Александар Дугин: Неоевроазијство
Евроазијска пасионарност – Лав Гумиљов
Најистакнутији ученик евроазијца Савицког био је чувени руски научник – историчар Лав Николајевич Гумиљов. Он у својим радовима није обрађивао саме геополитичке теме, али његова теорија етногенезе и етничких циклуса представља очигледан наставак „органицистичког“ прилаза и донекле „географског детерминизма“ који представљају суштину геополитике већ код Рацела, Кјелена, Хаусхофера итд.
Од изузетне важности су истраживања Гумиљова на пољу древних раздобља етничке карте Евроазије, степе, номадских народа и њихових цивилизација. Његови радови дају сасвим ново виђење политичке историје у којој се евроазијски Исток не појављује само у виду варварских земаља на периферији цивилизације (изједначене са западном цивилизацијом), него као самостални и динамични центар етногенезе, културе, политичке историје, државног и техничког развоја.
Запад и његова историја се релативизују, а за евроазијску културу и сазвежђе евроазијских етноса се испоставља да су вишедимензионални и сасвим непроучени свет – са сопственим системом вредности, верским проблемима, историјским законитостима итд.
Гумиљов развија и доводи до логичког врхунца општеевроазијску идеју о томе да етнички Великоруси, Руси, не представљају просто грану источних Словена, него посебан етнос створен стапањем турско-татарског са словенским народом. Отуда посредно произилази оправданост руске контроле над оним евроазијским земљама које насељавају турско-татарски етноси. Великоруска цивилизација је створена из заједничке турско-татарске и словенске етногенезе остварене у географском смислу као алијанса Шуме и Степе. Управо геополитичко сједињавање Шуме и Степе представља историјску суштину Русије, условљавајући карактер њене културе, цивилизације, идеологије и политичке судбине.
Гумиљов трагом Шпенглера и Тојнбија издваја циклусе цивилизација и култура, као и одговарајућих етноса. Етнокултурне творевине – нације, државе, верске заједнице – са његовог становишта су у свему налик на живе организме. Оне пролазе кроз раздобља рађања, младости, зрелости и старења да би потом нестале или се претвориле у тзв. „реликте“. У томе је опет приметан утицај „органицистичке филозофије“ заједничке за све континенталистичке геополитичке школе.
Најзанимљивије су теорије Гумиљова о узроцима етногенезе, тј. рађања народа или државе. Он за опис тог процеса уводи појам „пасионарности“ или „пасионарног подстицаја“. То је необјашњиви синхронизовани излив биолошке и духовне енергије који изненада покреће троми ток историјског битисања „старих“ народа и култура, обухватајући различите већ уобличене етничке и верске групе у динамичком заносу просторне, духовне и техничке експанзије, што води ка освајањима и стапању преосталих делова разноврсних етноса у нове активне и виталне облике. Висока и пуновредна пасионарност и динамички процес етногенезе у нормалном случају доводе до настанка посебног суперетноса који одговара не толико национално-државном облику политичке организације колико империји.
Етнокултурне творевине – нације, државе, верске заједнице – са Гумиљовљевог становишта су у свему налик на живе организме
Пасионарност постепено јењава. На смену „пасеизму“ (за Гумиљова је то позитивна категорија коју он изједначава са „хероизмом“, етничком тежњом ка несебичном стваралаштву у име верности националној традицији) долази „актуализам“, тј. брига само за садашњицу без икакве везе са традицијом и без освртања на судбину будућих нараштаја. У том стадијуму долази до „пасионарног слома“ и етногенеза улази у негативни стадијум – конзервацију и почетак распада. Даље следи „футуристички“ стадијум у коме доминира тип немоћних „маштара“, „фантаста“, „верских ескаписта“ који губе веру у објективну стварност и теже повлачењу у „онострано“. Гумиљов то сматра обележјем коначног назадовања. Етнос се деградира, суперетноси се распадају на саставне делове, империје се руше.
Таква ситуација траје до новог „пасионарног подстицаја“ када се појављује нови свежи етнос и подстиче нову етногенезу у коју се утапају остаци старих конструкција. Притом поједини етноси остају очувани у „реликтном“ стању (Гумиљов их назива „химерама“) док остали нестају у динамици новог етногенетског процеса.
Од посебне је важности тврдња Гумиљова да су Великоруси релативно „свеж“ и „млад“ етнос који је око себе објединио „суперетнос“ Русије-Евроазије или евроазијске Империје.
Из евроазијства Гумиљова се сами по себи намећу следећи геополитички закључци (које он сам није изводио из разумљивих политичких побуда, претпоставивши томе остајање строго у оквирима историјске науке):
1) Евроазија је пуновредан „месторазвој“, плодно и изузетно богато тло за етногенезу и културогенезу. Значи, потребно је одвићи се од гледања на светску историју у једнополарној оптици – „Запад и сви остали“ (што је својствено атлантистичкој историографији) – и окренути се вишеполарној, при чему су северна и источна Евроазија од посебног интереса пошто су оне Западу алтернативан извор најважнијих планетарних цивилизационих процеса. Гумиљов у својим радовима даје исцрпну слику Макиндерове тезе о „географској осовини историје“ и ту осовину попуњава конкретним историјским и етничким садржајем.
2) Геополитичка синтеза Шуме и Степе која лежи у основи великоруске државности представља кључну реалност за културно-стратешку контролу Азије и Источне Европе. Притом би таква контрола доприносила складној равнотежи између Истока и Запада, док културна ограниченост западне цивилизације (Шума) са својом тежњом ка превласти праћена потпуним несхватањем културе Истока (Степа) води само ка сукобима и потресима.
3) Западна цивилизација се налази у последњем силазном стадијуму етногенезе будући да представља конгломерат „химеричних“ етноса. Значи, тежиште ће се обавезно пренети на млађе народе.
4) Такође је могуће да ће ускоро доћи до извесног непредвидљивог и непредвиђеног „пасионарног подстицаја“ који ће нагло изменити политичку и културну карту планете, пошто превласт „реликтних“ етноса не може трајати дуго.
Нови руски евроазијци
Гумиљов није формулисао геополитичке закључке на основу своје карте света. То су учинили његови следбеници у раздобљу слабљења (а потом и укидања) марксистичке идеолошке цензуре. Такав правац је у целини назван „неоевроазијство“ које са своје стране има неколико подврста. Нису сви они наследници идеја Гумиљова, али је његов утицај на ту геополитичку идеологију у целини колосалан.
Неоевроазијство има неколико подврста.
Прва (најосновнија и најразвијенија) представља целовиту и вишедимензионалну идеологију формулисану од појединих политичких кругова националне опозиције који су се одупирали либералним реформама у раздобљу 1990-1994. године. Ради се о групи интелектуалаца обједињеној око листа „Дан“ (касније „Сутра“) и часописа „Елементи“.
Неоевроазијство је засновано на идејама П. Савицког, Г. Вернадског, кнеза Н. Трубецког и идеолога руског национал-бољшевизма Николаја Устрајлова. Анализа историјских евроазијаца је прихваћена као крајње актуелна и сасвим примењива на данашњу ситуацију. Теза националне идеократије империјалних континенталних размера истовремено је супротстављена како либералном западњаштву тако и ускоетничком национализму. Русија се види као осовина геополитичког „великог простора“ и њена мисија се изричито поистовећује са изградњом империје.
На социјално-политичком нивоу тај правац изразито нагиње ка евроазијском социјализму, сматрајући либералну економију за битно обележје атлантистичког лагера. Совјетско раздобље руске историје се разматра у сменовеховској перспективи – као модернистички облик традиционалне руске националне тежње ка планетарној експанзији и „евроазијском антиатлантистичком универзализму“. Отуда „прокомунистичке“ тежње те верзије евроазијства.
Наслеђе Лава Гумиљова се прихвата, али се теорија пасионарности повезује са учењем о „циркулацији елита“ италијанског социолога Вилфреда Паретоа, док се погледи Гумиљова у вези историје религија коригују на основу школе европских традиционалиста (Генон, Евола итд.).
Идеје традиционалиста – „криза савременог света“, „деградација Запада“, „десакрализација цивилизације“ итд. – улазе као важна компонента у неоевроазијство, допуњујући и развијајући оне околности које су код руских аутора биле представљене само интуитивно и фрагментарно.
Осим тога, исцрпно се проучавају европски континенталистички пројекти (Хаусхофер, Шмит, Никиш, „нова десница“ итд.), тако да се хоризонти евроазијског учења проширују и на Европу схваћену као потенцијално континентална сила. Тај мотив је сасвим стран историјским евроазијцима-емигрантима, чија су основна дела писана у време када USA још нису имале самосталан геополитички значај и теза о разлици између Европе и Запада још није била у довољној мери развијена. Неоевроазијство, пажљиво узевши у обзир европске континенталисте, признаје стратешку важност Европе за геополитичку целовитост и пуновредност евроазијског „Великог простора“, посебно зато што је чињеница нестабилне поделе геополитичке карте Европе и довела до пораза СССР у „хладном рату“.
Друга особеност неоевроазијства је избор исламских земаља (поготово континенталног Ирана) за најважнијег стратешког савезника. Идеја континенталне руско-исламске алијансе лежи у основи антиатлантистичке стратегије на југозападној обали евроазијског континента. Та алијанса се на доктринарном нивоу образлаже традиционалним карактером руске и исламске цивилизације, што их обједињава у сучељавању антитрадиционализму и световно-прагматичном Западу.
Слика свих геополитичких пројеката примењиво на актуелну ситуацију се у том правцу неоевроазијства дограђује до пуноће, пошто неоевроазијски пројекат идеолошки, стратешки, политички и позиционо представља најпотпунију, непротивречну, целовиту и историјски оправдану супротност свих подврста западних геополитичких пројеката (како атлантистичких, тако и мондијалистичких).
Мондијализам и атлантизам изражавају две подврсте геополитичке идеологије крајњег Запада. Европеизам и умерени континентализам европских геополитичара представљају међуреалност. И најзад, неоевроазијство „Дана“ и посебно „Елемената“ изражава радикално антизападну тачку гледишта која се спаја са свим осталим алтернативним геополитичким пројектима – од европског национал-бољшевизма и исламског фундаментализма (или исламског „социјализма“) све до националоослободилачких покрета у свим деловима Трећег света.
Друге подврсте неоевроазијства су мање доследне и представљају прилагођавање читавог комплекса горе наведених идеја променљивој политичкој стварности: или се ради само о прагматичном економском „евроазијству“ позваном да обнови економску сарадњу бивших република СССР (пројекат председника Казахстана Н. Назарбајева), или о образложењу експанзионистичких теза („великодржавни“ пројекат В. Жириновског), или о чисто реторичком позивању на „евроазијско јединство“ ради очувања јединства Руса и националних мањина (већином турско-татарских етноса и муслимана) у саставу РФ (пројекат појединих функционера из владе Б. Јељцина), или о чисто историјском интересу према наслеђу емигрантских кружока Савицког, Трубецког, Сувчинског, Карсавина итд. Све те верзије су неминовно вештачке, фрагментарне, недоследне и не могу полагати право на самосталну и озбиљну геополитичку идеологију и методологију. Зато детаљније задржавање на њима нема никаквог смисла.
Приметићемо само да било какво позивање на евроазијство и Евроазију, ма како ограничени смисао тим појмовима придавали они који их користе, директно или индиректно упућује управо на неоевразијски пројекат настао у круговима опозиције и развијен у радовима аутора „Дана“ и „Елемената“, пошто је само у том контексту употреба речи „евроазијство“ оправдана како континуитетом руске геополитичке школе тако и везом са читавом лепезом геополитичких пројеката планетарних размера који постоје изван Русије.
Ка новој двополарности
Неоевроазијство се осим свог интелектуалног наслеђа и општих принципа континенталне геополитике суочава са најновијим проблемима у виду последњих геополитичких пројеката Запада. Штавише, тај геополитички правац добија на значају управо у оној мери у којој је способан не само да просто геополитички објасни логику историјских догађаја који се одигравају, него и да изгради складни футуролошки пројекат способан за сучељавање са пројектима Запада.
Победа Запада у „хладном рату“ концептуално значи крај двополарног и почетак једнополарног света. Притом, док чисти атлантисти (Хантингтон) претпостављају да ће та једнополарност бити релативна – победнички Запад (The West) биће принуђен да стално регулише растуће међуцивилизацијске сукобе са читавим преосталим светом (The Rest) – мондијалисти (Фукујама, Атали) виде чисту превласт Запада над читавим светом као нешто што се већ догодило. Чак и сукобима најбременитија варијанта професора Сантороа ипак на крају крајева предвиђа успостављање Светске Владе.
То су пројекти геополитичких победника који данас имају неспорну предност и стратешку иницијативу, тако да се свакако морају узимати у обзир. Сви они се у једноме слажу: на планети пре или касније мора победити универзализам западног типа, тј. атлантистички, таласократски систем вредности мора свугде да надвлада. Двополарни свет времена хладног рата сматра се у потпуности превазиђеним. У таквој слици света једноставно нема места за Евроазију и евроазијство као такво. Све је то логично и директно произилази из радова првих англосаксонских геополитичара који су тежили да што више ослабе силе Копна подривањем њихове моћи и обуздавањем њиховог развоја разноврсним стратешким методама – посебно стратегијом „анаконде“, тј. строгом контролом над све већим и већим секторима rimland-а.
Неоевроазијство не може, остајући верно себи, да призна меродавност таквог стања ствари и осуђено је на тражење могућности за преокрет свих тих процеса. И оно почиње од тежишног питања – од питања једнополарности. Једнополарност (превласт атлантизма у било ком облику – како у чистом виду, тако и преко мондијализма) – Евроазију као heartland осуђује на историјско непостојање. Неоевроазијство упорно настоји на одупирању тој једнополарности.
То се може остварити кроз нову двополарност.
Ово захтева објашњење. Постоји становиште да ће по завршетку сучељавања САД-СССР свет сам по себи прећи на вишеполарно устројство – уздићиће се Кина, демографски процеси ће исламске земље извести у ред геополитички централних, тихоокеански регион ће обнародовати своју конкурентност са Европом и Америком итд. Све је то могуће, али овде се не увиђа да ће се таква вишеполарност одигравати у знаку „атлантистичког система вредности“, тј. ни у ком случају неће представљати истинску геополитичку алтернативу него само територијалне подврсте таласократског система. Изазов Запада, тржишта и либерал-демократије је универзалан. После победе над heartland-ом сви покушаји народа и држава да крену неким другим путем осим западног изгубили су основни ослонац. И просовјетски режими, и све „несврстане“ земље које постојано траже „трећи пут“ постојали су само на основу двополарности, на основу процепа који је постојао између Запада и Истока у њиховом рововском геополитичком рату. Савремени победнички Запад ће одсад диктирати идеолошке и економске услове сваком ко буде претендовао на улогу развијеног региона. Стога ће свака вишеполарност уз очување статуса кво бити фиктивна и мондијалистичка.
Тога су прилично свесни западни стратези који схватају да је главни геополитички задатак Запада на овом ступњу осујећивање сваке могућности стварања свеобухватног геополитичког блока континенталних размера, који би се по овим или оним параметрима могао поредити са силама атлантизма. То је главни принцип војнополитичке доктрине USA формулисане у реферату Пола Волфовица. Другим речима, Запад ни у ком случају не жели повратак на двополарност.
После победе над heartland-ом сви покушаји народа и држава да крену неким другим путем осим западног изгубили су основни ослонац
Неоевроазијство, полазећи од интереса „географске осовине историје“, тврди управо супротно од Запада. Једини излаз из настале ситуације може бити само нови двополаризам, пошто би само у том правцу Евроазија могла стећи перспективу истинске геополитичке суверености. Само ће нови двополаризам моћи да отвори пут таквој двополарности која би излазила из оквира либерал-демократског система, тј. истинској вишеполарности света где би сваки народ и сваки геополитички блок могао бирати сопствени систем вредности, што би могло да се оствари тек после ослобођења од глобалне атлантистичке превласти кроз ново планетарно сучељавање.
Притом је важно истаћи да евроазијски континентални блок не може представљати просту обнову Варшавског пакта. Распад раније геополитичке континенталне конструкције је неповратан и укорењен у самој њеној структури. Нова континентална алијанса мора или да обухвата читаву Европу до Атлантика и неколико најважнијих сектора јужне обале Евроазије – Индију, Иран, Индокину итд. или да обезбеди пријатељску неутралност истих тих простора, тј. да их изведе испод контроле атлантизма. Повратак на стари двополаризам је немогућ из много разлога – између осталог и идеолошких. Нови евроазијски двополаризам мора полазити од сасвим другачијих идеолошких предуслова и мора бити заснован на сасвим другачијим методикама.
Та теорија „новог двополаризма“ је знатно развијена у неоевроазијским пројектима и представља теоретско образложење за све нонконформистичке геополитичке теорије Европе и Трећег света. Као што heartland објективно представља једину тачку способну да постане исходиште планетарне алтернативе таласократији, тако и евроазијство представља једину теоријску платформу за развој читаве лепезе планетарних стратегија које атлантизму одричу светску превласт и његов цивилизациони систем вредности: тржиште, либералну демократију, световну културу, филозофију индивидуализма итд.
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Превод с русог: Сава Росић
Извор: А. Г. Дугин, Основи геополитике, том I, изд. Екопрес, Зрењенин, 2004.
Насловна фотографија: RIA Novosti
