АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ: Слобода говора сели се на Исток

Пропаганда постоји од када је први човек успоставио однос надмоћи над другим и покушао да легитимизује свој новостечени господарски статус. Другим речима, пропаганда је неопходна како би моћ и власт могли да се одрже. Пошто је легитимитет један од најважнијих стубова политике, увек се може наћи једна страна која свој легитимитет брани и друга супарничка страна којa тај легитимитет покушава да доведе у питање. Власт без легитимитета је тиранија, а тиранија је на дуже стазе неодржива форма владавине. Пропагандни сукоби су, историјски гледано, излазили и ван домена унутрашње политике, те се преносили на спољни план. Од аустријско-немачких литографија из 16. века на којима су приказане Османлије како јатаганима убијају нерођену децу у утробама хришћанских мајки, до англо-француских постера из Првог светског рата који су осликавали немачке војнике на исти начин на који су Немци приказивали Османлије неколико векова раније, пропаганда је неизоставан део свих видова сукоба између различтих народа и држава.

Савремено доба одудара од претходних историјских епоха тиме што су канали информација у толикој мери распрострањени и разгранати да свако од нас појединачно може постати извор пропаганде, уколико то жели. Са друге стране, ово стање такође упућује на то да је индивидуи готово немогуће избећи сусрет са неким обликом пропаганде. Пропаганда свакако не мора бити изједначена с лажи, мада неистине никада нису биле у потпуности искључене из сфере политичког надметања. Да би била успешна, пропаганда и не треба на први мах да асоцира на саму себе, па се зато у савременом свету она шири кроз уста самопрокламованих експерата, који углавном заступају нечије партикуларне интересе.

У ери пре интернета пропаганду је било лакше опазити јер су њени извори били лако проверљиви за образованог човека. Постојала је државна пропаганда, која и није покушавала да се скрива, а што је држава била ауторитарнија њене пропаганде је било више. Готово као да је пропаганда у ауторитарним државама 20. века надишла своју првобитну функцију легитимизације моћи и постала једно од лица саме моћи – њена ипостаса. Пропаганда се могла пласирати и кроз приватне изворе, кроз радио, телевизију и новинске листове, али су њихови власници били познати широј јавности, као и традиционална идеолошка оријентација конкретних медија. Ни данас није тешко закључити који су медији у Србији или Русији опозицони, а који подржавају власт. Ништа друкчија слика није ни на Западу где су одређени медији увек повезивани са одређеним партијама, барем док се нису појавиле антисистемске партије, против којих су сви мејнстрим медији покренули кампању делегитимизације.

Појава интернета унела је позамашну дозу опскурности што се извора пропаганде тиче. Можемо приметити сијасет портала, који, разуме се, не могу ни имати некакву традицију јер представаљају нови медиј, за које се не зна ко их заиста финансира и у које сврхе. Друштвене мреже постале су савремени пандан агора на којима се грађани скупљају да воде рационалну дискусију, што је срж демократије, али и да шире гласине, сплетке и сопствену идеологију. Све ово је раније забележено у друштву, већ виђено, али је било ограничено кругом пријатеља и познаника неке особе. Сада, цело друштво је умрежено и могу се сусрести мишљења људи који раније нису били у стању да се повежу. Коначно се спознају особе које не верују ни у шта, па чак ни да је Земља округла – они су раније носили стигму откачењака, а сада имају своју супкултуру.

Панични страх

Прави проблеми настају када крупни играчи, државни актери и/или власници транснационалног капитала покушавају да монополизују интернет простор. Агори није потребан ни судија, ни цензор, ни уредник, агора је киптећи котао различитог мишљења у коме се агрегирају ставови друштва по битним питањима. Јасно је да контрола над агором, над демократским друштвом, делује примамљиво, тој златној јабуци је тешко одолети. На Западу цензура наликује оној из тоталитарне епохе карактеристичне за Исток прошлог века – сви ставови, долазили они са левог или десног спектра, који доводе у питање текући политичко-економски систем подвргнути су систематској маргинализацији. Међутим, пошто су услед преплитања неколико криза западни системи почели да губе легитимитет, а реформаторске силе кренуле да освајају власт или се ка томе ближе, нишан цензуре се пребацио са универзитетских професора и новинара на председнике и премијере читавих држава.

Постизборни говор Доналда Трампа цензурисале су три највеће кабловске мреже ABC, CBS и NBC с објашњењем да су тврдње председника Америке неосноване. У оквиру савременог информативног рата, медији не представљају канал за пренос проверених информација, већ су они ти који уместо грађана тумаче шта је истина, а шта лаж, шта добро, а шта зло. Слично је прошао и Виктор Орбан коме је портал Project Syndicate одбио да објави чланак који је представљао реплику на нападе објављене на истом медију, потписане од стране Џорџа Сороша. Цензура је достигла свој врхунац када је друштвена мрежа Твитер перманентно блокирала Трампов профил оптужујући га да подстиче насиље на улицама Сједињених Држава или, другим речима, да је стао на чело народне револуције.

Те оптужбе су се показале лажним, Доналд Трамп је без икаквог отпора, изузимајући правну битку коју је водио пред америчким судовима различитих инстанци, напустио Белу кућу, мада није присуствовао инаугурацији новог председника САД-а Џозефа Бајдена. То је засигурно прекид са традицијом, али у Америци су ове и прошле године многи обичаји отишли у прошлост – један од њих је свакако џентлменски договор између политичке и економске класе да када председник говори све приватне компаније преносе његове речи с поштовањем. Твитеру су се придружили и платформа за качење и приказивање видео-снимака Јутјуб, као и најпопуларнија друштвена мрежа Фејсбук.

Можемо овај потез приватних компанија тумачити као крунски доказ потврде постојања „дубоке државе“, а можемо га схватити и као панични страх етаблираних елита од реформи и губитка моћи. Главно питање дана је – проистиче ли цензура против сада већ бившег председника Америке из свеопште контроле или свеопштег страха?

Спас је на Истоку

На истоку Европе и Далеком кинеском истоку, цензура се спроводи друкчијим, грубљим методама. У Кини не постоји интернет каквог га ми познајемо, што је и логично ако узмемо у обзир да Кина не тежи ка демократији, што је њен суверен избор. Кинески интернет јесте скуп страница који кинески центри моћи под плаштом Комунистичке партије допуштају својим поданицима да читају. Ни мање, ни више. Тренутно се Кина и Аустралија налазе у фази нескривеног пропагандног рата, а кинески медији су открили детаље заиста гнусних злочина аустралијских војника почињених у Авганистану. Ове оптужбе је на свом Твитер налогу пренео и министар спољних послова Кине.

Премијер Аустралије Скот Морисон покушао је да контрира кинеској пропаганди тиме што је направио профил на кинеској социјалној мрежи WeChat. Тамо је окачио обраћање кинеској заједници у Аустралији где је навео да се око поменутих злочина спроводи транспарентна истрага, својствена „слободној, демократској и просвећеној нацији“. Сутрадан је његова објава избрисана, а уместо ње су цензори кинеске друштвене мреже окачили поруку да се радило о намерном извртању истине, те да објава није била у складу са нормама платформе.

Цензура је двосекли мач, а ко се мача лати од мача ће и страдати, што су и западни лидери почели да схватају. Занимљива је чињеница да Кина, поред цензуре у сопственој држави, производи интернет друштвене платформе намењене превасходно западном тржишту. То је случај са убрзано растућом платформом за качење кратких видео-снимака Тик-ток. Доналд Трамп је у финалним данима своје предизборне кампање водио прави рат против Тик-тока у циљу забране ове кинеске платформе или њеног превођења под контролу америчких корпорација. У септембру 2020. Тик-ток је објавио стварање нове компаније за пословање у Сједињеним Државама – TikTok Global, која ће бити у већинском власништву америчких инвеститора као што су Волмарт и Оракле. Сви подаци америчких корисника биће чувани на серверима на територији САД-а, док ће четворица од петорице чланова главног управног одбора ове компаније бити амерички грађани.

Као што Сједињене Државе не дозвољавају активности невладиних организација и медија које финансирају друге државе без њихове јавне регистрације као иностраних агената (Акт о регистрацији иностраних агената – Foreign Agents Registration Act), тако се боре и за безбедност свог интернет пространства истискујући све платформе у власништву незападних корпорација или држава. Вреди додати да је иста кинеска платформа за видео-снимке недавно забрањена у Индији, вишедеценијском геополитичком конкуренту Кине, али и у Пакистану, због кршења правила исламског морала. Чак су и руски медији покренули кампању против Тик-тока након што су либерални опозициони активисти повезани са Алексејем Наваљним покренули кампању за привлачење тинејџера на протесте одржане широм Русије 23. јануара ове године.

Руски интернет је по методама, али не и по опсегу примене, сличан кинеском. Државни орган са орвеловски звучећим називом Роскомнадзор блокира приступ мањем броју страница чија се садржина сматра екстремистичком или просто отвореном иностраном пропагандом (блокиране су исламистичке странице, али и руске и украјинске националистичке странице, као и домени неких западних НВО и тинк тенкова попут Атлантског савета). Пошто је Русија чланица Светске трговинске организације, забрањен је приступ и многим страницама које на неки начин крше ауторска права, углавном западних корпорација.

Руска Дума је децембра 2020. године изгласала закон о борби против цензуре на друштвеним мрежама, усмерен првенствено против Фејсбука, Твитера и Јутјуба који редовно цензуришу или уопште блокирају читане руске медије. Предложене глобе се крећу од мањих новчаних казни, преко смањења интернет саобраћаја на њиховим сајтовима, до забране рада социјалних мрежа, али тешко да ће драконске мере бити примењене у реалности, барем не у овој фази информативног рата. Ипак, треба имати у виду да је мрежа Линкдин у Русији блокирана јер није пристала да чува податке руских грађана на серверима у Русији, тако да преседан већ постоји. Уз све што је већ речено вреди истаћи да ни на једној руској мрежи, била то Вконтакте, застарели Однокласники или најпопуларнији Телеграм, цензори неће забрањивати ваш профил ни ако критикујете Путина, ни ако нападате западни естаблишмент са свим његовим светим кравама, од BLM до LGBT+.

Детаљи о руским мрежама

Русија је доскора водила сизифовску битку против, за сада, најслободније апликације за размену порука настале управо у овој земљи под називом Телеграм. Ова апликација надилази Воцап по томе што представља и информациону платформу – на њему сви руски медији и утицајни новинари имају своје канале на које се корисници могу потписати. Њен оснивач Павел Дуров, који је својевремено учестовао у разради Вконтакте, по свему је архетипски пример надобудног програмера – либертаријанац је, често излази са спорним и конфликтним изјавама, цела његова појава настоји да убеди гледаоца да је он лично најинтелигентнија особа на свету (ваљда после Илона Маска). Као што то обично бива у посткомунистичким земљама, институционално се проблеми не дају решити, али зато лични договор кућу гради.

Након што се Дуров заинатио и преселио у Силицијумску долину, те искусио америчке законе на својој кожи када је покушао да лансира сопствену електронску валуту што му је амерички суд забранио, написао је серију чланака у којима је жустро критиковао амерички економски систем из перспективе интернет предузетника. Међу најупечатљивијим тврдњама Дурова сигурно је она по којој су САД полицијска држава. После тога, злогласни Роскомнадзор је тихо одблокирао Телеграм, а на овој мрежи су многи руски органи отворили своје профиле. На Телеграму налоге имају и руске патриоте попут Захара Прилепина, Јевгенија Примакова, Дмитрија Рогозина, Марије Захарове, Маргарите Симонјан и многих других.

Корпорација која поседује Телеграм зове се Telegram Group Inc., регистрована је на Британским Девичанским Острвима, а главни акционери су браћа Павел и Николај Дуров. Британски лист Телеграф јавља да је након таласа цензуре на западним платформама, као и измене правила о коришћењу Воцапа који је најавио да ће делити податке о својим корисницима са Фејсбуком, Телеграм постао друга највише пута скидана апликација у Сједињеним Државама за период од 6. до 10. јануара. После наглог скока популарности овог руског месинџера америчка невладина организација „Коалиција за безбеднији интернет“ (Coalition for a Safer Web), чији је оснивач бивши амбасадор САД-а у Мароку Марк Гинзбург, предала је америчком суду захтев да корпорација Епл избаци Телеграм из апликација које се могу бесплатно скинути баш због тога што Телеграм ни на који начин не цензурише своје кориснике. Гинзбургова организација је као главне разлоге за забрану Телеграма истакла антисемитски и расистички садржај који корисници деле путем тог месенџера, а такође и позиве за јуриш на Капитол упућене присталицама Доналда Трампа.

Најпопуларнија руска друштвена мрежа, пандан глобалном Фејсбуку, јесте Вконтакте. Ова друштвена мрежа је у власништву корпорације Mail.ru Group у којој највећи утицај имају Дмитриј Гришин и Алишер Усманов, познати руски олигарх, много пута довођен у везу са руским председником Владимиром Путином. Између осталог, Усманов се својевремено нашао на мети напада Наваљног, после чега су уследиле међусобне тужбе за клевету. Московски суд је маја 2017. године пресудио у корист Умсанова и обавезао Наваљног и све медије које су то пренели да избрише видео клип у коме је оптуживао руског олигарха за корупцију. Mail.ru Group је такође регистрована у пореском уточишту на Британским Девичанским Острвима, док се штаб компаније налази на Кипру у граду Лимасол. Из летимичног погледа на локације обе корпорације које поседују Телеграм и Вконтакте можемо закључити да Русија има озбиљан проблем са одливом капитала ван земље, о чему се пуно пута причало, али је ту гигантску рупу веома тешко запушити.

Друштвена мрежа Вконтакте располаже са 91 милионом активних корисника, док се профили неактивни одређен број година аутоматски гасе и бришу. За отварање профила потребно је имати број мобилног телефона или се регистровати кроз Фејсбук – овако се ограничава број лажних налога, а и ступа се у ефикаснију конкуренцију са Фејсбуком. Корисници ове друштвене мреже су углавном људи са руског говорног подручја, то јест из бившег Совјетског Савеза, а Вконтакте остаје једна од најпопуларнијих друштвених мрежа и у Украјини у којој је званично забрањена као део мера борбе против „руске пропаганде“. Као што Телеграм даје више могућности него Воцап, и Вконтакте у много чему надмашује Фејсбук. Примера ради, на Вконтакте се може наћи велики број филмова и музичких нумера, те у том погледу ова друштвена мрежа делимично преузима функције Јутјуба.

У Русији је поред америчког Гугла актуелан и интернет претраживач Јандекс. Иако се не ради о друштвеној мрежи или месенџеру, различити претраживачи усмерени су на различита говорна подручја, а такође имају и разне претраживачке алгоритме, што у пракси значи да једна иста претрага у Гуглу и Јандексу може избацити другачије резултате. Јандекс корпорација је као правно лице регистрована у Холандији, али се њено седиште налази у Москви. Компанија има и своје канцеларије у САД-у, Немачкој, Холандији, Швајцарској, Кини, Израелу, Белорусији и Казахстану. За оне који владају руским језиком Јандекс претраживач је обавезна алатка јер се преко њега много лакше могу наћи текстови на руском језику, како научни, тако и медијски. Јасно је да у доба све веће цензуре Гугл може ограничавати претрагу антисистемских извора информација, што Јандекс не чини.

Све у свему, слободни људи још увек могу релативно слободно да размењују мишљења, али се та слобода све више и више сужава. Како ствари стоје, тренутно је више слободе на европском Истоку, него на Западу – то је доминантни тренд. Уколико будемо сведоци интензивирања пропагандног и информативног рата између Русије и САД-а, можемо очекивати да ће и руска страна кренути озбиљније да цензурише западне интернет платформе као одговор на истоветне поступке својих конкурената. Свакако није реално очекивати да се може водити један медијски рат без ограничења са обе стране. Русија ће, ипак, оставити предност цензуре Западу и реаговати на његове потезе – сваки притисак ће бити дочекан одговарајућим активностима. На први поглед, руска стратегија у саставу информативног рата може изгледати пасивно, али је она исправна имајући у виду да је СССР деценијама био затворено друштво, што је било неприхватљиво за већину његових грађана.

Закључак је једноставан: када Москва нешто забрањује, грађани Русије негодују, али када Кремљ реагује на агресивне поступке Запада, грађани Русије подржавају сваки одговор, укључујући и забрану. Зато је стратегија контраудара апсолутно прихватљива у контексту пропагандног рата и ограничења слободе интернета.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви