Александар Дугин: O ПОСТ-МУШКАРЦИMA И ПОСТ-ЉУДИMA

Кад мушкарац престане да буде мушкарац, он не постаје жена.

Кад човек престане да буде човек, он не постаје звер.

Овде је све компликованије. Онај ко изда свој пол пада испод критичне линије, испод границе која обухвата оба пола.

Пост-мушкарац издаје оба пола одједном. Тада имамо посла са чудовиштем, са опасним и непредвидивим дегенериком. А никако не са „женом“. Увредљиво је на то чак и помислити.

Са женом је, међутим, нешто друкчије. Истинска структура њеног пола је оригинална и слабо изучена, а појмови као што су лојалност/издаја (који сасвим јасно описују мушки став) њој не одговарају директно. Постоји (треба да постоји) посебан језик којим треба описивати жене и њихову логику. То је тајни или још неоткривени језик.

Пост-жене не постоје. Њих су измислили пост-мушкарци.

Ни феминисткиња нема. Има жртава опасног и циничног експеримента. Оне су једноставно за жаљење, као хрома врана.

А пост-мушкарци постоје. И они су криви за оно што раде и ко постају. Све око њих почиње да трули, пропада, клизи у растварање. Кад их је критично мало, они још и некако могу имати место у култури – у егзотичној маргиналности, ексцентричности, екстравагантном држању. Али чим пост-мушкарци постану озбиљан тренд, они се претварају у смртоносни, високо заразни вирус. Ако им дате слободу, уништиће све око себе.

Нешто слично је и са онима који изгубе људски облик. Ту је ствар још очигледнија. Они се не претварају у животиње – животиње су, чак и грабљиве или сасвим сићушне, органске, хармоничне и никад не раде оно што није оправдано и није унапред одређено њиховом природом. У томе су лепе, чак и кад носе највећу опасност или досаду. И ми то признајемо тако што се према животињама, домаћим и дивљим, односимо са поштовањем.

Потпуно другачији су пост-људи. Они прекидају везу са нашим архетипом, али не склапају онтолошки уговор са зверима. Јер човек не може постати звер. То је изнад његових моћи. И што је најважније: он нема и не може имати невиност својствену свакој звери. Дакле, пост-људи су такође чудовишта, перверзњаци и дегенерици. У давна времена су их називали „химерама“. Постоји верзија да су то преци мајмуна, али мајмуни су хармонични, органски и шармантни. Мислим да је та верзија лажна. Не треба вређати мајмуне.

Пост-људи поткопавају људско биће као што пост-мушкарци издају пол – пол као такав. Рушећи човека, пост-мушкарци наносе непоправљиву штету, укључујући и природу животиња.

Еколози (првенствено дубински еколози у духу стим-панка или сајбер-феминизма), једна су од варијанти пост-људи. Неспособни да буду људи, они покушавају да постану мишеви или чавке, али тиме вређају глодаре и птице. Еколози су непријатељи животиња, под маском њихових заштитника скривају лица дехуманизованих манијака.

Данашњи либерали су претежно пост-мушкарци и пост-људи. Либерализам је нека врста пост-идеологије у којој мисао, идеја, морал падају испод критичне линије. Зато савремени либерали придају толику важност родној политици и дубокој екологији. Они пуном брзином увлаче човечанство у океан дегенерације. И ако им буде потребан нуклеарни рат да би довели у постојање чудовишта направљена од целофанског отпада, алги и компјутерских кола, у једном тренутку ће то учинити. Оно што је у глави содомита или еколога-дигитализатора функционише изван критеријума нормалности. Отуда и мутације које намећу глобалне елите – кроз инфосферу, комичаре, виртуелност, друштвене мреже, дрогу, савремени урбани стил живота (урбанизам је једно од најважнијих оруђа за присилну масовну дегенерацију).

Само погледајте. У Грузији је умерена влада предложила увођење закона о страним агентима – као у Сједињеним Државама. Страни агенти су се одмах побунили. Јер су се уплашили да неће само они одлучивати ко је агент, а ко није.

Тако је и са пост-мушкарцима и пост-људима. Преузевши власт, они сами уводе критеријуме шта је норма, шта је woke, а шта није, шта треба укинути (cancel). Оно што је до јуче било норма у области рода, у многим европским земљама данас је већ злочин. Већ сутра повреда права компјутера или мрава пролазника може постати основа за реалну казну. А о људским правима најгласније кукају они који човека мрзе. Тачно тако је и феминизам само агресивна екстремистичка верзија радикалне мизогиније.

Ситуацију компликује чињеница што је на следећем завоју историје, да бисмо бар остали ту где јесмо, неопходна потпуна апологија мушкараца (рода у целини) и човека као таквог.

Али данас је управо то оно што елите категорички забрањују – чак и у нашем друштву. Дакле, пост-мушкарци и пост-људи су у томе већ укорењени. У Русији, насупрот „традиционалним вредностима“ садржаним у декрету № 809, у области законодавне владајуће парадигме, епистеме, и даље доминирају либерали. У суштини, руска елита директно саботира председникове одлуке о повратку у нормалност. А без таквог заокрета не може бити пуноправне апологије.

Са овим се тренутно суочавамо. Ми смо у рату са либералном глобалистичком цивилизацијом, али готово у потпуности остајемо под њеном идеолошком контролом. Почела је друга година рата, а овде, супротно ономе што је председник говорио и урадио, влада тотална саботажа. То је проблем. И не ради се о томе како да победимо, већ о томе како да почнемо да се боримо стварно.

Рат је посао мушкараца. Рат је посао људи. Пре свега, и једни и други се морају оправдати. И супротни пол ставити на места која су за то посебно одређена.

Тражите мушкарца! Тражите човека! То је нешто животно важно, што апсолутно морамо да урадимо.

Али – осећате ли колико то узнемирујуће звучи?! Већ су нам убачени програми који нам не дозвољавају ни да размишљамо у овом правцу. И они раде. Активно и интензивно се демаскулинизујемо и дехуманизујемо. А ко се одупре проглашава се маргиналцем, мрачњаком, жигошу га најодвратнијим етикетама, а онда га и убијају.