АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ: Белорусија на раскршћу – Мајдан или Русија
фото: standard.rs/ Sergei Gapon/AFP
Белорусија, која је у контексту украјинске кризе дуго времена одсуствовала у светским медијима, поново је у жижи интересовања након завршених председничких избора чији резултат оспорава белоруска опозиција и колективни Запад. У Србији многи праве паралеле са Милошевићем или актуелним режимом, што је производ непознавања ситуације у Белорусији и посткомунистичком простору бившег СССР-а, као и разумљив покушај објашњења једне друге реалности кроз просту аналогију. Протестно оријентисан део српског друштва тренутно се налази у стању волатилног незадовољства, које резултира подршком свим протестима широм планете – од Бејрута до Минска.
Ипак, поред чињенице да су демонстрације протекле и у Београду и у Белорусији, других додирних тачака, које поткрепљују ову једноставну аналогију, нема. Осим тога, постоје покушаји симплификације дешавња кроз дихотомију демократије и диктатуре – добра и зла. Опет, поред негирања културних и историјских особености Белорусије које детерминишу облик владавине у тој држави, у датом дискурсу примећује се и некритичка идеализација Запада као бастиона демократије. Ако смо у Белорусији препознали диктатуру, то јест бајковито зло, то аутоматски значи да на Западу видимо савршени демократски систем – бајковито добро.
Реалност је, међутим, другачија – већина западних система садржи отворено олигархијске елементе, уплив великог капитала у доношење одлука и самим тим поништавање воље грађана, а у датим системима налазимо и изобиље цензуре и остракизма, као последице по људе другачијег, критичког мишљења. Фактички, једина разлика у степену диктатуре у Белорусији и колективном Западу је у томе да се састав власти у западним демократијама чешће мења него у посткомунистичким меким диктатурама, па ипак политика, правац развоја, доминантан систем вредности који владајући кругови промовишу не мења се пуком заменом једне личности другом.
Притом се сви протести и друштвени покрети на Западу одбацују као безначајни и нерепрезентативни, јер неолиберални систем квазидемократије, а у ствари олигархије крупног капитала, „нема алтернативу“. Када протестују либерални и националистички Белоруси – то је одраз њиховог незадовољства системом, шефом државе који треба да падне, када протестују Жути прслуци у Француској или BLM активисти у Сједињеним Државама – то је пролазна фаза, у питању су екстремисти, све ће остати исто.
Као што протести у Белорусији демонстрирају незадовољство одређених сегмената друштва, нарочито младих и урбаних грађана, тако и протести у Француској и Америци показују дубоку подељеност у поменутим друштвима, који такође сигнализирају о могућностима промене тих система кроз народни бунт. Дихотомија демократија-диктатура онемогућава објективну анализу која би упућивала на то да је и демократски Запад подједнако фрагилан као и, условно говорећи, диктаторски Исток.
ИДЕОЛОШКИ ПРЕСЕК
Критичари Александра Лукашенка се, уз дихотомију диктатура-демократија, такође осврћу на поделе комунизам и антикомунизам. Иако је од пада комунистичког система привреде прошло готово 30 година, а неолибералне шок терапије нису донеле очекивано и обећавано благостање грађанима источне Европе, многи аналитичари и даље воде љуту битку против државне привреде. Прихватање постојања идеалне демократије на Западу као задатост са собом повлачи и узвишавање неолибералног економског система. Иако су резултати свеопште приватизације видни свакоме – демографска катастрофа, масовна незапосленост, опште осеђање бескорисности појединца и друштвеног безнађа – заступници неолибералних демократија као највећи грех спочитавају председнику Белорусије чињеницу да је он одржао привредне потенцијале Белорусије, да је тамо незапосленост готово равна нули, да је инфраструктура на високом нивоу, а стопа криминала најнижа у поређењу и са источним и са западним државама.
У праву су – Александар Лукашенко је крив по свим наведеним тачкама оптужнице, а особито је крив што појам „деведесете“ у Белорусији нема тако морбидне конотације као у осталим посткомунистичким републикама. Притом, сам Лукашенко себе ни не позиционира као врлог демократског либерала, он и не покушава да глуми да се уклапа у матрицу либералне демократије. У свом запаљивом и виспреном говору, усмереном против учесника и организатора белоруског „Мајдана“, Лукашенко је постулирао своју идеологију: прво, он је за државни капитализам насрпам олигархијског неолибералног капитализма; друго, њега подржавају старији људи из руралне Белорусије – он се директно захвалио својим подржаваоцима из свих региона Белорусије који су организовано довезени да му на митингу у Минску изразе подршку; треће, он је подвукао да Белорусија као држава нема своје место у историји и да је она сачувала свој суверенитет кроз његову политику отпора према деструктивном утицају Запада; четврто, Белорусија је веран савезник Русије у противљењу НАТО експанзији и никада неће постати „санитарни кордон“ усмерен против Русије.
Поред постулата из његовог говора, такође се могу извући и остале позиције из његових других обраћања – прво, Лукашенко је 14. августа на састанку са министрима изјавио да су Белоруси, не само Словени, већ руски људи[1], на одложеној Паради победе 2020. године уз Путина он је назвао Русију својом отаџбином (вероватно мислећи на шири Совјетски Савез), што сведочи о томе да је Лукашенко отворено проруски политичар; друго, он је опредељен за структурирање руско-белоруске савезне државе на темељима равноправности двеју република.
Опозицију у Белорусији је теже дефинисати, не на пољу уверења, већ по њеном саставу и структури. Не може се одредити једна странка, један покрет, па чак ни један прави опозициони лидер у редовима белоруске опозиције. С једне стране, то је производ затворености белоруског друштва, Лукашенко се активно трудио да сузбије организовану опозицију, а с друге то је последица тога да је опозиција Лукашенку могла бити искључиво антируска и прозападна, јер је Лукашенко идеолошки покрио остатак политичког спектра. У овом изборном циклусу као најозбиљнији противкандидати Лукашенка спомињани су либерални блогер Сергеј Тихановски, олигарх Виктор Бабарика и бивши сарадник Лукашенка, а сада опозиционар, Валериј Цепкало.
Прва двојица су у затвору, а трећи се прво склонио у Русију, али је пред изборе побегао у Украјину, плашећи се екстрадиције у Белорусију. Био је у праву, јер су након почетка белоруског „Мајдана“ руске власти расписале потерницу против Цепкала и оснивача најутицајнијег опозиционог интернет медија „Некста“ (NEXTA) Степана Путиле, који живи у Варшави. Поменутим опозиционарима су на смену дошле и њихове супруге, свима осим Бабарике који је удовац – Светлана Тихановска и Вероника Цепкало. Штаб ухапшеног Бабарике предводи Марија Колесникова. Ове три даме су направиле уједињени опозициони штаб за учешће на одржаним председничким изборима, а након што нису признале њихове резултате и савет за транзицију власти у Белорусији.
Укратко, идеолошке позиције белоруске опозиције су следеће: излазак Белорусије из свих војних, економских и политичких савеза са Русијом (ОДКБ, Евроазијска економска унија, споразум о изградњи савезне државе), враћање редакције белоруског устава пре Лукашенкових промена из 1994. године, што значи избацивање руског језика као званичног и почетак кампање дерусификације Белорусије, као што је то био случај у Украјини, оријентација Белорусије ка евроинтеграцијама, Запад не Русија као примарни партнер Белорусије, општа приватизација државних предузећа и увођење економског модела по узору на неолиберални Запад, отварање и демократизација белоруске државе по западном обрасцу, што значи и импортовање неолибералних вредности толеранције са све флуидним родним идентитетима и геј парадама и на крају, спровођење националне белоруске политике уз замену руског језика белоруским у систему образовања. Дакле, ради се фактички о русофобној националистичкој агенди.
У датом тренутку, када је „Мајдан“ још увек отворена опција, белоруска опозиција се усредсређује на оне делове свог идеолошког пројекта који им највише обезбеђују успех, а који притом не окрећу проруске, већинске сегменте друштва против ње – у први план се ставља дискурс о диктатури и кроз демократизацију се обећава аутоматски економски развој. Многи млади Белоруси из великих градова сматрају ову опцију одрживом, упркос мноштву супротних примера из источне Европе, укључујући и суседну Украјину.
У предизборном интервјуу руским медијима, Тихановска, која је тренутно у Литванији и коју колективни Запад назива победницом председничких избора, на питање новинара да ли ће признати победу Лукашенка на изборима, ако грађани тако одлуче она је одговорила да „уопште не разматра такав ток догађаја… ми имамо већину“.[2] Дакле, никада није било главно питање легитимности избора, јер их је белоруска опозиција унапред представљала као нелегитимне и учествовала у њима само да би касније могла против истих да протестује. Као део другог интервјуа руским медијима члан штаба Тихановске је искрено изјавио да „Мајдан“ у Белорусији треба да представља само почетну степеницу за будућа револуционарна збивања у Москви: „Крај Лукашенка значиће и крај Путина“[3] – кратко и јасно.
КО ЈЕ БЛИЖИ ПОБЕДИ?
Белоруски „Мајдан“ се може поделити на две фазе: агресивну и мирну. Три дана после избора били смо сведоци агресивне фазе, где су разне навијачке групе, координисани политички активисти, али и млади људи са искреним опозиционим жаром покушали да стратешки окупирају битна здања у Минску и широм Белорусије, али су били свуда заустављени од стране изузетно одлучног и жестоког одговора белоруске полиције и специјалних снага. У тим данима, полиција је примењивала такво насиље да су пострадали чак и антизападни руски новинари. С тачке гледишта теорија обојених револуција оваква реакција полиције је била оправдана, јер је од кључног значаја онемогућити да се агресивни демонстранти трајно утврде у некој од зграда државне администрације или на неком од главних градских тргова. Агресивне демонстрације се морају растерати или револуционарна страна побеђује на дуже стазе.
Друга фаза је уследила када је било јасно да Лукашенко ужива подршку безбедносног апарата, да полицијски и војни званичници стоје уз њега. Кадровска база агресивних демонстраната није безгранична, а у прва три дана је ухапшено око две хиљаде демонстраната, што је озбиљно проредило њихове редове. Све то је иницирало другу фазу мирних демонстрација и покушаја покретања генералног штрајка. Полицијско насиље, које је било неопходно у прво фази, такође је послужило као катализатор да се на улицама окупи већи број револтираних младих људи. Од самог почетка је било јасно да срж агресивних демонстраната чине белоруски националисти, који су читаве демонстрације обележили својим бело-црвено-белим заставама које величају пољско-литванску окупацију Белорусије, чиме јасно изражавају презир према руском делу историје свог народа.
Друга фаза мирних демонстрација, масовних и пуних енергије, састоји се из урбаних либерала, који су такође усвојили белоруску националистичку симболику, али из материјалних побуда. Наиме, они верују да Белорусију чека процват ако успостави везе са Западом, а белоруска националистичка симболика је прозападна. Уколико белоруске националисте схватимо као русофобе, белоруски либерали су примарно прозападни, а желе да их Русија „остави на миру“, што је наравно немогуће, јер руски национални интереси налажу да Белорусија не може прећи у НАТО сферу. Са своје стране, белоруски либерали то тумаче као да Русија не жели да се Белорусија развија и постане богата земља. Од ове две групе, Русија може привући једино либерале, јер националисти свој идентитет базирају на антируским ставовима.
Лукашенко је „Мајдану“ нанео озбиљан ударац потпуно се окрећући Русији и одбацујући своју неодрживу многовекторну политику. Не само што су ухапшени руски најамници ескпедитивно пуштени на слободу, већ су Лукашенко и председник Русије Владимир Путин директно разговарали два дана узастопце. Белоруски лидер је представио подршку Путина и Русије као апсолутну, фактички је описао ситуацију у којој Русија може отворено војно да интервенише у Белорусији, ако „Мајдан“ пође насилним путем. Ради се о јасном сигналу не само Западу и белоруској опозицији, већ и људима из Лукашенковог окружења, од којих неки сигурно добијају понуде да подрже опозициони табор. Један од њих може бити такозвани „вечити министар спољних послова“ Владимир Макеј.
Засад ниједна битна политичка, полицијска или војна фигура у Белорусији није отказала послушност председнику Лукашенку. Фактор помоћи Русије је кључни разлог зашто „Мајдан“ у Белорусији није имао успеха, јер да је он изостао Лукашенко већ данас не би био председник Белорусије. Александар Лукашенко је велики пораз доживео у интренет информативној сфери. Белоруски опозициони блогови и портали готово да су једини извор подробних информација о дешавањима у Белорусији. Под утицајем оваквог пропагандног тријумфа белоруске опозиције, чак и неки руски државни медији су почели да извештавају у опозиционом духу, упркос политици Кремља. Створена је таква атмосфера да солидарисање са Лукашенком, из било којих разлога, може да се сматра некултурним, па чак и монструозним. Ипак, уз подршку Русије и ако сам Лукашенко прихвати све руске услове који му се сигурно испостављају иза кулиса, а који се тичу наставка преговора о формирању савезне државе, белоруски „Мајдан“ се креће ка неуспеху.
У недељу, 16. августа, опозиција је одржала масовни митинг у Минску, који је најављиван као „коначни обрачун са диктатором“. Послате су веселе и разнобројне слике са демонстрација, а опозиционари су наводили бројке од 100, 200, па и 400 хиљада учесника. У пропагандни окршај се укључила и руска војска објавом сателитских снимака са митинга по којима су аналитичари закључили да демонстраната нема више од 40 хиљада. С друге стране, ни Лукашенков контра-митинг није успео да надмаши масовност опозиционог окупљања, а из недостатака птичје перспективе са његовог митинга може се само закључити да је тај скуп био неколико пута малобројнији. Лукашенко јесте успео да зада један пропагандни ударац својим митингом, а нарочито својим говором, који није остао непримећен, али белоруска опозиција још увек има предност у пропагандном рату. У грађанском делу белоруског друштва дефинитивно влада тријумфална атмосфера у којој се сматра да Лукашенко више и нема присталица.
ИЗЛАЗАК ИЗ ПАТ-ПОЗИЦИЈЕ?
Многи објективнији аналитичари траже трећи пут, неку алтернативу Лукашенку која неће одвести Белорусију путем грађанског рата и економског распада, којим је прва кренула Украјина. Нажалост, што се политичких опција у Белорусији тиче, такве алтернативе нема. Не постоји политичар који би наставио проруску политику у Белорусији, а притом био демократскији лидер, председник који би више одговарао захтевима млађих покољења савремене Белорусије. Постоји, међутим, један институционални излаз из ове кризе, а то је пут интеграција Белорусије и Русије у функационалну савезну државу. Русија, заправо, располаже свим потенцијалима потребним да пружи алтернативни пут развоја Белорусије.
Тек кроз економску и политичку интеграцију са Русијом, грађани Белорусије могу добити либералнији политекономски ситем и динамичнији развој који прижељкују. Веће тржиште, сигурна могућност улагања капитала из Русије, слободно кретање људи које значи отварање могућности да се најспособнији белоруски либерали преселе у развијену Москву, а истовремено протежирање стратешки важних привредних грана представља перспективан избор за Белорусију.
Интегративни процеси би такође омогућили стабилну политичку атмосферу за контролисану транзицију власти у самој Белорусији. Као чинилац федералне државе, између Белорусије и Лукашенка не би више морао да се ставља знак једнакости, отворио би се пут за нове млађе лидере, што је у интересу и самог Лукашенка који не може владати вечно јер за то нема довољно легитимитета. У овом тренутку свима је јасно да Лукашенко мора да оде, али Русија неће дозволити да се то деси путем „Мајдана“, јер ће заједно са Лукашенком отићи и Белорусија. По свему судећи контролисана транзиција власти је планирана кроз процес измене белоруског Устава и расписивања избора након тог процеса, који ће сигурно трајати неко време.
Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] https://youtu.be/Vszaf9MiICE?t=100
[2] https://lenta.ru/articles/2020/07/30/tihanovskaya/?fbclid=IwAR00WiCE4Ohvhq5mezUNf05Gp_FWsZNkS8_BXagRWouMa_v53B-8Gi9GhDI
[3] https://www.rbc.ru/politics/08/08/2020/5f29281c9a79472b04e07ed9?fbclid=IwAR2rUhXXzulnmOj5FsTPeKZ-JTkGz2O-AkTHnw_x-_WMM30yG_P1UoO8zDg
