Александар Дивовић: Политичка употреба геноцида

Две главне тактике политичара прозападне опозиције у Србији када се суоче са питањем да ли се у Сребреници десио геноцид су реферисање на пресуду и Међународног суда правде по тужби Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид из 2007. године и позивање на Декларацију Народне скупштине Републике Србије о осуди злочина у Сребреници из 2010. године.

Тако, на пример, народна посланица из Зелено-левог фронта (ЗЛФ) Јелена Јеринић у свом скупштинском излагању из 2023. године наводи: „Данас је 11. јул, дан када је пре 28 година почело расељавање око 20 000 жена, деце и старих и стрељање око 8.000 мушкараца и дечака, на више локација у подручју Сребренице. Међународни суд правде је 2007. године потврдио је да је на тај начин почињен геноцид”.

Нешто најближе што се може назвати интелектуалцем из исте политичке опције, проф. др Светислав Костић – идеолошки ментор зелено-левих питомаца Виоле фон Крамон – на свом Фејсбук профилу користи сличну аргументацију: „…проблем са геноцидом у Сребреници је тај што је њега пресудио највиши судски орган УН, чије су одлуке правно обавезујуће за Србију као учесницу у спору… Такође, Србија је 2010. годне донела Резолуцију (декларацију – прим. аут.) којом је признато да се у Сребреници десио злочин геноцида”.
Геноцидни апетити рециклатора

У медијској полемици са Бошком Обрадовићем од 27. јануара 2022. Мариника Тепић је подсетила да је Народна скупштина Републике Србије 30. марта 2010. усвојила Декларацију о Сребреници „где се она односи на злочин, где се квалификује као злочин, али где се позива на Међународни суд правде који је квалификовао тај злочин као геноцид”.

Одмах се поставља следеће питање: ако је Декларација Народне скупштине о осуди злочина у Сребреници из 2010. године стрељање ратних заробљеника у Сребреници квалификовала као геноцид, зашто је Мариника Тепић шест година касније – са својим колегама народним посланицима из Либерално-демократска партије (ЛДП) и матичне Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) – подносила у скупштини „Предлог резолуције о геноциду у Сребреници”?

Најпре ће бити зато што формулација из те несрећне декларације из 2010. да „Скупштина најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде” не задовољава у потпуности геноцидне апетите рециклатора српске кривице.

Јер начин извршења одређеног злочина и даље нам ништа експлицитно не говори о правној квалификацији и бићу самог кривичног дела. А за саслужитеље савременог атлантистичког империјализма изузетно је важно да злочин у Сребреници буде недвосмислено обележен као геноцид.

Према речима професора Махмуда Мамданија, „геноцид је постао етикета коју ћете налепити на свог најгорег непријатеља, перверзна верзија Нобелове награде, део реторичког арсенала, који вам помаже да оклеветате своје противнике, истовремено осигуравајући некажњивост својих савезника”.
Писање историје пресудама

Западне силе и прозападни режими у републикама које су октроисане на територији бивше СФРЈ, инсистирају на тези да су пресуде Хашког трибунала (МКСЈ) и правно и политички, али у историографском и у моралном смислу неприкосновене. Када неко на питање да ли се у Сребреници десио геноцид одговори да је тако пресудио овај или онај међународни суд – он вам заправо каже да се те пресуде не могу и не смеју доводити у питање, ма колико да је њихова критика логички и научно оправдана.

Државничка је обавеза и патриотска дужност да се – пристиснуте озбиљним стручним аргументима – више него контроверзне пресуде МКСЈ подвргну критици, а посебно се аргументованој критици мора изложити намера да се судским пресудама пише историја. И то једна врло једнострана, тенденциозна верзија, историје која се своди на репродукцију очигледних историјских фалсификата.

Клишеизирана парола, приписана енглеском лексикографу Самјуелу Џонсону, да је „патриотизам последње уточиште хуља” у аутоколонијалним рационализацијама прозападне опозиције у Србији мутирала је у облик да је „легализам последње уточиште хуља”. Сви ти немушти и генерички одговори у којима се на питање да ли се у Сребреници десио геноцид пресуда МСП и Декларација о Сребреници потежу брже од револвера Дивљег Била Хикока су у ствари легалистичка супституција за капитулантску политику, одсуство државотворне свести и сервилност према хашкој интерпретацији српске историје у последњој деценији 20. века.

Не може се другачије објаснити равнодушност једних те истих људи према Резолуцији Савета безбедности УН 1244, која има обавезујеће дејство, и навијачка пристрасност према актуелној Резолуције о Сребреници, упућеној на усвајање Генералној скупштини УН, која нема правно обавезујуће дејство.
Циљ кампање

Некритичност с којом прозападни политички лакеји у Србији усвајају наративе хашке индустрије геноцида није само у дубоком раскораку са историјским чињеницама, она има далекосежне последице по положај српског народа и суверенитет Републике Српске, као најзначајније геополитичке тековине српског народа у ратовима за југословенско наслеђе. Та некритичност се по својим далекосежним последицама развија у неколико праваца.

Прво, како упозарава проф. др Милан Шкулић у студији „Геноцид као злочин над злочинима”, „баш због огромне тежине геноцида, чињеница да су одређени појединци оглашени кривим за такав злочин неминовно производи и одређене моралне, психолошке и друге последице по народ из кога су потекли и државу чији су они грађани. То представља и основни разлог за велику опрезност у квалификовању одређеног злочина као геноцида, јер тада неминовно, без обзира на непостојање колективне одговорности у кривичноправном смислу, известан ‘жиг геноцидности’ обележава и многе друге људе – односно, читаве народе и државе – што, иако неприхватљиво у формалноправном смислу, фактички постаје скоро неизбежно”.

Управо тај психолошки механизам, који хипотека геноцидности носи са собом, био је потребан како би се цео српски ослободилачки рат прогласио геноцидним, а Република Српска евентуално ликвидирала као „тековина таквог злочина”. Усвајање и лобирање за најављену Резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини УН само је један, важан корак ка том циљу. Сребреници је дугорочно намењена кључна улога у заокружењу процеса конституисања бошњачке нације и сатанизацији једне старе и кроз ослободилачке ратове обликоване нације, у чијим верским рукавцима се и одвијао верски грађански рат на тлу Босне и Херцеговине.

Други ниво беневолентности српских саслужитеља геноцидне агенде подразумева потпуно некритички, догматски однос према пресудама међународних судова – које су најчешће алиби за интелектуални дефетизам и одсуство политичке воље за било какав вид отпора западним центрима моћи – али и за отворене петоколонашке ставове. Поједини српски политичари се понашају као да су они нижа судска инстанца која беспоговорно треба да слуша захтеве више и да безусловно спроводи све њене одлуке. Нема никаквог разлога да се упорно не инсистира на чињеници да је пресуда Међународног суда правде, којом се потврђује „геноцид” у Сребреници, у целости заснована на више нивоа спорној пресуди Хашког трибунала (МКСЈ) у процесу генералу Радославу Крстићу.

Неки који нису ни прошли поред Правног факултета Универзитета у Београду поклањају бескрајно поверење пресудама међународних судова у којима је утврђен „геноцид” у Сребреници, а да нису ни погледали логички надмоћно и правнички беспрекорно формулисано издвојено мишљење проф. др Миленка Креће (ОВДЕ) – ad hoc судије МСП у Хагу – из чијег уџбеника су генерације студената училе o постулатима међународног јавног и кривичног права у Србији. Мишљење једног корифеја међународног права – због претпостављене националне пристрасности разних лобиста зелених агенди и европских интеграција – није довољно објективно, али се пресуде тенденциозних трочланих већа у инквизиторским тогама Хашког трибунала (МКСЈ) постављају на пиједестал непогрешивости.

Није важно ни то што је друго Претресно веће у предмету Сикирица (ОВДЕ и ОВДЕ) одбацило аргумент „значајног дела” заштићене групе након што је утврдило да је заједнички именитељ жртава то што су они били мушкарци у годинама за регрутацију и ништа више од тога. Није важно ни то што дословно ниједном хашком осуђенику за геноцид није доказана геноцидна намера (dolus specialis) – специфична намера да се почини геноцид – без које ни најмасовније убиство не може да се квалификује као геноцид и која чини конститутивни субјективни елемент овог тешког кривичног дела. Све је то безначајно из једног основног разлога: оптужба једне стране за геноцид је начин да се потпуно амнестира друга страна.

Оптужба за геноцид – за разлику од оптужбе за ратне злочине – утврђује кривицу само једне стране, а подразумева аболицију и ослобађање друге стране, која је проглашена за једину жртву. Геноцидна инкриминација постаје средство за негирање и оспоравање свих других питања која се тичу сукоба и зато се на њој толико инсистира. Најављена Резолуција о Сребреници у Генералној скупштини УН треба додатно да обликује и учврсти тај наратив, у контексту актуелних геополитичких престројавања у којима српски народ и држава не пристају да играју по тактовима атлантистичког хегемона.

У том смислу су напори српског државног руководства да се одлучно супротстави усвајању Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини УН важан израз сазревања воље и намере да се, колико је то у овом тренутку могуће, политички амортизују последице најновије сребреничке кампање. Жалосно је што концентрисан и усредсређен међународни притисак на Републику Српску – самим тим и на Србију и укупан српски национални корпус – изазван ратом у Украјини и израелским затирањем Газе, има толико колабораната међу српским политичким елитама.

Нећемо, међутим, погрешити ако констатујемо да садашња дипломатска контраофанзива Републике Србије представља позитиван искорак у односу на време од пре само 14 година када је – под притиском западних сила – врховно законодавно тело у земљи доносило декларације о осуди злочина у Сребреници, добровољно пристајући на асиметрију у рангирању злочина и легитимизацију хашке ревизије историје.

Александар Дивовић је правник и публициста из Пожеге. Ексклузивно за Нови Стандард.