Александар Дивовић: Бешчашће Владимира Арсенијевића

Став да основно образовање подразумева недвосмислено разликовање логичких односа у којима корелација не значи каузалност, односно да две подударне појаве не морају да буду у узрочно-последичној вези, може водити у непотребан академски елитизам. Не мора просечан или просечно образован човек увек да примети да је веза између две наизглед узрочно повезане појаве потпуно илузорна и да је подударност међу њима чиста случајност. Из литературе знамо да на пристрасност потврђивања, тенденцију да тражимо и тумачимо податаке и догађаје на начин који потврђује наша веровања или ставове, нису остали имуни ни најбеспрекорнији умови.

Међутим, кад је врло очигледно да један сложен, аналитички и дијагностички готово неразјашњив догађај, какав је масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду, не да не може бити сведен на један баналан узрочни ланац, него и да његово феноменолошко и социолошко порекло припада потпуно другачијем друштвеном миљеу од онога у коме се тенденциозно лоцира, па још када то чини угледни писац – који би по дефиницији требало да има суптилнији и дубљи однос према стварности – онда то није само грешка у мишљењу. То је онда веома провидна, по својим интелектуалним домашајима скромна, а по идеолошком исходишту врло једнозначна политичка агенда.

Два могућа решења

Кад најмлађи лауреат НИН-ове награде, некада перспективни писац, а данас директор удружења „Крокодил”, које, мада тако звучи и изгледа, нема никакве везе са опасном синтетичком дрогом истог имена, у низу детективских запажања примети да је „просто невероватно да нико није довео у везу чињеницу да испред улаза кроз који је дечак (К.К) прошао и почео да пуца са леве стране пише Гробари Врачар, да преко пута улаза се налази мурал Путину, да 10 метара од улаза, у парку код Митићеве рупе, стоји графит „Кад се војска на Косово врати”, 70 метара даље огроман портрет Младића са поруком: „Ђенерале, твојој мајци хвала”, као и „Српска Спарта” – онда су могућа два решења.

Прво је на трагу мисли чувеног мађарског биохемичара Алберта Сент Ђерђија, добитника Нобелове награде за откриће структуре витамина Ц, који је својевремено изјавио: „Добар научник је онај ко мисли исто као и сви остали, а види нешто што нико други не види; геније је онај ко види исто што и сви остали, а мисли нешто што нико други није помислио.”

Могуће да је Владимир Арсенијевић толико добар писац, да је обдарен истим умним способностима као остали, али да види нешто што други не могу да виде. Као, на пример, везу између масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар” и Путиновог мурала. Могуће је и ово друго: да је Владимир Арсенијевић чак и генијалан писац, који види исто што и сви остали, али му на памет падају ствари које никоме другом нису пале. На пример, да опевани повратак српске војске на Косово и Метохију и злочин у „Рибникару” стоје у некаквој вези. Слутимо по томе што је Политика – лист који је основао стриц Владислава С. Рибникара – излазила и на Косову.

То је све једно решење Арсенијевићеве несхваћености. Друго решење је, међутим, доста прозаичније и далеко вероватније. То што нико, или бар нико са капацитетом рационалног мишљења, није довео у везу навијачке графите и улични портрет генерала Младића са малолетним масовним убицом из ОШ „Владислав Рибникар” је зато што таква веза не постоји. Или постоји само као идеолошка илузија и тенденциозна конструкција, толико удаљена од реалности да је блиска само Арсенијевићу и неколицини његових отуђених, аутоколонијалних истомишљеника.

Произвољно учитавање

Арсенијевићева беспримерна дедукција највише подсећа на ону врсту закључивања из „Фукоовог клатна” кад је извесни Жан Пјер Адам установио да је дужина пулта неког киоска 149 центиметара, што је један стомилијардити део од раздаљине између Земље и Сунца. Или ако се висина задње стране киоска, која износи 176, подели са ширином прозора од 56 центиметара, добиће се 3,14. Висина предњег дела износи 19 дециметара што одговара броју година у грчком лунарном циклусу, итд. Другим речима, са нумеричким или просторно-временским корелацијама можете радити шта год хоћете и само ако сте довољно (не)маштовити можете пронаћи безброј произвољних веза и учитавати им значења које ви желите, а која објективно не постоје.

По први пут у историји сте као појединац и друштво суочени са масовним copycat злочином, тзв. „колумбајнингом” или „school shooting-om”, чији праузор је по својој статистичкој заступљености и фреквентности скоро ендемски феномен у англоамеричким друштвима. Имате младог масовног убицу, за кога је истрага недвосмислено утврдила да је вече пре маскара гледао и надахњивао се документарцем „Америчка трагедија”, у ком се говори о патњи и суноврату мајке једног од тинејџера убица из школског масакра у Колумбајну у америчкoј савезној држави Колорадо, 1999. године, еталону и стандарду за овакве злочине. У истрази долазите до плана или скице масакра у ОШ „Владислав Рибникар”, који је дечак убица раније написао на енглеском језику – енглеским алфабетом.

И онда се појави неко, таман то био најмлађи добитник НИН-ове награде, који, противно свим овим чињеницама, поставља нове стандарде злонамерности, логичке осакаћености и интелектуалног непоштења, питајући се како то да нико није довео у везу дечака убицу из „Рибникара” и стихове „кад се војска на Косово врати”. Није, али за везу са МекДоналдсом, који се налази на неких 500 метара и седам минута хода од ОШ „Владислав Рибникар”, уопште не бих био тако сигуран.

Када сте нас петог октобра 2000. године, у свом еврофиличарском одушевљењу, засули кофом пуном фекалија, продајући нам причу како ће фекалије да замиришу само да се стрпимо и издржимо транзиционе порођајне муке, пошли сте од имплицитне претпоставке да је неолиберална демократија шведски сто са кога можете да узимате само оно што желите и да је практично могуће, некритички и без задршке, усвојити само неке елементе страних култура и туђих друштвено-економских формација, без усвајања нежељених остатака. Али испоставило се да није и да фекалије никада нису замирисале.

Вестернизација друштва

Када људи и друштва више нису у стању да афирмишу било који посебан начин живота у односу на модел који је проглашен за универзалан и наметнут као оптималан, она постају преокупирана материјалним добитима, живе у економском свету посвећеном задовољењу многобројних малих потреба тела, а у индивидуалним интеракцијама на тржишту исцрпљују се сви друштвени односи.

„Економија је средство, циљ је да се промени душа” гласи резиме ове атлантистичке безалтернативности, који није формулисао вођа неког мистичног култа већ Маргарет Тачер, позната по одрицању свих облика колективног друштвеног идентитета: „Не постоји таква ствар као што је друштво. Постоје појединачни мушкарци и жене и постоје породице.”

Поверовали сте и убедили народ пре 23 године да је могуће просперитетно друштво засновано на личним интересима и принципима саморегулишућег тржишта, а оно се, под шок терапијом разобрученог транзиционог неолиберализма, као огледало из приче о Снежној краљици, разбило у ситне фронцле, постало је похлепно и засновано на суровој саможивости. У таквим нихилистичким беспућима од колевке почиње да расте безброј малих егоцентризама, који, отуђени од заједнице, еманциповани од породичног ауторитета и свих васпитно-дисциплинских установа и свесрдно потпомогнути да подигну дигиталне куле од слоноваче у својим ајфонима и андроидима, добијају све најважније састојке запаљиве, експлозивне смеше чију детонацију више нисмо у стању да предвидимо.

Стављајући лично самоодржање увек и по сваку цену на прво место, постали смо јалови, себични, лишени одређених људских могућности у моралној и теоријској сфери које су кроз историју обликовале српско друштво и његов идентитет. Према Ничеу, великом дијагностичару западне декаденције, жива ствар не може да буде здрава, јака или продуктивна ако не живи унутар одређеног хоризонта или скупа вредности и веровања која су апсолутно и неподељено прихваћена.

„Уметник неће насликати своју слику, војсковођа неће извојевати своју победу, ниједан народ неће постићи своју слободу”, без таквог хоризонта, ако оно што раде не воле „бескрајно више него што то заслужује да буде вољено”, оштроумно је закључио Фридрих Ниче док је писао О користи и штети историје за живот.

То је објашњење за запажање редитеља Данила Бећковића „да неколико филмова насталих 1990-их година и даље носе већи културни капитал од готово свега што је уследило касније: Кустуричино ‘Подземље’, Драгојевићеве ‘Ране’ и ‘Лепа села’, Стојановићево ‘Убиство са предумишљајем’ представљају вероватно последње озбиљне покушаје да се са својим народом комуницира о важним темама без подилажења и без агресивне идеолошке агенде”.

То је одговор на питање зашто се изгубио култ кошаркашке репрезентације. Ту треба тражити разлоге зашто смо као држава тако лако пристали и пристајемо да будемо (полу)колонија. И баш одатле треба поћи да бисмо до краја схватили како нас је „Колумбајн ефекат” стигао у једној елитној основној школу на Врачару – београдској општини са највећом просечном платом у Србији.

Сад већ бивши министар просвете Бранко Ружић, иако то није објаснио на баш најспретнији и најсрећнији начин, јесте био у праву када је после масакра у ОШ „Владислав Рибникар” оценио да је „евидентан канцероген и погубан утицај интернета, видео игрица, такозваних западних вредности” (кад је Емануел Макрон почетком јула за насиља на улицама Париза и других француских градова окривио Снепчет, ТикТок и неколико других мрежа и демонстранте оптужио да су „отровани видео играма”, наишао је на далеко више разумевања од министра Ружића).

Једино што се тај деструктивни утицај вестернизације не рефлектује у баналном физичком подражавању сајбербулинга или гејмерских пуцачина, него у тржишној манипулацији примарним потребама, фетишизму робе, дехуманизацији, разградњи социјалних веза у једном колективистичком друштву, уживању у вечној садашњости, презиру према свему што нам не пружа задовољство сад и одмах, итд.

Култура отказивања (cancel culture) појавила се као социјални, дигитални и медијски феномен управо као реакција очајника на све ове обликотворне силнице које воде ка његовој аутодеструкцији. Према Жираровој (René Girard) теорији миметичког насиља, постоји један заједнички именитељ сваког лова на вештице, свих приношења жртве који их чини мање или више ефикасним. Тај заједнички именитељ је унутрашње насиље, приношење жртве у првом реду тежи да отклони раздоре, супарништва, сујету, љубомору и расколе међу блискима, да успостави склад у заједници и покуша да поврати јединство друштва.

Култура отказивања је постала модерни сурогат за нарушену друштвену кохезију западног човека и њему потчињених друштава, изазвану атлантистичким идолима хипериндивидуализма, џендеризма, трансхуманизма… Онима који живе у свету бинарних релација и мисле у оквиру аутоколонијалних светоназора за све ће остати криви стихови „кад се војска на Косово врати”. А вратиће се.

 

Александар Дивовић је правник и публициста из Пожеге. Ексклузивно за Нови Стандард.