Александар Дивовић: Сачувати Српску од сарајевске судократије

Недавно се навршило 93 године од државног удара којим су председник Вајмарске републике, Паул фон Хинденбург, и тадашњи немачки канцелар развластили социјалдемократску власт у највећој немачкој савезној држави, Пруској, и несвесно утрли пут доласку нациста на власт. Све што се дешава Републици Српској и председнику Милораду Додику, који је од Суда БиХ осуђен на шестогодишњу забрану политичког деловања због непоштовање одлука тзв. високог представника, може се дубље и јасније разумети на примеру Прусеншлага и једне од најчувенијих правничких дебата у 20. веку, која је проистекла из њега.

Конзервативни канцелар Вајмарске републике, Франц фон Папен, искористио је 20. јула 1932. године ванредни декрет који је немачки председник Хинденбург, на основу широких овлашћења (а нису Бонска) из члана 48. Вајмарског устава, донео неколико дана раније. Тај декрет овлашћивао је канцелара да смени социјалдемократску владу Пруске, која се налазила у дубокој парламентарној кризи, и да именује савезне поверенике који ће преузети управљање пословима пруских министара.

Декларативни циљ удара на Пруску био је да се успоставе ред и јавна безбедност у највећој савезној држави, јер је неколико дана раније дошло до озбиљних нереда између комуниста, нациста и полиције, а суштински се радило о томе да се Пруска стави под контролу конзервативне власти. Иако је пруска влада, под вођством Ота Брауна, одлучила да се не супротставља активно мерама канцелара фон Папена, она је оспорила законитост председничког декрета подношењем жалбе државном суду за уставна питања у Лајпцигу.

Суд је донео компромисну пресуду: одбацио је трајно укидање пруске федералне самосталности и ограничио пренос надлежности са пруских министара на савезне органе, али је дозволио привремену интервенцију централних органа ради заштите јавног реда у Пруској. Таквом пресудом нису била задовољна двојица најутицајнијих немачких правних теоретичара те епохе: Ханс Келзен и Карл Шмит.

Правничка дебата

Келзен је сматрао да пресуда не испуњава своју корективну сврху јер суд није у целини укинуо неуставне ванредне мере према пруској влади, док је Шмит заступао став да суд уопште није био надлежан да се бави политичким питањима, каквим је сматрао свако одлучивање које за предмет има заштиту устава.

Као адвокат Рајха, Шмит је заговарао широку примену председничких овлашћења из члана 48. Вајмарског устава. Сматрао је да у уставној кризи само политичка власт има легитимитет да предузме ванредне мере и успостави редовно стање које мора да буде основ сваке правне власти. Уставобранитељска моћ, према томе, мора да припада шефу извршне власти а не суду, што је, према Шмиту, посредно потврђивао и члан 48. Вајмарског устава.

Келзен је, с друге стране, био мишљења да заштита устава треба да буде искључива надлежност уставних судова, који су овлашћени да контролишу све законодавне акте и извршне радње државних органа, у складу са уставом, и да поништавају акте које сматрају неуставним. Он је инсистирао на правној неутралности и важности нормативних правила, а независност судске контроле устава сматрао је неопходном за заштиту демократије и правног поретка.

За Шмита, судови су били неподобни да се баве уставним сукобима највиших државних органа, а Келзеново решење није водило деполитизацији сукоба, већ политизацији судова, што се најдиректније могло видети у уставној процедури импичмента или разрешења председнка државе. Сувереност, према Шмиту, значи моћ одлучивања о изузетку, што ставља политичку вољу изнад правних норми у кризним ситуацијама.

Шмитово схватање шефа државе као чувара устава се може критиковати из више углова и данас је углавном превазиђено, док је Ханс Келзен постао отац модерне идеје уставног судства. Уставни судови широм Европе функционишу по келзеновском моделу и свој теоријски легитимитет дугују расправама Ханса Келзена. Али свако ко је закорачио у домен правне и политичке филозофије зна каква је зверка Карл Шмит и колико је наивно одбацити овог контроверзног мислиоца као застарелог.

За Шмита су судови били неподобни да се баве уставним сукобима највиших државних органа

Карл Шмит је одлично наслутио основну мањкавост Келзеновог гледишта, а то је како сачувати уставни суд од политизовања када одлучује о разрешењу демократски изабраног председника. Када парламент прекрши устав доношењем неуставног закона, последица је искључиво поништење таквог акта, али не и распуштање парламента. Али када председник прекрши устав, онда последица није укидање неуставног председничког акта, већ опозив председника и лишење политичких права у поступку импичмента.

Уставни суд у том случају делује као контратежа председниковом политичком утицају, па и ако се основ председничке одговорности протумачи као правни, последице које наступају су искључиво политичке. Уз сво прихватање специфичности уставног судства, које несумњиво има и политички карактер, такво овлашћење озбиљно доводи у питање његову независност и објективност. Из простог разлога што орган који није директно изабран од стране грађана не би могао разрешавати директно легитимисаног председника.
Другим речима, легитимитет уставног судства се може протезати на правну контролу и правну одговорност извршне власти, али не и на политичку одговорност.

Борба за Српску

Размотримо сада шта се десило легално и легитимно изабраном председнику Републике Српске, Милораду Додику. Он је због наводног непоштовања одлука високог представника за БиХ, Кристијана Шмита, осуђен на казну затвора од годину дана, која се може откупити, и на забрану политичког деловања у трајању од шест година.

Додика, међутим, није осудио Уставни суд БиХ, коме се и у најрегуларнијим околностима могу оспоравати таква овлашћења, већ Суд БиХ, позивајући се на прописе које је наметнуо Кристијан Шмит, лице које није изабрано вољом грађана, нити потврђено у Савету безбедности УН у складу са Дејтонским споразумом. Тиме је Суд БиХ, без уставносудских надлежности, практично спровео политичку одлуку Високог представника спорног легитимитета, чиме се пресуда против демократски изабраног председника Републике Српске претворила у чин политичке елиминације под кринком правне санкције.

То нас доводи до релевантности политичке филозофије самог Карла Шмита и чувене граничне дефиниције суверености, којом почиње његова Политичка теологија: „Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању“. Келзен јесте дугорочно изашао као победник из антологијске дебате о томе ко треба да буде чувар устава, али његова „чиста теорија права“ очигледно је релевантна само у редовним околностима.

Новелирање Кривичног закона БиХ од стране Кристијана Шмита, одредбама према којима се за непоштовање одлука високог представника може изрећи кривична санкција забране политичког деловања, управо њега и његове западне покровитеље уздиже у фактичког суверена БиХ, у смислу како га је дефинисано много знаменитији презимењак актуелног Високог представника за БиХ (додуше, Карл је Schmitt, а Високи представник Кристијан је Schmidt).

Према томе, у стању уставне кризе каква постоји у БиХ, суверен је онај ко је демонстрирао најефектнију политичку моћ, а то је несумњиво високи представник за БиХ или, тачније, колонијални намесник, Кристијан Шмит, независно од његовог формалног легитимитета. Пресуда Суда БиХ Милораду Додику само је псеудоправна легитимација његове реалне политичке моћи.

Национална солидарност

Отпор који су Република Српска и Милорад Додик показали према високом представнику и његовој тенденциозној, „кадија те тужи, кадија ти суди“ политици представља борбу за очување основног принципа народног суверенитета српског народа у Републици Српској. Безусловна подршка Републици Српској и њеном легалном и легитимном председнику Милораду Додику из Србије није само питање националне солидарности, већ принципијелне антиколонијалне борбе која говори истим језиком међу свим народима под страном окупацијом и колонијалним туторством. Само су стилска изражајна средства, од ситуације до ситуације, различита: некада су то Ганди и Марш соли, некада Ђап и опсада Дијен Бијен Фуа, а некада Принцип и видовданско тираноубиство.

Пресуда Суда БиХ Милораду Додику само је псеудоправна легитимација реалне политичке моћи високог представника

Званично Сарајево је одабрало да се у пуном капацитету стави у службу колонијалне управе и високог представника за БиХ, јер унитаризацију БиХ и развлашћивање Републике Српске види као прворазредни циљ своје политике за који вреди жртвовати и последње остатке дејтонске уставне равнотеже, правне сигурности и демократског легитимитета. Судска диктатура или судократија постала је кључни инструмент за спровођење муслиманске политичке хегемоније у БиХ, којом се поткопава ентитетска равноправност и потискује демократска воља једног од конститутивних народа.

За Србију, као потписницу Дејтонског споразума, много већи проблем од сервилног и непријатељски настројеног Сарајева представља аутоколонијализам значајних делова урбане средње класе унутар саме Србије. Вероватно најинфантилнији примери те појаве су објаве са X налога студената у блокади Правног факултета у Нишу, „ПравНИ у блокади“, које и после брисања и даље круже мрежама, изазивајући салве подсмеха због ноторне политичке неписмености и опште неинформисаности њихових аутора.

Злурадост и отворено навијачки однос према пресуди Суда БиХ Милораду Додику, међу острашћеним противницима власти у Србији, попримили су епидемијске размере и сматрају се пожељним околностима за слабљење режима Александра Вучића.

Српски народ у Републици Српској, али и Србија, као потписница Дејтонског споразума, могли би због толике политичке кратковидости и отвореног непријатељства према институцијама Републике Српске потенцијално да плате много вишу цену од оне коју би и само Сарајево, колико сутра, било спремно да бланко и безусловно прихвати. Аутоколонијализам и аутошовинизам, као sui generis феномени политичких, медијских и НВО елита у Србији, остају највећа унутрашња препрека за постизање минималног националног консензуса о елементарним државним и националним интересима.

Александар Дивовић је правник и публициста из Пожеге. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Кабинет председника РС/Борислав Здриња