АЛЕКСАНДАР ДУГИН: Време је за општи устанак против либерализма 2.0

У данашњем тренутку, у историјском смислу, можемо јасно уочити веома важан феномен: нову туру либералне идеологије. Либерализам се, као и свака политичка идеологија, стално мења. Међутим, у неким тренуцима можемо ухватити заиста парадигматичне смене, које нам дају за право да тврдимо да се нешто управо завршава, а нешто друго почиње. То је оно што управо следи. Често то „нешто“ прати пад одређеног политичког режима или се мења равнотежа моћи, након, рецимо, светског рата или сличног дешавања. Али понекад се та промена догоди непримећено, на латентно-сублиминалном нивоу. Наравно да можемо да распознамо неке симптоме произашлих промена, али расправа о њиховој дубини или тачки преокрета и даље остаје.

Тврдим да тренутно сведочимо веома драматичној промени унутар либералне политичке идеологије.

Назовимо то преласком са либерализма 1.0 на либерализам 2.0. Као и сваки озбиљан прелазак, и овај захтева „обред при преласку“. Претпостављам да се нешто тако догодило када је Трампа са места председника свргавала глобалистичка елита коју оличава Џо Бајден, да би Бајдена ставила по страни његова администрација пуна неокона. То је ништа друго до „обред при преласку“ – којег оличавају геј параде, побуне организације BLM, империјални напади које организују припадници ЛГБТ+ покрета, глобални нереди побеснелог феминизма и спектакуларни долазак постхуманизма и екстремне технократије. Иза свега овога се налазе дубљи – чисто интелектуални, филозофски – процеси које предлажем да испитамо.

Усамљени либерализам

Унапред се изјашњавам да ћу ово истраживање спровести кроз свој структурални приступ заснован на Четвртој политичкој теорији. То значи да либералну идеологију (или Прву политичку теорију) сматрам збиром историјских поредака унутар сâме парадигме западне модерне, која је током 20. века извојевала победу у епској бици против својих главних ривала – комуниста (Друга политичка теорија) и фашиста (Трећа политичка теорија), који тренутно оспоравају либерале у намери да се представе као најсавременији и проглашавају се савременијим од либерала. Ово је отворено уобличио марксистички футуризам, али је и темељ фашистичког начина мишљења.

Према овом виђењу, дакле, либерализам је, као идеологија – политичка, економска, културална, друштвена, и тако даље – у 20. веку победио, не само тактички, већ и стратешки, и некако бесповратно, после деведесетих, постао једина политичка идеологија. Ово се обично назива „униполарним тренутком“ (Чарлс Краутхамер), који је Френсис Фукујама – како се сада чини прерано – крстио као „крај историје“. Поред свих детаља и питања тачног мерења времена, идеолошка победа либерализма управо у том периоду била је неспорна. Кинески комунизам није у потпуности алтернатива либералном капитализму, јер је од доба управљања Денга Сјаопинга, Кина делимично била уграђена у глобалну политичку економију, покушавајући да је искористи за снажење земље, али и да истовремено прихвати главна правила либерализма и слободног тржишта.

То је била тачка преокрета у којој су се симболично раздвојили стари и нови либерализам – либерализам 1.0 од надолазећег либерализма 2.0. Онда смо деведесетих могли да приметимо рађање дубоких семантичких мутација Прве политичке теорије. Епска победа либерализма у 20. веку створила је два важна идеолошка заокрета:

1) Појаву црвено-смеђих или савезе „национал-бољшевика“, заснованих на дубоком разумевању непоправљивог и историјског пораза комунизма и фашизма од либерализма, као и на вољи да се створи заједнички антилиберални десничарско-левичарски фронт (та намера је остала на политичкој маргини, далеко од озбиљне опасности којом је, као идеолошки пројекат, могла да запрети надмоћној позицији либерализма);

2) Усамљени либерализам изгубио је оба своја идеолошка противника, који су чинили важан састојак у самопотврђивању либерализма (како Карл Шмит учи и наглашава значај разликовања пријатеља и непријатеља у сâмом дефинисању политичког и идеолошког идентитета);

Како нелиберални национал-бољшевизам није представљао никакву политичку претњу, проблем усамљености либерализма остао је кључан.

Корени либерализма 2.0

Национал-бољшевизам се поклопио са паралелном променом парадигме која је стигла са постмодернизмом. Постмодерни аутори, који су сви углавном долазили са крајње левице, постали су веома критични према совјетском и делимично према кинеском комунистичком стилу, те су дошли до стратегије идеолошког савеза – више „антифашизма“, али и против национал-бољшевизма – заједно за левим либералима. Те је постмодернизам био врста заједничке платформе бивших комуниста, који су постајали све либералнији (индивидуалисти, хедонисти, итд.) и левих либерала, који прихватају авангардну епистемологију радикалних мислилаца и промовишу екстремне теорије и праксе ослобађања – од правила, норми, стабилних идентитета, хијерархија, граница, итд. И у томе су корени либерализма 2.0. Али да би се дошло до јасног облика нове верзије либералне политичке идеологије требало је да прође још тридесет година драматичног политичког живота. Феномен Трампове владавине био је последњи и најодлучнији период који је подстакао да се либерализам 2.0 појави као уобличена структура, каква сада постоји.

Главна одлика либерализма 2.0 је што је препознао свог унутрашњег непријатеља, пету колону унутар либерализма као таквог. У одсуству већ добро представљених идеолошких непријатеља – комуниста и фашиста – усамљени либерали били су приморани да преиспитају сâму поставку своје надмоћи, која је постала светска. У идеолошком смислу, испоставило се да је слаба црвено-смеђа намера важнија него што би се могло закључити на основу њене појаве као покрета са безначајним утицајем.

Али, ако национал-бољшевизам посматрамо шире, укупна слика се драстично мења. Поновно уздизање Путинове Русије може се оценити као нова мешавина стратегије совјетске антизападне политике и традиционалног руског национализма. Иначе ће феномен Путин остати загонетан. Приближно се може изједначити са „национал-бољшевизмом“ који је поткрепљивао главни идеолошки оквир униполарне – либералне – ере. На сличан начин може се тумачити и феномен Кине. Или ће бити тешко и готово немогуће објаснити и политику Кине, а посебно политички правац Сија Ђинпинга. И ту видимо посебну врсту кинеског комунизма, помешаног са видљиво растућим кинеским национализмом. Исто се може рећи и за растући европски популизам, у коме се удаљеност левице и деснице драстично смањује све до симболичке тачке стварања жуто-зелене коалиције италијанске владе, која је била заснована на споразуму између Лиге за север (десничарски популизам) и Пет звездица (левичарски популизам). Сличан спој био је направљен пре популистичке побуне Жутих прслука против Макрона у Француској – тада су се следбеници Марин ле Пен супротставили либералном центру заједно са присталицама Жана-Лика Меланшона.

Тако су либерали, у униполарном светском поретку, били у обавези да прихвате да национал-бољшевизам – у ширем смислу – предствља озбиљну претњу. Зато су и почели да се боре против оваквих спојева подривајући њихове структуре и показатеље где год да се појаве. Али да не би допринеле промоцији самонаметнуте ефикасне алтернативе либералној глобалистичкој доминацији, глобалне елите подривале су важност овог феномена на површини, док су се у стварности на све начине бориле против њега. Да су Путин, Си Ђинпинг, европски популисти и исламски антизападни покрети (исто тако, нити превише комунистички, нити превише националистички), као и антикапиталистичке струје у Латинској Америци и Африци свесни да могу да се супротставе либерализму са неке уједињене идеолошке позиције и да прихватају левицу/десницу или уједињујући популизам као отворено заједнички темељ деловања, њихов отпор био би значајно ојачан, а могућности умногостручене. Да се све ово не би догодило, либерали су у погон ставили сва средства, пре свега пету и шесту колону (либерали коју су се угнездили у владајуће структуре и формално су лојални режимима) које су настојале да сузбију било који идеолошки потез у правцу заједништва нелибералних покрета широм света.

Унутрашњи непријатељ

Управо су они заслужни за обуздавање могуће појаве национал-бољшевичке, нелибералне идеологије, као формалног непријатеља, што је либерализму омогућавало да самостално влада. Нису се усудили да дозволе појаву формалног непријатеља, али је цена била изнедривање унутрашњег непријатеља. То је пресудни тренутак за рађање либерализма 2.0.

Политичка идеологија не може да постоји када се пар пријатељ-непријатељ избрише. Она тада губи свој идентитет и престаје да буде ефикасна. Немање непријатеља је идеолошко самоубиство. Зато магловити и недефинисани спољни непријатељ није био довољан за оправдавање разлога за либерализам. Демонизовање Путинове Русије и Сијеве Кине није довољно за потпуно уверавање либерала. Штавише, прихватање постојања формалног, структурираног идеолошког непријатеља који постоји изван зоне либералног утицаја (демократија, тржишна економија, људска права, унивезална технологија, тотално умрежавање, итд.) након што би јуришање униполарног тренутка, претпоставимо, било глобално, значило би признавање неког озбиљног недостатка. Зато је морао да се појави неки унутрашњи непријатељ. То је, у развоју идеолошког процеса након деведесетих, било теоријски неопходно. А унутрашњи непријатељ је стигао таман на време, баш када је био потребан. Имао је и име: Доналд Трамп.

Од сâмог појављивања на председничким изборима у Сједињеним Државама 2016. године Доналд Трамп почео је да игра невероватно важну улогу – улогу непријатеља.

У њему се нашла и линија раздвајања између либерализма 1.0 и либерализма 2.0. Он је постао бабица која је помогла да се либерализам 2.0 најзад роди. На почетку се појавила једна идеја и покушај да се Трамп повеже са црвено-смеђим Путином и то је Трамповом председниковању нанело озбиљну штету, али је идеолошки било недоследно. Не само због одсуства било каквих стварних односа између Трампа и Путина и због Трамповог чистог идеолошког опортунизма, него и због сâмог Путина, који је изгледао као „национал-бољшевик“ и свесни противник глобалног либерализма, иако је, у ствари, прагматични реалиста. Он је, као и Трамп, популиста заинтересован за рејтинге, и исто као Трамп више је опортуниста, незаинтересован за идеологију.

Алтернативни сценарио представљања Трампа као „фашисте“ је исто тако био смешан. То што су га политички противници прекомерно нападали Трампу је створило проблеме, али је разоткрило и њихову недоследност. Нити је Трамп сâм, нити је било ко од његовог особља био „фашиста“ или представник крајње деснице, која је у америчком друштву одавно сасвим маргинализована и постоји само као нека врста либертаријанског крила кич културе.

Тако су либерали, бавећи се Трампом на идеолошком нивоу (и не само у пропаганди, где се све методе прихватају ако раде), били дужни да његов став дефинишу другачије. И ту се приближавамо најважнијој тачки наше студије. Трамп јесте био, а и сада је, представник либерализма 1.0. Испало је да је управо он главни – и овог пута заиста унутрашњи – непријатељ новог либерализма.

Ако оставимо по страни све стране режиме који се супротстављају либералној идеологији и који у својој политичкој пракси као да не представљају никакав озбиљан проблем, већ су само случајне, неартикулисане препреке на путу до неизбежног тријумфа либералног напретка, остаје само један стварни непријатељ либерализма – сâм либерализам. Да би наставио даље, либерализам је морао да спроведе унутрашњу чистку.

И ту се појављује унутрашњи, јасно видљив и дефинисан расцеп. Нови либерализам – заснован на непрекидном приближавању левом постмодернизму – престао је себе да види у старом либерализму. И управо је Доналд Трамп та симболичка фигура старог либерализма. Процењено је да је он оно Друго. Тиме се може објаснити све у вези са идеолошким ставом Бајденове кампање – „повратак нормалности“, „поновна градња бољег“, и тако даље. „Нормално“ о коме се овде ради је „ново нормално“ – нормално либерализма 2.0. Либерализам 1.0 – националан, чисто капиталистички, индивидуалистички и, у неком смислу и либертаријански  –  наједном је процењен као „ненормалан“.

Демократија као владавина већине, потпуна слобода говора и мишљења, отворена могућност да се изрази било какав и било који став, било који религиозни избор, право да се има породица и да се односи међу половима заснивају на било којим основама, верским или секуларним – све оно што је либерализам 1.0 допуштао, постало је неприхватљиво. И, зато од сада влада политичка коректност, култура укидања, пракса осрамоћивања свих оних који не прихватају овај леви либерализам као нешто неопходно, оправдано и нормално.

Тако се либерализам 2.0 мало по мало претварао у нешто тоталитарно. Није био такав – барем не експлицитно – када се борио против много израженијих тоталитарних идеологија – комунизма и фашизма. Али, откада је остао сâм, либерализам је почео да показује неочекиване особине. Ако либерализам 1.0 и није био тоталитаран, либерализам 2.0 јесте. Од сада, нико нема право да не буде либерал. Стари либерализам би такву тезу одмах одбацио, јер је то јасна и непосредна контрадикторност сâмим основама либералне идеологије засноване на слободи избора. Право да се не буде либерал се поштовало као и право да се буде либерал. Али не сада и не више. Тако се један либерализам завршио када је Трамп напустио Белу кућу. Од сада је на власти други либерализам. У њему слобода више не значи бити слободан. У њему је слобода обавеза. А значење слободе није произвољно. Јасно га дефинишу нове либералне (2.0) елите на власти. Ко се не сложи, осуђен је да буде укинут.

Почетак: Фридрих фон Хајек

Идеолошку еволуцију либерализма 2.0 можемо утврдити пратећи понекад не превише артикулисану еволуцију идеја сâмих водећих идеолога либерализма 20. века. Овде имамо три главне станице – Фридриха фон Хајека, Карла Попера и Џорџа Сороша. Они припадају истој традицији – први је био непосредни учитељ другог, а други трећег. По свему судећи, они би требало да имају мање-више иста гледишта. То делимично јесте тако, али делимично и није.

Фридрих фон Хајек је, јасно је, био чист либерал. У својим делима критиковао је и комунизам и фашизам, истичући њихову посвећеност „пројекту“. У име идеолошке дужности, комунистички и фашистички режими друштвима су наметали насилну политичку и економску праксу, изврћући природну логику друштвеног и политичког живота. И једни и други су прекомерно користили будућност и прогрес (напредак) као пресудне аргументе за право владавине и надмоћи, за право политичких структура надахнутих мисијом да ову будућност и остваре по било коју цену. Тако су комунисти и фашисти вршили насиље над стварношћу, подређујући је самопроглашеним „законима прогреса (напретка)“.

Фридрих фон Хајек је овај status quo прогласио за исходиште. Теоријски неспособни да исправно прорачунамо будућност (јер има исувише релевантних фактора – увек више него што људски ум може узети у обзир), требало би да наставимо пажљиво, благо, без уништавања постојећих друштвених, политичких и економских структура, али да, ипак, понекад покушамо да их једноставно развијемо или побољшамо. Фридирх фон Хајек се успротивио „пројекту“ ослањајући се на појам традиције, која је, према његовом мишљењу, једина основа за органски развој, утолико што је у традицији идентификовао збир рационалних избора многих претходних генерација, огромну структуру грешака и на њима заснованог искуства којима ниједан пројекат никада не би могао да буде раван.

Како се у потпуности противио комунизму и фашизму (отуда и било каквим њиховим мешавинама), Фридрих фон Хајек био је ближи Едмунду Берку и енглеском конзервативизму. Зато и није неуобичајено што је идеје Фридриха фон Хајека прихватила француска Нова десница (Nouvelle Droite – Henry de Lesquen, Yvan Blot и други) и комбиновала их са умереним француским национализмом.

Фридих фон Хајек може се сматрати идеалним заговорником либерализма 1.0.

Средња тачка: Карл Попер

Хајеков ученик Карл Попер – аутор теорије о „отвореном друштву“ и непосредни ментор Џорџа Сороша – остао је, на површини, веран Хајековим идејама. Он је прихватио слободан развој друштва, жестоко критиковао „пројекат“ као такав и прописивао уопштавања заједничких основа Друге и Треће политичке теорије и тиме, ненамерно, помогао дефинисање принципа национал-бољшевизма. Као главне грешке политичке традиције Попер је одредио Платонов став о постојању идеалне државе као извора норми и Аристотелову теорију телоса, causa finalis – сврхе, као главног разлога који оправдава средства за достизање сврхе.

Само формално следећи Хајеков приступ, Попер је у значајној мери изменио неке важне увиде. Наслову свог главног дела Отворено друштво, додао је „и његови непријатељи“ и тиме нагласио дуализам свог становишта. Плашећи се било каквог „либералног пројекта“, Хајек је веома пажљиво обликовао било какав дулаистички приступ политици и идеологији. Према Хајеку, било да је у питању либерализам или „пројекат“, либерализам је органски отворен свему што постоји. То је нека врста стоичке етике.

Са Попером се, међутим, регистар мења у потпуности. „Отворено друштво“ је недвосмислен либерални пројекат. Дели људе у два табора:

а) отворено друштво
б) непријатељи отвореног друштва.

А међу њима је рат. Не само што је тон Поперове критике Платона, Аристотела, Хегела или Шелинга потпуно нетолерантан и хистеричан, него је и потпуно супротан Хајековом смиреном приступу, укључујући и део када Хајек говори о својим противницима. Попер заговара радикално уништавање непријатеља отвореног друштва, тврдећи, без икаквих унутрашњих ограничења, да би у супротном непријатељи уништили отворено друштво. Поперова логика је: да побијемо ми њих, пре него што они побију нас.

Ово већ звучи потпуно другачије. Ту је и заокрет према либерализму 2.0. Попер мрзи све што би се могло проценити чак и као слично национализму или социјализму. Он зато не само да одбацује Другу и Трећу политичку теорију, већ их и криминализује и позива на њихово потпуно уништавање. Он не види могућност да се не буде либералан. Било који непријатељ отвореног друштва је, по дефиницији, идеолошки преступник – није ни важно да ли је он (или она) на левици или на десници политичког спектра.

Али, ипак, Карл Попер је и даље ипак био чист капиталиста, и економски десничар. Противио се било каквим елементима комунизма/социјализма у уметности, у друштву, итд., па је и културолошки био на десници. Због тога, Попер није још увек у потпуности либерал 2.0, мада је близу.

Одредиште: Џорџ Сорош

Сада долази последњи елемент за прелазак од либерализма 1.0 ка либерализму 2.0. Добро дошли у Сорошев космос! Иронично, реч „сорош“ (или сорос; прим НС) на мађарском значи „следећи“. Какав прави избор да се буде симболичка фигура либерализма 2.0!

Сорош је ђак Карла Попера, за кога сâм наводи да је имао одлучујући утицај на његову идеологију. Сорош је постао Поперов посвећеник и као свој животни циљ одредио је да отворено друштво промовише свуда у свету. Овде имамо посла са у потпуности либералним пројектом (супротним Хајековом погледу), који је чак и агресивнији, радикалнији и осетљивији од Поперовог. Попер је свој активизам зауставио на изражавању својих ставова. Сорош је постао један од набогатијих људи, захваљујући финансијским шпекулацијама, те је принципе „отвореног друштва“ примењивао на глобалну политику.

Сорош је за назив своје фондације изабрао „Отворено друштво“, а то је кровна организација глобалне мреже осетљивог (увредљивог) либерализма, који покушава да утиче, контролише, води и подрива светску политику. Либерализам је са Сорошем заиста постао екстреман. Он не оклева да спонзорише обојене револуције, устанке, државне ударе, кад год сматра да су усмерени против непријатеља отвореног друштва. Који су критеријуми за то? Ко пресуђује? Критеријуми су изражени у Сорошевој библији – Поперовој књизи Отворено друштво и његови непријатељи. Пресуђује сâм Сорош, главни судија либералног пројекта и његове практичне примене.

Истовремено, можемо да прибележимо и неке промене у Сорошевом идеолошком ставу и ставу његове глобалне империје. Сорош се све више приближава екстремним левим либералима, отвореним постмодернистима и активистима крајње левице. Можда зато што сматра да су укљученији у политички активизам – што је неопходно за постизање глобалног циља либералног пројекта. Или се његов општи став према капиталистичком систему променио. Како било, његови најновији текстови и, још више, Сорошеви политички учинци, као и учинци организација које он подржава, сведоче о растућој тенденцији заокрета улево – укључујући и крајњу левицу, која је отворено критички настројена према капитализму као таквом. Сорош активно прмовише постхуманизам, родну политику, културу поништавања, феминизам и све могуће врсте антиверских покрета. Он све ово заступа у име напретка.

Тако смо са Сорошем стигли на потпуно супротну страну либерализма.

Ако је Попер сличан Хајеку, а Сорош Поперу, онда су Хајек и Сорош два екстрема. Један (Хајек) заговара традицију, радикално је против било каквих пројеката и скептичан је по питању напретка као таквог (јер нико не може да буде сигуран да ли неко кретање представља напредак или назадовање). Други (Сорош), насупрот томе, заговара прогрес и либерални пројекат који се може назвати крајње леви либерализам.

Сва тројица су против Друге и Треће политичке теорије, али изгледа да је, након победе над њима, змија кренула да гризе сопствени реп. Сорош напада све што је Хајеку било драго и од суштинске важности. Све ово је било јасно у случају Трампа. Сорош је сматрао да је Трамп његов главни непријатељ, што значи да му је непријатељ и нико други него Хајек. Трамп, на крају крајева, уопште није антилибералан. Нема ничег национал-бољшевичког у његовом ставу. Он је чист либерал Хајекове сорте – али не Сорошевог типа.

То је вододелница између Хајека (либерализам 1.0) и Сороша (либерализам 2.0).

Индивидуа и дивидуа

Усмерио бих Вашу пажњу на још нешто важно: на проблем индивидуалног, како је „решено“ у обе идеологије – у либерализму 1.0 и либерализму 2.0. Класични либерализам поставља индивидуално у средиште друштва. Фигура појединца (индивидуе) у друштвеној физици игра исту улогу као атом у физици. Друштво се састоји од атома/индивидуа, које представљају једину стварну и искуствену основу накнадне друштвене, политичке и економске конструкције. Све се може свести на индивидуално. Такав је закон.

Имајући то у виду, лако је схватити етику либерализма која је у темељу либералног разумевања норми и напретка. Ако је индивидуа главни субјекат политичке теорије, онда она мора да се ослободи свих веза са колективним ентитетима, који ограничавају индивидуалну слободу и ускраћују индивидуи природна права. Историјски гледано, све могуће институције и правила су створили појединци (Томас Хобс), али су у том процесу створили и неку моћ која их ограничава, а прави пример тога је држава (из Левијатана). Међутим, све друштвене структуре – заједнице, секте, цркве, имања, занимања, а у новије време и класе, националност и род – имају исту улогу – они узурпирају слободу појединца (индивидуе), намећу му (њој) лажне митове и „колективни идентитет“. И зато свака борба против било ког колективног идентитета јесте морална обавеза либерала, а напредак се мери тиме да ли је та борба успешна или није.

Оваква логика је главна потка либерализма. До краја 20. века су спроведене главне тачке ослобађања појединца (индивидуе). Традиционални пре-модерни европски поредак је поражен и потпуно уништен још почетком 20. века. Победа над фашизмом 1945. године и победа над комунизмом 1991. године означавају две симболичке тачке ослобађања појединца од националног и класног (етатистичког) идентитета (овог пута као вештачких идентитета које су створиле модернистичке нелибералне идеологије). Европска унија је створена као споменик овој историјској победи. Либерализам је постао њена имплицитна, а понекад и експлицитна идеологија.

Ту се зауставља победничка историја либерализма 1.0. Појединац (индивидуа) је ослобођен. Крај историје никада није био ближи. Нема више формалних непријатеља изван либерализма. Идеологија људских права заговара да је признавање готово једнаких права сваком људском бићу изван националних јурисдикција (таква је и главна идеолошка основа масовних миграција).

Тада су либерали схватили да поред свих њихових победа још увек постоји нешто колективно, неки заборављени колективни идентитет којег исто треба уништити. Добродошли у родну политику. Бити мушко или женско значи дефинитивна припадност колективном идентитету, који упућује на јаке друштвене и културолошке праксе. То је нови изазов за либерализам. Појединац (индивидуа) треба да се ослободи и од припадности полу, јер је припадност полу је и даље нешто објективно. Пол/род треба да буде необавезан и искључива последица личног (индивидуалног) избора.

Овде почиње родна политика која суптилно мења сâму природу поставке индивидуалног. Постмодернисти су били први који су указивали да је либерална индивидуа мушка, рационалистичка конструкција. Да бисмо је „хуманизовали“ (овде смо још увек у зони људског), нове еманципаторске праксе не само да треба да превазиђу равноправност полова, већ и да у потпуности замене стару добру јединку новом, чудном и изопаченом (како се чини) конструкцијом.

Једноставно изједначавање друштвених могућности и улога мушкараца и жена, укључујући право на слободну и вољну промену пола, не решава проблем. И даље ће „традиционални“ патријархат превладати у дефинисању рационалности, норми, итд. Стога су постмодернисти – Делез, Гатари и други – дошли до закључка да ослобађање појединца (индивидуе) није довољно. Следећи корак је ослобађање људског бића, или, још боље, „живућег ентитета“ од индивидуалног.

Сада долазимо до тренутка коначне замене индивидуе полно необавезним ризомским ентитетом, неком врстом мрежног идентитета. А последњи корак ће бити замена људи уврнутим постљудским бићима – машинама, химерама, роботима, вештачком интелигенцијом и другим врстама генетског инжењеринга.

Седамдесетих и осамдесетих ово је било авангардно истраживање екстравагантних француских филозофа. Деведесетих је постало важан правац у домену културе и друштва у западним земљама. У Бајденовој кампањи, ово је већ заокружена идеологија нападног, надолазећег и новог постљудског ентитета који више не слави појединца (као у либерализму 1.0) – већ техноцентричног, полно необавезног, постиндивидуалног дивидуума. Аутори са левице, као што су Антонио Негри и Мајкл Харт (које спонзорише и промовише исти Џорџ Сорош) интелектуално су припремили терен за ове појмове. Али сада они прихватају и сâм велики капитал, без обзира што су у почетку били његови противници.

Линија између индивидуе и дивидуе или између још увек људског и већ постљудског јесте главно питање парадигматског заокрета од либерализма 1.0 ка либерализму 2.0. Трамп је био људски индивидуалиста, који брани појединца у још увек старом људском контексту. Можда је био и последњи. Бајден заговара долазак постљудскости и дивидуализма.

Четврта политичка теорија

Последње редове о овој заиста важној теми посветићу Четвртој политичкој теорији и њеном развоју у садашњем идеолошком контексту. У нормативном смислу, Четврта политичка теорија усмерена је против свих облика модернизма и Модерне као такве. Међутим, имајући у виду стварне победе Прве политичке теорије над ривалима, којима је осигурала статус јединог наследника главног духа Модерне (Aufklärung), Четврта политичка теорија је отворено и радикално антилиберална.

Ако национал-бољшевизам сматрамо првом фазом идеолошког политичко-филозофског промишљања против чињенице коначне победе либерализма над комунизмом 1991. године у свој својој метафизичкој дубини, онда је Четврта политичка теорија очито друга фаза истог вектора. Главна разлика је у томе што Четврта политичка теорија одбацује бољшевизам, национализам или било коју мешавину ова два, приближавајући се тако позитивној алтернативи глобалној победи либерализма. То је последица радикално антимодерне основе Четврте политичке теорије, што би требало да буде више него јасно у обликовању њених основних принципа, а најмање у упуштању у различите компромисе са постојећим политичким структурама, биле оне десне или леве. Искрену победу над либерализмом данас не могу постићи нити десни, нити леви нелиберални популизам. Да би се тако нешто постигло, требало би ујединити нелибералну левицу и нелибералну десницу. Али либерали на власти врло будно мотре на ово и увек унапред покушавају да спрече сваки такав потез. Кратковидост крајње левих и крајње десних политичара и група само помаже либералима у спровођењу њихових задатака.

Зато, након тридесет година идеолошких борби, могу свима да предложим одвајање од национал-бољшевичке сцене и непосредан прелазак на сâму Четврту политичку теорију, уз одбацивање било каквог социјализма или национализма и јасну подршку антимодерном гледишту на политичку организацију. Толико је тешко ујединити декадентне левичаре и десничаре да би било лакше кренути од почетка и изградити Четврту политичку теорију као потпуно независну и отворено антимодерну идеологију. Али истовремено не би требало да изгубимо из вида растући понор између либерализма 1.0 и либерализма 2.0. Чини се да унутрашње чистке унутар модернизма и постмодернизма воде ка бруталном кажњавању и потпуној екскомуникацији нових врста политичких бића – овога пута, жртве ће бити сâми либерали, они који се не препознају у Бајден-Сорошевој стратегији Великог ресетовања, они који одбијају да уживају у ишчезавању старог доброг човечанства, старих добрих појединаца, старе добре слободе или тржишне економије.

У либерализму 2.0 неће бити места ни за шта од свега овога. Он иде ка постљудском, а свако ко то буде доводио у питање, биће добродошао у клуб непријатеља отвореног друштва. У овоме смо већ деценијама, и осећамо се мање или више пријатно. Па, добро дошли у пакао, новопридошлице! Сваки Трампов присталица или обични републиканац се сада сматра потенцијално опасном персоном, исто онако како се ми већ дуго осећамо.

Ово је важно. Када инсистирамо на превазилажењу национал-бољшевичког става, не мислимо да будемо прихватљивији за либерале. Не, ми једино разјашњавамо сопствени став, како бисмо га учинили доследнијим и у складу са дубоким антимодерним принципима. Међутим, у садашњем прелазу са либерализма 1.0 на либерализам 2.0, ово би случајно могло имати неке практичне конотације.

Либерали 1.0 треба да узму у обзир чињеницу да Четврта политичка теорија као свог главног идеолошког непријатеља препознаје ону стварност која данас оличава све оно што либерали мрзе и због чега пате. Трампизам и уопште људски индивидуалистички либерализам сада су на удару. У очима сорошоида и бајденоида, они су скоро исто што и национал-бољшевици и остали. Не праве разлику. Последња реченица им је – бити непријатељ отвореног друштва. То се не може променити. Зато је крајње време да се узме у обзир чињеница да либерали 1.0 више нису поштовани грађани капиталистичког status quo. Либерале 1.0 сада шаљу у егзил, у политички гето – шаљу их код нас.

То што Четврта политичка теорија позива на поновно преиспитивање читавог тока Модерне не подразумева нужно спријатељивање са комунистима и националистима у том гету. Јер, овде се не ради о национал-бољшевизму. У Четвртој политичкој теорији се ради о коначној борби за људскост и против либерализма 2.0 – управо о ономе о чему мислите да се ради. Од сâмог почетка радило се о врсти компромиса како би се „национализам“ укључио у побуну против савременог света. Евола је добро објаснио разлоге и ограничења свега тога. Није био ништа мањи – а можда ни далеко већи – компромис укључити и антилибералну левицу, тј. социјалисте и комунисте, ако су искрено контрахегемонистички усмерени.

Сада можемо да направимо још један корак: да нам придруже и либерали 1.0. Да би они ово извели, не морају да постану нелиберали, фило-комунисти или загрижени националисти. Ништа слично томе. Сви могу да се држе својих старих предрасуда, колико год им је воља. Четврта политичка теорија представља јединствену позицију где је права слобода добродошла. Слобода да се бори за социјалну правду, слобода да се буде родољуб, слобода да се брани држава, црква, народ, породица, слобода да се остане човек и слобода да се постане и нешто друго. Слобода више није на њиховој страни. Либерализам 2.0 је непријатељ слободе. Па, хајде да не изгубимо ту вредност. То је највећа вредност, јер је суштина људске душе и људског срца. Слобода нам отвара пут ка Богу, ка светом, ка љубави.

Ако слобода мора да буде и политичка, нека то постане наш главни слоган.