АЛЕКСАНДАР ДУГИН: Нови вектори грађанског рата у САД

Протести који потресају САД показују да наслеђе тамошњег грађанског рата никада није превазиђено. Хоће ли уследити нови талас отвореног грађанског рата?

Нереде који данас потресају Сједињене Државе многи аналитичари виде као почетак једног веома озбиљног процеса – отвореног грађанског рата. Не слажу се сви у томе, али како се немири увећавају а пљачка и насиље шире по све већем броју америчких градова, захватајући и Вашингтон и Њујорк, при чему америчка војска постаје укључена у конфликт, сценарио постаје све извеснији.

У овом чланку нам није циљ да вагамо шансе за избијање отвореног грађанског рата у Сједињеним Државама, нити да тражимо чиниоце који су у супротности са таквим исходима. Претпоставимо да оно што се сада догађа у САД већ представља грађански рат, па покушајмо да схватимо природу и последице ових драматичних догађаја, како за Америку, тако и за остатак света.

ЗАМРЗНУТИ ГРАЂАНСКИ РАТ
Постоје ли предуслови за прави грађански рат у Сједињеним Државама? Да, апсолутно.

Још од Грађанског рата који се водио од 1861-1865, када су се сукобиле конфедерација 11 робовласничких држава и 20 аболиционистичких држава севера (међу којим су биле и четири периферне државе у којим је робовласништво и даље постојало, али су се ипак придружиле Северу), америчко друштво остало је политички подељено. Иако је Север тријумфовао, а робовласништво укинуто, многи други принципи очували су управо оне позиције за које се Југ залагао. Аболиционизам Севера био је комбинован са републиканском жељом за уједињењем Сједињених Држава у јединствену националну државу, односно републику. Југ је инсистирао да америчке државе очувају значајан степен независности, тик до нивоа суверенитета. По питању робовласништва, Север је победио, а по питању интерпретације федерализма и саме природе америчке државе, победио је Југ, упркос војном поразу.

Управо током Грађанског рата из периода од 1861. до 1865. успостављене су две водеће америчке странке – Републиканска (Велика стара странка) и Демократска странка. Двопартијска политика Сједињених Држава, која је преживела до данашњих дана, директна је последица грађанског рата, који је, заједно са војном победом Севера, резултовао политичким компромисом са Југом. Како би разумели природу америчког двостраначја, замислите шта би се десило да су, након победе црвених у Руском грађанском рату, поражени бели створили другу странку паралелно са бољшевицима и наставили да бране своје ставове, или да је након Маове победе у Кини успостављена коалициона влада са Куоминтангом.

То је оно што се догодило у Сједињеним Државама. Стога је америчко двостраначје замрзнути грађански рат који је пренет у политичку сферу. Чињеница да овај систем није мењан готово два века, да ни једна ни друга странка нису нестале а настала некаква трећа, показује колико су дубоко грађански рат и биполарни систем укорењени у америчкој политици.

Двостраначки систем има своју историју, а у неким периодима односи између странака би се затегли или попустили. Очигледно, од ере деведесетих, односно од Била Клинтона до Барака Обаме, укључујући и период мандата Џорџа Буша млађег, поводом спољне политике постојао је консензус између две странке, а сва неслагања била су ограничена на неколицину унутрашњих политичких тема – пре свега реформе здравственог система. У једном моменту деловало је да је грађански рат у потпуности превазиђен напретком глобализације, али је ступање председника Трампа на сцену све променило.

Оштра конфронтација са Хилари Клинтон пре четири године и поновно избијање борбе између републиканаца и демократа у предизборној кампањи 2020. године вратило је све на своје место: узајамна мржња између присталица Републиканске странке и Трампа с једне, и демократа с друге стране, доведена је до врхунца. При томе је важно што су ове контрадикције фокусиране на главне политичке снаге, које су изворно настале током Грађанског рата, па стога представљају успавана жаришта нових могућих сукоба.

Закључак: Данашњи талас протеста драматично продубљује контрадикције унутар самог америчког политичког система и могао би да резултује новим таласом отвореног грађанског рата између конзервативног крила оличеног у Трампу и прогресивног оличеног у изборној бази демократа. А сама Трампова личност и оштрина његове политике истовремено додатно погоршавају ситуацију. Трамп је најприкладнија фигура за изазивање правог грађанског рата.

УСТАНАК НЕГАТИВА
Нереди, погроми, протести и сукоби са полицијом у многим америчким градовима имају отворено расни призвук. То показује да је расни проблем у САД далеко од решеног него је, као и Грађански рат, привремено замрзнут. Ако логику Грађанског рата и његов значај прате две главне партије у САД, онда је наслеђе неумрлог робовласништва присутно на оба пола америчке јавности. Без обзира на то колико САД тврде да је расизам у Америци потпуно превазиђен, данашњи протести и њихова шира слика показују да то није случај. Амерички расни проблем постоји и представља најважнију силу у очигледно долазећем грађанском рату.

Убиство црног Афроамериканца Џорџа Флојда од стране белог полицајца било је окидач за данашње протесте, који су моментално постали изразитно расни по свом карактеру. То је у суштини устанак црних Американаца против беле Америке, упркос свим уверавањима да је америчко друштво достигло пуну расну равноправност. Да је то тачно, Афроамериканци се не би побунили са таквим бесом у својој реакцији на један релативно чест злочин у САД, нити би покрет „Црни животи су важни“ постао тако широко распрострањен.

Чињеница је да је расизам основа америчког либералног система. Етничке разлике у Сједињеним Државама избрисане су у свим сегментима популације – како код белаца, тако и код робова увезених силом из Африке. Индијанци који су живели у Северној Америци готово потпуно су истребљени, а свега неколицина дијаспора – латиноамеричка, кинеска или јеврејска – очувале су одређени етнички идентитет. На другој страни, англосаксонци су изградили америчко друштво на принципу индивидуализма. И то на свим нивоима – било да се радило о господарима, односно самим колонизаторима, који су дошли из Европе, било да се радило о њиховим робовима, где до изражаја долази распоређивање поробљених Африканаца: дистрибуисани су између различитих власника баш на начин који би спречавао и најмању етничку консолидацију.

Стога су Европљани који су дошли у Сједињене Државе изгубили свој идентитет и језик у корист енглеског и англо-протестантске културе, а афрички робови изгубили су своје етничке корене и научили се језику и моралу својих господара (као и томе шта морају да раде). То је специфична разлика робовласничких пракси у Америци у односу на оне у другим земљама. Англосаксонске земље наметнуле су обавезну расподелу робова, док су у Латинској Америци црни робови најчешће бивали распоређени по фамилијама или групамa.

Стога је у Јужној Америци црна популација успела да очува своје културне традиције и свој идентитет, макар у крњим формама, док је у Сједињеним Државама све то потпуно изгубила. То је колосалан проблем за Афроамериканце: постали су негативи, „црне копије“ белачке популације, ускраћене за било какав идентитет поред оног који су им њихови бели господари допустили, или их чак приморали да усвоје. Амерички либерализам био је тај који је изнедрио расизам – у њему су уместо етничких разлика ојачане разлике у боји коже, док су сви други знаци идентитета били сведени на индивидуалност, и то у оба случаја: и код белаца, и код црнаца. Наравно, белац је сматран потпуним и слободним појединцем, док је црнац сматран инфериорним и зависним појединцем.

Укидање робовласништва укључило је Афроамериканце у номиналне грађане (изван чега су, међутим, и даље остали Индијанци који су категорички одбијали да прихвате индивидуални идентитет и претварање у послушне робове). Али та инклузија била је базирана на екстерном – белом, индивидуалистичком, либералном англосаксонском идентитету. Другим речима, „црно“ је прихваћено од стране грађана као „зло“, као „прижељкујуће бело“, другим речима, као оно што тек треба да постане бело, потпуно асимилујући свој културни идентитет. Афричким робовима идентитет као да је прво избрисан пеглом, да би им потом великодушно било дозвољено да на том „празном простору“ граде копије идентитета белаца.

Ови процеси потрајали су око једног века, па данашњи Афроамериканци формално имају иста права као белци. Све осим права на сопствени идентитет. Питање овог идентитета постало је акутно у афричкој популацији већ током 19. века, када су теоретичари попут Пола Куфа, Мартина Деланија и других изводили тезе да је потпуно ослобођење афроамеричке популације једно могуће кроз повратак у Африку (политика „Назад у Африку“ – Back to Africa). Настанак афричких држава попут Либерије и Сијера Леонеа повезан је са овим пројектима.

Ову идеју касније је развио други афроамерички лидер – Маркус Грејви – који је формулисао теорију панафриканизма и прогласио себе „председником Африке“. Међутим, ови покрети нису били распрострањени, а велика већина Африканаца остала је у Сједињеним Државама без другог идентитета до оног који је владао у белачком друштву, постајући нека врста „фото-негатива“ беле популације. Тако је расни проблем у Сједињеним Државама постао не-етнички: бело и црно значили су само друштвене маркере који кореспондирају социјалним класама – бело је било „на врху“, црно „на дну“.

Према томе, данашњи афроамерички устанак не тиче се одбране неког идентитета (Афроамериканцима просто није дозвољено да га имају), нити је акт борбе за права. Овај устанак само показује трагедију празнине људи који немају никакав идентитет мимо боје своје коже, која је по инерцији добила значење.

Зато се белци који се данас масовно извињавају Афроамериканцима док ови уништавају и пљачкају заправо куну у исту „црначку празнину“ која на неки начин отвара и њихову сопствену „белачку празнину“. Требало је постићи истинско покајање у либерализму, индивидуализму и утилитарном себичлуку, али ови принципи су и даље основа читаве Западне цивилизације Новог доба (енгл. „New Age“), а понајвише њене културне и економске авангарде – Сједињених Држава. Расизам и сегрегација су само последице материјалистичког империјалистичког универзализма Новог доба. Исти тај универзализам у свом новом ултралибералном или леволибералном облику тера америчке прогресивце да се удруже са афроамеричким протестима: под условима искључиво индивидуалног идентитета, Сједињене Државе просто немају шта да понуде црнцима, а црнци немају шта да бране пред белцима.

Расни проблем у америчком друштву у оваквим околностима једноставно не може бити решен, али је формално на нивоу закона и званичне либералне идеологије све већ решено. Последично, актуелни талас афроамеричких протеста намеће дубља питања тамо где нема одговора. Једини пропорционални одговор било би уништење Сједињених Држава. Али то је, на неки начин, логични исход грађанског рата који сада избија.

БЕЛИ ПОЛ
На супротном полу од Афроамериканаца у структури актуелне друштвено-политичке експлозије у Америци налазе се снаге алтернативне Афроамериканцима и прогресивцима, најчешће оличене у белцима са конзервативним гледиштима. Они су претежно оријентисани ка Трампу, америчком изолационизму, па чак и национализму. Истовремено, себе перципирају као супротстављене прогресивизму, глобализацији и јачању централистичких тенденција, које се историјски нису повезивале са демократама као што је то случај данас, него са републиканцима. По правилу, овај део становништва држи се Другог амандмана америчког устава, који допушта поседовање ватреног оружја. Социолошки посматрано, они су главни део популације провинцијалне Америке и малих градова – тзв. „зоне преко којих се лети“ (енгл. „fly over zones“).

На екстремном крилу ових намерно „белих“ Американаца налазе се екстремни амерички националисти. Неки од њих уједињени су у мале заједнице – то су они који сматрају да је њихова мисија да заштите приватно власништво – са све оружјем у рукама ако је потребно. Само је веома мала мањина, чак и у том делу америчког друштва, истински расистичка. Тај део америчке беле популације не представља јединствену политичку снагу.

Под изговором супротстављања „националистима“, лево оријентисани либерали у Сједињеним Државама формирају „антифашистичке покрете“, који понекад прибегавају терористичким методама. Зато је Трамп недавно затражио да се „антифа“ уврсти у екстремистичке идеологије. Под изговором борбе против правих или фиктивних америчких националиста, антифа понекад примењује насиље против својих политичких опонената, ко год они били, додајући још уља на ватру грађанског рата.

За сада, ови „свесни бели људи“ на десном спектру нису активно укључени у грађански сукоб, али једном када жртве пљачки постану власници из редова ове категорије друштва, могло би доћи до жестоке реакције, што би обележило следећу фазу могућег сценарија ескалације. Ако овај део конзервативне Америке препозна реалну претњу ономе што сматрају својим недодирљивим правима (пре свега претњу Другом амандману Устава), преузеће важну улогу у грађанском рату.

Индикативно је што данас не само да републикански националисти, него и они који и даље – макар по питању децентрализације – деле ставове јужњака у рату из 1861-1865. припадају овом полу. Тако је из специфичног и прилично оригиналног америчког двостраначја, у којем су републиканци првобитно бранили аболиционизам и централизам, а демократе робовласништво и децентрализацију, формиран један пар позиција по узору на европски.

С једне стране, ту су прогресивци који подржавају даљи ток „нихилистичке еманципације“, све врсте мањина, легализацију перверзија, итд, а истовремено и јачање централних власти, подизање пореза, увођење низа друштвених стратегија, док конзервативци, с друге стране, комбинују национализам са максималним регионализмом, супсидијарношћу и правом на ношење оружја.

Ова два пола, за разлику од две главне америчке странке, немају јасну институционализацију, али су ове две позиције оно што је непомирљиво, сукобљиво и радикално, што се данас добро види. Тако нове координате грађанског рата постепено постају јасније, рефлектујући прецизно политичко, друштвено и идеолошко стање у којем се САД данас налазе.

АМЕРИЧКИ АРМАГЕДОН
Важно је узети у обзир још један фактор: протести и нереди у Сједињеним Државама одвијају се у контексту епидемије. Коронавирус је погодио америчку економију, а нарочито средњу класу, која је избачена из свог економског ритма услед карантина. У економији базираној на кредитима, ометање ритма може лако да постане фатално. Ако се баланс прихода и исплата поремети макар и у најкраћем трајању, што је управо оно што се догодило, савремена капиталистичка економија колабира. А овај колапс најболније погађа представнике малих и средњих предузећа. За разлику од економске кризе из 2008, или „дот-ком“ кризе из 2000, проблем се не може решити алокацијом додатних средстава из Федералних резерви ка великим банкама и другим финансијским институцијама.

Данас, америчка домаћинства су та која карантин директно погађа, а преусмеравање директне помоћи на њих је толико супротно логици финансијског капитализма и принципима Федералних резерви да се чак ни теоретски не разматра. Осим тога, то би само водило ка рунди инфлације и не би структурно поправило стање. Овај фактор дубоке кризе америчке економије, удружен са коронавирусом, додатно појачава извесност истински радикалног конфликта, који има све шансе да се претвори у отворени грађански рат. Крајњи очај лако гура људе у такав исход.

Пажњу би требало поклонити и подељености ставова која се развила у данашњој Америци поводом процене саме природе пандемије коронавируса.

Прогресивци, демократе и друштвени реформатори инсистирају на озбиљности и реалистичности коронавируса и индиректно подржавају универзалну вакцинацију. Штавише, реформисти и медији и друштвене платформе (попут Фејсбука) под контролом демократа строго цензуришу чланке и објаве оних који поричу озбиљност епидемије и противе се – из ма којих (а понекад веома екстравагантних) разлога – вакцинацији, Билу Гејтсу, Џорџу Сорошу, СЗО, итд.

Супротно томе, конзервативци и присталице Трампа, од самог почетка, доводе у питање обим епидемије, одбијају да прихвате карантин и третирају пандемију као преварантску стратегију глобалиста, која има за циљ да смањи популацију, уништи економију, уведе режим тоталног надзора и контроле – све до последичног чиповања и свођења човечанства на пуке робове глобалне елите. Овај сентимент је екстремно учестао у данашњим Сједињеним Државама, а сам Трамп, који је испрва увео режим карантина, настоји да удовољи овом делу бирачког тела, које је веома знатно.

Доста говори што Афроамерички демонстранти најчешће носе маске, а на сликама наоружаних белаца који љубазно одбијају побуњенике, можемо видети лица без маски.

Тако коронавирус не само да ствара економске преудлосве за интензивирање грађанског сукоба, него такође поставља и темеље демонизације противника. У очима конзервативаца, прогресивци су саучесници у долазећем злочину планетарног експанзионизма, што је подржано у овој средини нашироко развијеним протестантским идејама о блиском смаку света. Њима Бил Гејтс, Џорџ Сорош, Хилари Клинтон и други глобалисти делују као Антихристова пратња, спремна да Сједињене Државе и остатак човечанства (нарочито слободни свет) приведе Сатанином олтару, успостављајући планетарну електронску диктатуру и високотехнолошки концентрациони логор.

Самим прогресивцима таква гледишта делују као ултимативно „пећинско мрачњаштво“ и „фашистички делиријум“, а постају све опаснија што се више шире у генералној јавности. А у Америци преко половине становништва искрено верује у теорије завера, у овом или оном облику.

У таквим условима, они који верују у опасност од коронавируса и они који је поричу једни другима постају „онтолошки непријатељи“, пошто у религиозној свести „последњих времена“ (ере катастрофа, чирева и нереда) нема озбиљнијег супротстављања од поделе на камп верника и камп присталица Антихриста. Само што овај пут улогу Антихриста не игра СССР, нити било која спољна сила или претња, него половина саме америчке популације.

Тако грађански рат у САД добија верски и есхатолошки карактер.

ЦРНА РЕВОЛУЦИЈА
Када пажљиво разматрамо детаље протеста у САД, видимо да се иза акција демонстраната, са њиховим спонтаним таласима индигнације и потребом да разбијају прозоре супермаркета и пљачкају – што је комбинација која делује прилично чудно Русима – крије нека мање или више организована сила. Час на једном, час на другом месту, израњају фигуре које врло добро знају шта раде.

На пример, разбију неколико излога радњи, али не учествују лично у пљачки, него просто иду даље ка другим излозима, не остављајући трагове, пажљиво скривајући своја лица, косу и очи под гас маском, заштитним оделом и… кишобраном (чињеница да отворени кишобрани пружају заштиту од гумених метака и снимања из хеликоптера позната је ретко којем обичном Американцу). Уз све то, јасно је да поједини амерички и светски медији – пре свега они прогресивни (као што су Си-Ен-Ен или Би-Би-Си) настоје да воде догађања у једном одређеном смеру, ублажавајући гнусне сцене пребијања и пљачке недужних власника продавница, жена, инвалида и старих лица, и прослављајући припаднике мањина који неким (најчешће ружним) гестом или акцијом провоцирају руљу да се упушта у отворено насиље.

Другим речима, делује као да је у САД покренута нека врста „обојене револуције“, са све применом стратегија које су Американци претходно користили за свргавање режима који им се нису допадали широм света (од антисовјетских побуна у Источној Европи 1980-их до Мајдана у Украјини или покушаја да се Хонгконг отргне од континеталне Кине). Али ако су у другим случајевима „обојених револуција“ Американци свргавали своје спољне противнике с власти, доводећи на власт послушне политичке лутке, ко онда то сада напада саме Сједињене Државе?

Овде би морали да се присетимо фундаменталне поделе унутар америчке елите, која је откривена током Трампове предизборне кампање. Трамп је тада оптужио америчку елиту да је престала да служи америчким интересима, сврставајући се на страну глобализације и настојећи да успостави светску владу, вољно жртвујући САД том циљу. Трамп је мрежу либералних глобалиста назвао „мочвара“. Откровење о мочвари била је најважнија ставка његове кампање и вероватно је то оно што му је донело успех и победу на изборима. Трамп је тако у фокус ставио унутрашњег непријатеља, поделивши елиту на глобалисте и националисте и претварајући ову контрадикцију у главни политички проблем у Сједињеним Државама.

Током свог мандата, Трамп је наставио да се бори против „мочваре“ која очигледно није била спремна да буде „исушена“, па је опонирала Трампу на сваком кораку. Али управо су структуре ових глобалистичких центара биле најактивније у имплементацији „обојених револуција“ у разним земљама. Највећа снага овде наравно припада организацијама Џорџа Сороша, присталици светског „отвореног друштва“, који се заједно са својим структурама (забрањеним у многим земљама услед директних веза са терористичким тактикама и државним ударима) појављује готово свуда где почну протести, немири и улични нереди, активно доливајући уље на ватру. Јасно је да „мочвару“ не чине само Сорош и његова мрежа, него и значајан део светске политичке и финансијске елите, уједињене у пројекту светске владе.

Либерали отворено и свесно настоје да укину националне државе и створе супранационално владајуће тело. Њихов пројекат било је стварање Европске уније, као и низа супранационалних тела попут хашког трибунала, Европског суда за људска права, Светске здравствене организације (СЗО), и других. Али када алати класичног политичког лобирања не функционишу (па тако Сорош није био у стању да спречи Брегзит и имплементира низ других либералних пројеката) на сцену ступају методе „обојених револуција“.

Ако је ова опсервација тачна поводом САД, можемо закључити да „мочвара“ стоји иза грађанског рата у Америци, односно глобалисти и њихове структуре које настоје да дискредитују Трампа и осигурају победу свог кандидата – Џоа Бајдена. Истовремено, користећи маргиналне слојеве америчког друштва, мобилишући најнестабилније и најугњетаваније мањине, а нарочито расни фактор, мреже глобалиста ризикују да ескалирају ситуацију и разнесу америчко друштво изнутра. А уколико се то деси, па макар и Трамп успео да победи, талас који ће се из тога подићи ће запретити постојању саме америчке државе. На крају крајева, погоршање свих постојећих контрадикција које видимо тешко да може да уклони долазак на власт неодлучног, неразговетног и невољног Бајдена, оперисаног од било какве харизме или шарма.

Другим речима, ако имамо посла са „обојеном револуцијом“ у режији мочваре, то би могло не само да доведе до прекомерно разорних последица у првом стадијуму, када ванредно стање мора да се уводи широм државе, него и да додатно подрије било какву одрживу стратегију – чак и ако Трамп успе да победи.

ДВОСМИСЛЕНОСТ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ
Остаје да се види како ће се америчка дубока држава понашати. Право значење самог овог термина никада није заиста разјашњено током Трамповог досадашњег мандата. Није јасно да ли је дубока држава стајала иза самог Трампа, подржавајући га против глобалиста који су се превише удаљили од америчких националних интереса или је, напротив,  дубока држава толико чврсто везана за глобализам да не може да растави своје најдубље слојеве, па тако читаво Трампово председниковање има улогу противтеже која спречава дубоку државу да имплементира своје планове.

Како ова најважнија околност остаје непозната, тешко је предвидети понашање дубоке државе. Не знајући о чему заиста говоримо, можемо да претпоставимо да ће поједине снаге америчког естаблишмента (пре свега органи реда) настојати да искористе ванредно стање да уведу директну централизовану контролу, па можда чак и да успоставе војну диктатуру, или нешто слично, како би свргнули Трампа уколико протести делимично подбаце. У сваком случају, дубока држава, шта год то било, вероватно има своју агенду у настајућем грађанском рату, и то различиту од политика и идеологија главних делатних снага.

Ово, дабоме, не разјашњава ситуацију, него је чини још замршенијом.

АКО СЕ АМЕРИКА РАСПАДНЕ…
Који су ризици отвореног грађанског рата у Америци за остатак света? Ни мање ни више него колапс светског капиталистичког система. Од средине двадесетог века, САД су перјаница светског капитализма, а од пада Совјетског Савеза и колапса социјализма у Источној Европи понашају се као једини пол у униполарном свету. Када се СССР распао, само је један од два пола преостао. Тај пол је постао главни ауторитет у светској политици. Сада САД могу много лакше да схвате судбину СССР-а, пошто се и саме суочавају са таквом судбином. То значи да неће бити пола у свету и што је најважније – пол последњих деценија, па чак и епохе великих географских открића нестаће. То је пол који је представљао западноевропски капитализам, империјализам и колонијализам.

Побуњени Афроамериканци данас настоје да сруше историју робовласништва и белачког расизма. Како би то учинили, морају да окончају историју Нових времена, капитализма и западноевропске цивилизације. То је логично: како би се завршило са европском модерном, неопходно је „угасити Америку“. Тако је овог пута смисао грађанског рата у Сједињеним Државама да се окончају саме Сједињене Државе и истовремено и светски западно-центрични капиталистички светски поредак.

За све народе и друштва на свету, ово могу истовремено бити и веселе и забрињавајуће вести. Веселе – јер ће имплозија Сједињених Држава отворити могућност свим земљама и народима да развију  сопствене трајекторије, да потраже своје јединствено место у свету, који ће неопходно постати мултиполаран. Биће то крај евроцентризма и колонизације и нико неће моћи да призива универзализам – ни у економији, ни у политици, ни у технологији. На тај начин, свака цивилизација биће у стању да живи у складу са својим вредностима и перцепцијама, у складу са својим временским оквирима, третирајући Запад само као једну од многих могућности, као експонат којем је могуће дивити се или га просто игнорисати, без обавезе да се он следи.

Оно што је битно јесте да ће прозападне либералне елите у свим друштвима, у којима остварују утицај тако што се налазе на готово свим кључним позицијама, пропасти заједно са Сједињеним Државама. То значи да капитализам, парламентарна демократија, индивидуализам и либерализам неће више бити обавезне фундаменталне парадигме, него ће свако друштво бити у стању да изгради свој друштвени, економски и политички систем без обраћања пажње на препоруке светске метрополе – Запада и САД.

То ће дубоко утицати на свакога, укључујући Кину и Русију. А ако се Америка прва распадне, сви други политички режими везани за капитализам – било идеолошки, економски, политички, културно, технолошки, или све то одједном – распашће се или ће бити из корена редизајнирани.

Но, сада је ред на узнемирујуће вести. Америчка имплозија такође ће изазвати светску катастрофу, пошто ова земља има највећу концентрацију оружја, укључујући и оно нуклеарно. Последично томе, судбина нуклеарног и другог оружја масовног уништења могла би да се нађе у рукама оних чије је понашање непредвидиво. Грађански рат поништава сва правила и све принципе. А то је екстремно забрињавајуће.

Коначно, не може се искључити да ће, уколико ситуација постане још гора, поједине снаге које очајнички желе да разреше стање на други начин, прибећи војном конфликту великих размера, што би омогућило да се амерички грађански рат оконча пред лицем спољне претње. Било ко може бити одабран као непријатељ – укључујући Русију, Кину, Иран, итд. Али може бити и других кандидата за „спас Америке“ преузимањем улоге смртно опасног непријатеља. У неку руку, ово би могао да буде једини начин да се заустави грађански рат који је у развоју, пошто је чак и теоретски немогуће за било коју од данас супротстављених снага да га заправо добију.

КРАЈ АМЕРИКЕ
Да подсетимо, од самог почетка сматрамо да је грађански рат у Сједињеним Државама веома известан, као и да ће догађаји вероватно довести до таквог сценарија. То је неопходно ради интегритета анализе. Али наравно не можемо искључити могућност да тренутно сведочимо лажном почетку грађанског рата, његовој симулацији и вежби, некој врсти лабораторијског експеримента који нам омогућава да у пракси проценимо реалну ситуацију и степен ескалације унутрашњих сукоба у америчког друштву. Посматрајући снимке протеста и нереда у америчким градовима и америчкој престоници, тешко је отети се утиску да смо овакве снимке већ много пута видели у сапунским операма Холивуда, као и филмовима о епидемијама, катастрофама, зомби апокалипси или политичком колапсу (попут „Куће од карата“).

Долазећи грађански рат у САД дуго времена привлачи фантазије америчких редитеља, приказан је у многим текстовима и филмовима. У свету у којем владају виртуелне технологије, реалност и виртуелност, као и реалност и фантазија толико су запретени да постаје тешко одвојити једно од другог. Зато понекад имамо утисак да присуствујемо снимању филма о крају Сједињених Држава. Ако то јесте случај, чак и ако отворени грађански рат некако буде избегнут, то ће само значити да је одложен за неку другу прилику. Видевши како се догађаји у САД одвијају, нешто ми говори да та „друга прилика“ ускоро стиже, упркос одлагању.

На неки начин, „крај Америке“ већ се догодио – иако је још увек у својој првој фази, у форми вежбе или сценарија. Међутим тај сценарио постаје све више реалистичан и загарантован.