Александар Арсенијевић: Ко да ми отме из моје душе Косово!

Недостаје ми сваки грумен нашег Косова и зато често у кафани наручим ону нашу, „Видовдан“… Понекад и песма засмета некоме у кафани. Мисле да се бахатимо, а не знају да смо морали

„Видовдан, ко да ми отме из моје душе Косово“ – често наручена песма у кафани у централној Србији

Има скоро три године од када су ме рођаци са централног Косова обавестили шта им се догодило. Нисам ни сам разумео у првих пар реченица шта се уопште дешава. У целој причи сам разумео да се нешто дешава са неким Албанцем бизнисменом (име познато јавности). Касније ми је Стефан уз кафицу препричао догађај када је у њихову кућу ушао извесни албански бизнисмен са 200.000 евра у кешу да купи њиву од хектар и нешто јаче. Каже, неће отац да прода, будала, а ми једва састављамо крај с крајем. Прича ми како је отац рекао, ‘где се бре продаје земља на којој је вода (бунар) на два метра’? Некако сам обојицу разумео. Стефан, иако млад већ је имао искрзане боре испуњене скорелом црном земљом које су му додавале десетак година. Није та земљорадња лака, сложићете се, њоме се баве зато што у кући само Стефанов брат ради и то као портир.

После неколико месеци, Стефанов брат је под чудним околностима изгубио посао, а његов директор, иначе Србин, на његово место је запослио сина неког доктора, чија породица већ давно не обитава на просторима КиМ. И поред те недаће која их је задесила, били су још одлучнији да остану на Косову и ако треба, кажу, ораће ноктима своју земљу јер немају  механизацију, пошто се трактори обично дају неким препродавцима који су у неком „договору“. Тако ми је причао Стефан. За то време, додаје, нема ко их није од функционера „добронамерно“ саветовао да продају земљу. Ех, а у њима прорадио инат, да опстану по сваку цену. Скупише неки зајам па купише чак три краве, па веле, бар нико гладан неће умрети. Не прође ни месец дана, провалише им у шталу и украдоше једну краву, а ко за инат, то вече није било уобичајених полицијских патрола. Рекло би се да су баш то вече имали „преча посла“. Онако скрушени, без воље за животом и беспомоћни, одлучише да гурају даље. Чика Миле, иначе Стефанов отац, одлучи да у наредном периоду спава у штали. На све је био спреман само да деца гладна не остану. Прошло је одређено време, а чика Миле се тек добрано навик’о на „шталски живот“ и спавање на слами, кад оно наиђоше нови проблеми. На њиву му се са комбајном и петорицом синова паркирао комшија Џевдет и каже да је то све његова земља, јер је он „борац“. А Џевдет је по сведочењу сељана за време рата палио сена по селу и свађао комшије, ал’ ко сме реч да му упути кад каже да је борац? Ако се уђе у конфликт са њим, зна се шта ће се десити са породицом. Позваше полицију, а полиција их упути на суд. Чика Миле добро зна да ти спорови на Косову трају и десетак година и донесе одлуку.

Посла децу трбухом за крухом, јер ни краве више нису могли од земље да хране, а и због комшијине „бесе“ да ће му се светити ако њиви приђе на 100 метара. Стефан и његов брат одоше, од града до града, да раде на разним грађевинама, ипак су они вредни момци. Чика Миле је још неко време одолевао свим притисцима функционера у оба система, што кажу наши људи, и нашем и њиховом. Куне се да међу онима који се куну да раде за српске интересе, има и оних који су препродавали земљу, али је то касно схватио.

„Ех да  сам био паметан, па да одемо раније и да се боље негде другде снађемо. Ово овако никад није било… Да л’ је могуће да нас терају и наши и њихови?“, разочарано је понављао чика Миле.

Када се већ добро „усукао“ и када су се грчеви у његовом стомаку чули само код куће, али и не довољно далеко како би му неко помогао, он одлучи да прода земљу. Нудио је, коме све није, али неће нико узурпирану земљу да купи (сећате се Џевдета?). Плаше се људи Џевдета и синова, морао би да буде неко баш јак да то купи. Није прошло много времена, дође човек, пријатељ или рођак оног бизнисмена са почетка текста. Каже, сада нуди 100.000, јер исто толико мора да плати Џевдету како би га „умирио“, а можда и још неком „такозваном посреднику“. Ко зна да ли је говорио истину, али чика Миле пристаде.

Купише стан у Смедереву, добар ауто за Стефановог  брата који се већ оженио и чекао дете. Били су мало изгубљени, нису навикли на град, на градску гужву, па су једва памтили и адресе родбине која је живела у том граду, а било их је прилично.

Скоро сам се чуо са Стефаном. Хтео да ми јави да чика Миле неће још дуго, да ће умрети од туге и да вене за Косовом. Прича ми и како их комшије баш и не воле, има мало зависти, али шта ће. Није, каже, никоме отео, него дедовину продао јер је морао.

„Боље да сам доле млад умро него ово овако… недостаје ми сваки грумен нашег Косова и зато често у кафани наручим ону нашу, Видовдан – ко да ми отме из моје душе Косово. Понекад и песма засмета некоме у кафани, ко зна зашто. Мисле можда да се бахатимо, а не знају да смо морали“, прича ми Стефан, љут и на, како каже, наше и њихове, и на ваше и наше и на све оне који деле људе и додаје: „Сви ћемо у црну земљу једног дана, само ми никада у ону нашу косовскометохијску“.

Слушам га и заиста се питам, докле ћемо да се делимо и ко нас дели?

Прича је инспирисана стварним догађајем, а имена актера су промењена.

Опрема: Стање ствари

(Грачаница онлајн/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 12. 12. 2021)