Александар Дугин: ДОСТОЈНО ЈЕСТ

Сви разумеју да се на фронтовима Специјалне војне операције кује нова руска елита. То и јесте класа храбрости (Хегел), која ће морати поново да покрене државу. Очигледно је да су хероји рата на фронту већ подељени на будуће слојеве: чисте ратнике, команданте, проналазаче, креаторе, стратеге, пословне руководиоце. Међу њима постоји и нова класа идеолога. Њихов светли симбол био је Владлен Татарски, многи су данас груписани око фронталног филозофа Коробова-Латинцева. Ту се обликује филозофија рата.

Заправо, на фронтовима Специјалне операције рађа се, како и доликује, нови институт филозофије (а не гомила плавооких издајника). Сагледавши метафизику рата, нашег светог руског рата, за идеале васељенске Светлости, праведно и одговорно се може наћи место у обновљеном друштву – у народу као војсци, као у армији духа и тела – место за све. Најважније је кренути од врха и проверити храброст и достојанство смрћу. То је најбоља од свих хијерархија – ту не можете преварити, претварати се, изгледати, а не бити. У рату се испољава сâмо биће, настајући кроз постојање.

Само реорганизацијом војске на егзистенцијалној основи може се постићи победа. И ово није нека техничка ствар. Победа је увек и пре свега победа духа.
Али све ће отићи низ воду ако не буде победе у позадини. Потребна нам је нова филозофија позадине. Враћајући се са фронта, наши хероји се неће наћи у друштву у коме је требало да се нађу. То ће се десити у сваком случају, али они који су одговорни за позадину сад имају посебну мисију: да промене свест друштва како би оно било спремно да прихвати нову елиту. Са народом неће бити великих проблема. Али власти морају да схвате да судбина државе зависи од тога у какво ће се друштво руски војници вратити с победом. Каква ће бити сама ова држава? Јасно је – не онаква каква је била, и чак не онаква каква је сада. Друкчија.

Та друкчија – обновљена, узвишена, праведна – руска држава мора почети да се гради већ сад. И треба кренути од образовања, науке и културе, које се морају брзо ускладити, хармонизовати, синхронизовати са елементима светог рата који Русија води са цивилизацијом Запада. Смисао овог рата мора бити јасан и на фронту и у позадини. Свима. Свака сумња, оклевање и неразумевање могу бити погубни.

Човек је дошао из рата. Цео или не. И друштво мора да га прихвати достојанствено. Он је видео смрт, носио је смрт, смрт га је дотакла. Он неће толерисати вапијућу неправду, корупцију, глупост, безобразлук и цинизам у односу на оно за шта је крв пролио. Он је ратник и херој и захтеваће поштовање за себе. Али не само за себе и своје другове – за народ, историју, државу, веру, вредности. То значи да ће препознати и почети да гради и развија само такву државу која ће свему томе одговарати.

Исто тако, породице, сви људи који су изгубили најмилије, оне који се никад неће вратити из овог рата, моћи ће да живе, дишу, раде и стварају само у свету у коме ће им се одати почаст, и идеали за које су дали њихови животи бити поштовани, постављени у центар као највиши хоризонт, као морални императив, као циљ.

Совјетски Савез је вероватно пао због Авганистана. Али не због саме чињенице пораза, већ зато што су се хероји вратили у друштво које није знало за њих, које није препознало њихов подвиг, а вредности и идеје за које су гинуле усахле су и никога нису инспирисале. Иначе, нешто слично се догодило Немачкој, која је изгубила Први светски рат. Знамо последице: наша земља је пропала, а у Немачкој је из горчине вајмарског пропадања настала црна и зла сила која је Европу гурнула у крвави кошмар.

Зато је сада, одмах – мислим, одмах после избора – потребно у потпуности покренути процесе истинских, не козметичких, не фрагментарних, већ пуновредних, пуноправних патриотских реформи. У принципу, све је спремно за ово и већ је почело у многим сферама.

Током протеклих деценија, Русија је очајнички тежила да се интегрише у западни свет, ропски опонашајући Запад, упијајући његове либералне вредности, технике, критеријуме и технологије. Све нас је то само ослабило – посебно у сфери морала, духа, самосвести. Отровна постмодерна је разлагала културу, технократија је уништавала науку, а индивидуалистички кодекс – образовање. У ствари, хуманитарна сфера руског друштва, под маском „демократизације“ и „либерализма“, непрестано подрива темеље државности, традиционалне вредности и цивилизацијски идентитет.

Ићи у овом правцу данас је просто криминално. То значи радити за непријатеља. Данас схватамо да су се неки од јучерашњих „мисаоних вођа“ испоставили као „страни агенти“, у суштини, непријатељи народа. Неки од њих су већ направили свој русофобични камингаут, други ће то тек учинити. Али није реч о појединцима. То је ствар друштвене филозофије, идеје. На овом месту су завладали западни клишеи, сурогати мисли, стратегије социјалног инжењеринга, доследно разграђујући руску целину, народ, државу, идентитет, распршујући све на егоистичне појединачне атоме. Током 30 година, хуманистичке науке и сам стил културе прилагођени су овом либералном кодексу. То је оно што сад треба сломити и искоренити.

То је задатак филозофије позадине, родољуба, чија је мисија таква трансформација друштва да оно у потпуности и чврсто буде усмерено – попут гонича – стрелом у победу, да би победници који се враћају из рата могли са сигурношћу рећи: ово је моја земља, ово је мој народ, ово је моје друштво, ово је моја власт. Ово је достојно мене и мојих подвига, подвига све моје сабраће, и сви ми, који смо се вратили из рата или остали да лежимо тамо, на старим земљама велике Русије, достојни смо ове земље, овог народа, овог друштва, ове власти. Јер ми и јесмо народ. Народ победника.