Сви сексисти Србије одложили су оружје и посакривали се у склоништа, пошто је чак и министар војни Братислав Гашић капитулирао због вербалног простаклука према колегиници из Б 92 Златији Лабовић. Али, како дани одмичу, антисексистичка кампања достиже толике размере, да се над Србијом већ надвија баук новог феминистичког поретка.

Шта се то догађа с овдашњим женама, па настављају да хируршки прецизно одмеравају сваку шалу како на радном месту, тако и у новинским текстовима или јавним наступима, те се претња да постајемо матријархат претвара у опасну работу по све брбљиве мушкарце. Да ли марширамо ка женском шеријату?

Нисмо ли, драге даме, одстранили Бату из владе, и то с пуним правом? Али, кад је мета погођена, а Бата клекао пред судом јавности, можемо ли да бар мало предахнемо? Да ли сваки коментар на рачун жена морамо да провучемо кроз родно сензитивни скенер? То је, иначе, један од појмова новог родног тоталитаризма.

Моје колегинице су озбиљно схватиле нову епоху страховладе без припростих шала, простаклука и мачистичких опаски, па ме затрпавају материјалима који служе за нове оптужнице. Видим, тако, да лекар из Пожаревца у писму које је објавила „Политика” замера мом другу из „Данаса” Дражи Петровићу зато што – пазите сад ово – вређа немоћну жртву. Дражина жртва зове се Станија. За неупућене, то је најпознатија српска старлета, мада се моје колеге које сада кришом брију бркове, кладе и на Сорају. Дража више не сме ни да помисли да се шали са Станијом, нити да такне у част било које старлете. Али, тако је, како је. Лекар је добро увидео опасност да утонемо у лицемерство. Ако исти принцип важи за Златију, морао би да важи и за Станију.

И, шта сада да ради Дража? Да заједно са Батом оде у кажњеничку јединицу и љушти кромпир? Тамо већ видим и Лазанског, Басару и још неке колумнисте старог кова. Сећам се да сам и ја био изложен сличној јавној осуди, јер сам, бранећи колегиницу Катарину Ђорђевић од феминисткиња, изгинуо од баражне ватре јуришкиња за женска права. И то само због глупе ситнице. Наиме, осим драма, хвалио сам и ноге Биљане Србљановић. Највише сам страдао од оних чије ноге нисам хвалио. И то је један од парадокса новог феминизма. У заседи ме нису чекале само нове цензорке, већ сам много горе прошао код куће, кад ми је жена прочитала текст. Тек сам тада схватио инквизиторски карактер антисексистичке револуције.

Изгледа да ће сексисти, сада посакривани по земуницама и у страху пред новоформираним ловкињама, морати да прођу курс сензибилизације, карактеристичан за америчку корпоративну културу. Стручно, то се назива ремоделирање наших карактера. У преводу, треба да научимо како се од мушке шовинистичке свиње, постаје метросексуалац. То је тек почетак. Додуше, неки тај почетак виде као крај.