Александар Бесонов: И ПИСЦИ СУ ЉУДИ!

Нема ничега досаднијег од школског уџбеника руске књижевности. Сви писци у њему били су генијалци. Сви су се родили, написали своја бриљантна дела и умрли. Нису имали лични живот. Нису јели, нису спавали, нису путовали, нису једни другима разбијали њушку.

У школским уџбеницима руски писци су се посвећивали искључиво бризи о будућности своје домовине и обожавању Лепе Госпе. Тургењев је био једини коме је повремено било дозвољено да иде у лов, али само да би касније могао да пише о прелепој руској природи. Све у свему, слика је суморна.

Гончаров се излежавао на дивану, Крилов се безбожно преједао, а Пушкин је био буквално срамотан – одрастао човек који је цео живот провео са дадиљом и заспивао слушајући бајке. Ко ће њих читати? Па, можда неки веома бубуљичави осмак. Лично ја – не. Ја сам невероватно сам срећан због Наташе Ростове и њеног првог бала, али на сто другој страници описа овог дивног чуда, дође ми да искочим кроз прозор, Лаве Николајевичу.

А међутим, проблем се лако решава. Једноставно – треба да говоримо истину о писцима. Не треба причати како је Њекрасов, са својим делом „Ко добро живи у Русији“, путовао кроз села и градове, лијући сузе због сиромашног руског народа. Реците истину – да је Њекрасов јео као свиња и расипао хиљадарке лево и десно. Да је село видео док се возикао кроз њега у својој луксузној тројци и пуцао у медведе иностраним пушкама.

Реците им да је Буњин, док му је жена још била жива, почео да живи са младом девојком, сместивши их све заједно. Да су били толико сиромашни да нису имали шта да једу, шта да обуку, чиме да пишу – нису имали ни довољно мастила. Иначе, наш нобеловац испада превише савршен. Зашто нико не каже да је Паустовски био запослен као трамвајџија? Да је Волошин спавао на снегу у планинама Андоре, пошто је пешке прешао чак из Француске? Да је Цветајева бријала главу?

Боже, и писци су људи. Дајте им шансу!

(Телеграм канал А. Бесонова; превео Ж. Никчевић)