Александар Дугин: Апокалиптички реализам или Украјина није потребна Русима него Христу

Данас се нашим властима изгледа да је још увек могуће бирати између сценарија 1 (Донбас), 2 (Новоросија) и 3 (цела Украјина). Али победа за нас од сада може да буде само варијанта 3

(Катехон, 18. 4. 2022)

У врху се тренутно разматрају три варијанте:

1. ДНР + ЛНР + Херсон (и томе се нужно примичу Запорожје, Харков, Николајев, Дњепропетровск, који тек треба да буду ослобођени); у односу према Одеси – колебање;
2. Новоросија сва (са Одесом) и неодређен статус Централне Украјине и Кијевске области (уз претходну ликвидацију вођа злочиначке хунте);
3. Потпуна контрола.

Наравно, много ће зависити од тога како ће тећи уништење Доњецког котла. Али вреди одступити од насушног планирања и погледати на ствари из више перспективе.

Начин на који је СВО започела и како се развијала у прва 2 месеца онемогућава да остатак територије Украјине остане под влашћу нациста и глобалиста. У томе – овог пута – нема империјалног максимализма. Империјални максимализам могао би да се заврши на Новоросији. А друга половина бивше Украјине нек живи како зна. Али, ствари су сад отишле предалеко.

И важан фактор је био директан удар на Руску Православну Цркву у Украјини. Било да изаберемо прву (генерално мањкаву) или другу варијанту, ми милионе православних верника бацамо у погибију, мучење и геноцид. Од њих неће остати ништа. То јест, ми смо сада у потпуности одговорни за Западну Украјину.

Данас нам ескалацију намећу Кијев и Запад који на њега врши притисак. Зеленски је спреман да жртвује све у нади да ће човечанство увући у нуклеарни сукоб. О себи више не мисли као о председнику Украјине – Украјина је поражена. Мислим да он себе види као „антихриста”. И све више се уживљава у ту последњу улогу. То је врхунац каријере кловна, јер су многи истраживачи доказивали да се још од средњег века испод маске дворске луде скривала фигура ђавола.

Али и сваки нови корак који предузмемо пун је одговорности за читав низ наредних. А ниво конфронтације засад само ескалира.

Можда смо рачунали на уздржанију реакцију и Кијева и Запада. Као, Запад уводи санкције и ограничава се на то, а Кијев, схватајући да губи, истиче белу заставу. Тако би и требало да буде, у контексту хладног политичког реализма.

Али ствари су кренуле другачије. Запад се понаша агресивније него што би могао, а Зеленски је у чудном екстатичном стању које се не може објаснити дрогама. Он себе види као „новог Давида”, који се бори са Голијатом, и пошто нема шансе да победи, призива сву моћ НАТО-а да зада смртоносни ударац човечанству. То више није политика, то су апокалиптичке приче, које се претварају у стварност.

Данас нашим властима изгледа да је још увек могуће бирати између сценарија 1 (Донбас), 2 (Новоросија) и 3 (цела Украјина). Али то више није случај.

Као што не можемо да се вратимо – уз сву нашу жељу (ако би неко такву жељу и имао) – на стање од пре 22. фебруара 2022, мостови су спаљени, па не можемо да се зауставимо на варијантама 1 или 2. Ни овим двема, још неосвојеним, висинама не можемо да се вратимо. Улози су драматично порасли. Победа за нас од сада може да буде само варијанта 3.

Да још једном подвучем: то нису лепе жеље империјалних сањара, то је сурова проза војно-политичког — војно-апокалиптичког — реализма.

Хладна анализа ратног времена неприметно се претвара не само у сукоб цивилизација, већ у апокалиптички сценарио.

Овде поново у први план долазе фактори који су, чинило се, одавно гурнути на далеку периферију друштва – православље, унијатство, раскол, католицизам, па чак и сатанизам. Не сударају се само идеологије (узгред, које су се идеологије сукобиле мало ко разуме и схвата), већ чисто духовне реалности. И оне грубо упадају у мирну свакодневицу, руше градове до темеља, уништавају милијардере, убијају хиљаде људи, укључујући и цивиле, буде у дубини човека заспало зверство (или, обрнуто, светост), драматично мењају однос снага на планетарном нивоу.

Прво епидемија, а затим рат. Постали смо не само сведоци, већ активни учесници Апокалипсе.

Од тога ко контролише Украјину, зависи не само судбина Хартленда, већ и судбина Духа.

Или ће овај део света прећи под омофор Христа и Његове Пречисте Мајке, или ће остати под влашћу сатане, који ће неизмерно учврстити своју превласт над оним што је, у ствари, колевка наше руске државности, Цркве и културе, нашег народа.

Борба за Донбас, за Одесу, за Кијев, па чак и Лавов – то је део велике есхатолошке битке.

Понеки су предвиђали да ће баш тако и бити, али ми сами нисмо сасвим веровали, мислећи да неће сада, него једном касније…

Реалност је превазишла снове – укључујући империјалне есхатолошке снове. Ера материјализма, економије, рационалне анализе, експерата, технократа, менаџера је завршена.

У наш свет се враћају Идеје.

А главна битка се сада поново одвија између њих. Између Руске Идеје, Катехона, Православне Цивилизације и света западног антихриста који наступа на нас.

Украјина није потребна нама, Русима. Она је потребна Христу. И зато се ми тамо и налазимо.

И зато одатле никуда нећемо отићи.

С руског посрбио: Владимир Кршљанин