Александар Дивовић: Која је цена европске демократије

Колики бедник треба да будеш да – наводно бранећи изборну вољу грађана – сопствену земљу блатиш пред доказаним србофобима и фалсификујеш службени курс њене спољне политике?

У ишчекивању још једног „Утиска недеље” после кога ће његова публика – фортификована у свом грађанистичком мехуру – сама себи да се диви до имбецилности јер је Резолуција Европског парламента о изборима у Србији јачи утисак чак и од Карлсоновог интервјуа с Путином, прваци прозападне опозиције у Србији могу да буду поносони на свој новостечени углед.

Они су од свог наступа у Европском парламенту – поред Виоле фон Крамон, Михаела Рота, Андреса Шидера, Јосипа Јуратовића и других србофоба – стекли међународну репутацију која их ставља раме уз раме са опозиционим фигурама попут ирачког издајника Ахмеда Чалабија. Он се исто тако демонски церекао поред Доналда Рамсфелда док је призивао копнену инвазију на Ирак 2003. године. На крају га је ирачки народ одбацио на изборима као одвратног прозападног слугераја.
Растављени од памети

Или великог опозиционог лидера Хуана Гваида који такође није могао да победи Николаса Мадура на изборима у Венецуели 2019, па су га Мајк Пенс и ЦИА једнострано признали за новог председника Венецуеле. Подсећам вас да је исти тај Европски парламент у својој резолуцији почетком 2021. тражио од држава чланица да признају „континуитет националне скупштине Венецуеле изабране 2015. године и њеног легитимног председника Хуана Гваидоа” – што су чак и државе чланице ЕУ на крају одбиле.

Ни Арсениј Јацењук из терористичке мајданске опозиције није тако чезнутљиво гледао у Викторију Нуланд како Радомир Лазовић и Павле Грбовић едиповским погледима гутају заносну „плаву бештију” Виолу фон Крамон.

Они су устали да понове изборе у Србији на којима су поражени са милион гласова разлике. Шта се све није могло чути у тим срамотним и од памети растављеним наступима статистичких грешака српског парламентаризма и партијског плурализма.

Професорка и кандидат за председника републике на прошлим председничким изборима, Биљана Стојковић, је бриљирала изјавом да су „Европска унија и њене институције једина препрека Александру Вучићу да постане Лукашенко, да спречи да Србија постане нешто као Белорусија, јер знате да је Вучић добар Путинов пријатељ и Лукашенков и Орбанов, тако да је важно да имате у виду да је ово тренутак када се њему мора стати на пут”.

Нема бојазни да Србија у скорије време постане Белорусија. Може једино да се деси да Белорусија постане нешто као досовска Србија ако после Батковог одласка са власти – неким несрећним случајем – на њено челу зајашу такви попут Биљане Стојковић и њених колега из сикофантске делегације у ЕП. Јасно је зашто су експонентима западног империјализма Белорусија и Лукашенко први трн у оку.

У Белорусији олигарси никад нису добили власт као у постсовјетској Украјини, нити су икада били изазов административно-војним елитама као у Русији. Лукашенков режим се није упустио у транзициону оргију приватизације, држава је задржала власништво над великим индустријским комплексима и спречила успон олигарха. Као резултат тога, Белорусија нема ниједног милијардера на Форбсовој листи (на попису има неколико Белоруса, али су се сви обогатили у Русији). То је разлог зашто прозападним кметовима смета Белорусија и зашто њоме из Србије сигнализирају своје неолиберално „вјерују”.
„Mission accomplished”

Република Србија, која од почетка руско-украјинског сукоба држи принципијелну позицију неувођења санкција Русији – али и подршке територијалном интегритету Украјине – Србија која је на седници Генералне скупштине УН-а гласала за безусловно повлачење руских трупа са територије Украјине дочекала је да је неки Павле Грбовић исмева као земљу која је „одлучила да усклади своју домаћу политику са руском и изолује своје грађане од Европе, уместо да усклади своју спољну и безбедносну политику са ЕУ и уведе санкције Русији”.

Колики бедник треба да будеш да – наводно бранећи изборну вољу грађана – сопствену земљу блатиш пред доказаним србофобима и фалсификујеш службени курс њене спољне политике?

Лица изобличеног од фрустрације због губитка власти и непролазног места на листи кандидата за народне посланике, еколог Зеленовић се после бесрамне тезге у Европском парламенту на свом X налогу јавља селфијем и коментаром „Mission accomplished”. Оставља такав проимперијалистички потпис зато што не зна или баш зато што зна да је чувеним „Mission accomplished” говором ратни злочинац Џорџ Буш Млађи са носача авиона УСС Абрахам Линколн 2003. године реторички неспретно закључио атлантистичку агресију на Ирак.

Фраза „Mission accomplished” се због тога у модерној политичкој култури односи на опасност преурањеног проглашења победе у сукобима, јер је од Бушовог говора до краја америчких војних операција у Ираку прошло још осам година. Бојим се да ће се Зеленовић и екипа начекати много дуже да остваре своје нескромне амбиције.
Маргине историје

Да би се што потпуније разумео домашај ове опозиционе критике и демонизације легитимно изабране власти у Републици Србији (Танасије Маринковић је пред Европским парламентом дословно окривио власт у Србији за мајски масакр у ОШ „Владислав Рибникар”), од користи може бити једно дијахроно поређење са ситуацијом у Србији непосредно уочи Првог балканског рата.

Када се читају текстови о стању у Србији пред Први балкански рат – посебно они објављени у опозиционим листовима – испада да је Србија била држава на самом рубу пропасти. У њој ништа није функционисало. „Зло је узело толико маха”, писала је опозициона Правда у јулу 1912, „да су грађани изгубили сваку веру у могућност отклањања тог зла и да је услед тога настала једна апатија помешана са извесним страхом, што свеукупно чини да људи дижу руке од свега слежући раменима”.

Противници Радикалне странке износили су да је Пашић са својом владом „од својих људи направио читав један повлашћени сталеж”, да је поделио грађане Србије „на две класе, на грађане прве класе и грађане друге класе, на оне којима је све допуштено, и све дато, и на оне на које је сваљен сав терет и на које се чини сав притисак”.

У Народној скупштини опозициони посланици наводили су против Пашића да се „у свету не може наћи владавине равне овој, коју су радикали завели у Србији. Свуда странке теже, да се оснаже, организују, и ако су на власти, ту и одрже, али нигде ниједна није у толикој мери потчинила опште интересе партијским, у коликој су то урадили српски радикали”.

На крају крајева, Владислав Петковић Дис своју познату песму Наши дани – и данас омиљену међу грађанским морализаторима и политичким критизерима свега под капом небеском – написао је 1910. године. Међутим, тек мала историјска дистанца у потпуности мења поглед на црну слику о Србији коју смо скицирали у претходним пасусима на основу селективног читања историјских извора и поетске импресије.

Станоје Станојевић у делу Српско-турски рат написао је да је Србија у рат 1912. године ушла као „добро спремна у сваком погледу, и морално и политички и финансијски и економно и војно”. То је била, највећим делом, заслуга Народне радикалне странке на челу са Николом Пашићем. „Због тога је цео свет у балканском рату био изненађен великом и моралном и материјалном и техничком и економском снагом што је Србија показала. Спрема и снага Србијина изненадила је, пријатно и непријатно, све Србијине и пријатеље и непријатеље”. Слободан Јовановић је са усхићењем писао да се показало како је – упркос раширеном другачијем мњењу – српска војска ипак јача од бугарске, итд.

Дакле, када данас слушате српске прозападне нарикаче како цинкаре и клевећу властиту земљу по белом свету, пактирају са доказаним непријатељима суверенитета и територијалног интегритета ове земље, дозивају блокаде и санкције, о предмету њихове критике могу да суде народ и историја.

Народ је на изборима пресудио да и после 12 година власти – упркос свим аферама и скандалима – владајућа опција вреди бар милион гласова више него сви они заједно. Што се историје тиче, она ће суд о актуелној власти тек дати, али се бојим да је њеним острашћеним критизерима после бриселске екскурзије већ пресуђено и да своје место могу да траже само на маргинама историје.