АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ: Умри српски, или како је Кустурица постао Куста Првовенчани

Не зна се тачан тренутак када је Емир Кустурица, осумњичен да је побегао са средњовековне фреске, одлучио да се супротстави природи и учини немогуће: да његов живот тече уназад. Та временска димензија сеже од тренутка данашњег, од џиберског пјачкашког неолиберализма, до тренутка када га је неки иконописац, ко зна кад, у ко зна ком херцеговачком манастиру, насликао истог оваквог какав је данас: дугокосог, брадатог, задртог, неподношљивог и неодољивог.

Као први српски православни гериљерос у гуменим чизмама, који у паузи револуције која тече снима велике филмове, Куста је изумео временску машину којом путује кроз повест и истражује све црне рупе националне подсвести, у нади да ће пронаћи решење, открити тајну шифру српске катастрофе и коначно, као форензичар наших националних победа, митова и заблуда, донети доказе због којих смо овакви какви смо: убоги, сиромашни, одбачени, полулуди и ваљда зато, тако јединствени!

Иако казаљка његовог сата иде у обрнутом смеру, он се не подмлађује, мада се претпоставља да лута раним средњим веком, као откачени брадати витез, дух наоружан колтом, који упуцава турске банде. Ваљда му је зато немогуће одредити године. Некада подсећа на Бошка Буху, некада на Старца Фочу, некада на Фридриха Енгелса!

Ако је, међутим, заиста стар неколико векова и ако је већ постао ходајући споменик, како онда живи, управља и влада нашом колективном савешћу? Шта је навело тог дивљег босанчероса да, читајући Мешу Селимовића, Иву Андрића и Бранка Ћопића, отпутује у њихове далеке светове и да у тим галактичким, бестежинским пространствима маштарија, почне да трага за својом генетском шифром? Та детективска истрага за самим собом, претворила се у једну од највећих и најпотреснијих српских прича. Куста је, разуме се ваљда, довољно интелигентан да је распламсава и развија њену драматургију, мењајући јунаке, пејзаже и глумце.

Због чега се Емир одрекао сарајевског чаршијског конформизма?

Са освојеним Златним лавом у Венецији за неореалистички насликан тестамент бившој Југославији у дебитантском класику „Сјећаш ли се, Доли Бел?“, одавно би постао босански Куста-Паша затрпан благом, накрцан европским фондовима и читавом холивудском машинеријом која би му била стављена на располагање. Анжелину Жоли би добио као бонус, а Бреда Пита као бишона.

Кустом, заправо, никада није овладао дух Горана Бреговића, још једног сарајевског генија, који је доказао да и језуите могу да свирају пастирски рок. Док се Брега крстио бар двапут, држећи се традиционалне филозофије затуцаних баба и промућурних трговаца да „од вишка глава не боли“, Куста је коначно сазнао коме припада и коме се моли.

Да је било другачије, сада би Емир живео на Беверли Хилсу, махао нам златном статуом у рукама и вукао за уши браћу Коен. Али, док је Брега у раној младости таманио манекенке по Јахорини, јахао коње и скупљао кинту, верујући да ће само петокрака очувати Југославију и његов девизни рачун, млади режисер је пекао занат у Чешкој, учећи у славној прашкој школи филма.

Тамо га је, према предању, послао, главом и брадом Сем Пекинпо, који се у Сарајеву лажно представљао као – Хајрудин Крвавац!

Предање опет каже: Кустин отац је молио Хајрудина да смири његовог виолентног сина и научи га да режира партизанске вестерне, како не би завршио као један од многих босанских десперадоса у неком од Брозових казамата или некој непријатељској западној ћелији.

У Прагу је Куста упознао како се стварају филмови на најопакијој тачки гвоздене завесе. Стекао је мудрост Јиржија Менцла, који се опирао цензорима чешке тајне полиције чеховљевском меланхолијом и иронијом доброг војника Швејка.

Када се вратио, Емир није режирао наставак филма „Валтер брани Сарајево“, у ком би Бата Живојиновић побио оно мало Немаца који су преостали живи после првог дела, јер је схватио да би тако значајно смањио девизне резерве од туризма.

Снимљен годину дана после Титове смрти, „Сјећаш ли се, Доли Бел?“, осим непоновљиве улоге Слободана Алигрудића, ауторитарног оца који је симбол свих наших очева, злих горштачких створова које смо толико волели, али који би се данас саплели на првој препреци политичке коректности јер су своју децу тукли тако што би им бар једном у животу лупили шљагу после које би им образ бридео читавог живота, учинио је још једно чудо: у тој мелодрами Славко Штимац коначно одраста. Мали натуршчик доживљава иницијацију у којој, од дечака, постаје најзагонетнији драмски глумац бивше Југославије.

Куста наставља са рафалном паљбом, испаљујући „Оца на службеном путу“, монументални омаж комунистичком тоталитаризму, који опчињава кански жири и после још једног надреалног спектакла, „Дома за вешање“, шта је било логичније, него да Емир, попут Милоша Формана, слети на аеродом у Ел-Еју.

Али, конзервативна Америка већ је схватила да ремек-дела као што су „Поноћни каубој“, „Таксиста“, „Ловац на јелене“, „Исијавање“ или „Лет изнад кукавичјег гнезда“, најављују апокалиптични свет неолибералног доба, који је овековечио ванвременски Роберт де Ниро у инсомничком погледу таксисте на утробу њујоршке метрополе, које се гади, али чији део сам постаје, као морални судија са магнумом што у тренуцима растројства покушава да врати време уназад. Епоха клаустрофобије као најава глобалне диктатуре, очитавала се у сваком Скорсезеовом мрачном и уклетом кадру.

Као што и поремећени, харизматични залуђеник који командује ескадрилом хеликоптера, ваздушном коњицом, застрашујући пуковник Килгор у улози великог Роберта Дувала, наређује напад у зору на село које држе Вијетконговци, док из командног хеликоптера из ког урличе луди пуковник, грми Вагнерова композиција са појачала.

Ракете бљују смрт, а пејзажи великих таласа који се сударају са обалом, делују језиво у кадровима наранџастог праскозорја.

„Ништа не прија тако као мирис напалма у зору“, реченица је коју изговара Дувал, померајући каубојски шешир са чела, док у капији пакла, на обали где гори спржено село, тражи идеално место за сурф. Није ли тај Кополин филмски свет у „Апокалипси“ заправо претпремијера интервенционистичке политике Америке, а пуковник Килгор предсказање свих каснијих америчких председника, од Била Клинтона до Барака Обаме?

Зато је Кустино разочарење Холивудом ескалирало после његовог хаотичног покушаја да скенира колективну неурозу Америке у драми „Аризона дрим“, у којем Џонија Депа претвара у побратима, док на платну, у драмској роли великог формата, покушава да реинкарнира свог јунака коме се тако смејала раја у сарајевским бископима. Реч је о магичном Џерију Луису.

Али, корпоративни мозгови великих студија не могу да разумеју разбацаног Сарајлију који се све време осећа тескобно у самоме себи, као што се Роберт де Ниро осећа заточеником великог кадилака који бесциљно лута помрчином, као судбином, путујући ка никуда.

Куста схвата да је Холивуд у који је залутао велика илузија, али без Чарлија Чаплина, Џона Форда или Марлона Бранда. Враћајући се кући, он заправо не зна где му је дом. Он тек наслућује ко је заправо, те неодољиво подсећа на таоца дивље и тајанствене прошлости, попут Џона Вејна који тумачи Етана Едвардса, неумољивог, суровог колоса који се враћа из грађанског рата, у вероватно највећем филму који је икада снимљен. Кадар у ком се из куће, као у раму, Џон Вејн види с леђа, како корача ка пустињи боје наранџе, у епском вестерну „Трагачи“, треба само заменити Кустом и тескобном сарајевском касабом.

Док Етан трага за својом братаницом коју су отели Команчи, он не крије презир према црвенима и заклиње се да ће убити девојчицу која је вечно загађена туђом крви. Куста не тражи изгубљену девојчицу, већ креће у сурову и незаборавну потрагу за самим собом, јер осећа да је његова прошлост давно отета. Та прошлост је била српска.

Разуме се да другосрбијанци не могу да схвате ту сурову потрагу, они не разумеју да је Кустурица заправо лик из филма који сам режира више од две деценије и да је, уместо да изговори – Идемо кући, мала – као што је то учинио Етан у завршној сцени „Трагача“, побеђујући звер у самоме себи, редитељ рекао:

„Идемо кући, Емире!“

Био је то малограђански Београд, кога су у доба грађанског рата опседале оцвале кнегиње, шпијуни, мафиозе, муфљузи, бедници и обичан свет, сакривен у катакомбама сивих солитера у предграђима.

Слоба, Јовица Станишић, Вучела и читава екипа дворјана новог Вожда, бивају опчињени разбарушеним уметником снажног крошеа који је, када су прва пискарала кренула да подривају ауторитет највеће звезде земље која са распадала, уместо тужбе за наношење душевне боли, критичарима наносио махом – лакше телесне повреде.

Један од првих који се усудио да пљуне младог апсолутисту, тек крунисаног принца светске кинематографије, био је сарајевски новинар Сенад Авдић. Куста га је чекао испред улаза, а пошто је била ужасна зима, да не кажем сибирска, славни редитељ је навукао промрзлине као да се вратио са Игмана. Његови пријатељи се куну да је, мрзнући се, Куста заправо заборавио зашто је чекао, па се Сенад, када је пред зору стигао кући, провео као нејач преко које је марширала Прва пролетерска.

Када је Небојша Пајкић покушао да оспори његов лик и дело, Емир није тражио адвокате, већ локације на које је Небојша одлазио. Свестан да ипак много више пружа у свету филма, него у боксу, Емир наставља да снима филмове који га сврставају у једног од најзначајнијих редитеља данашњице. То му признају и Њујорк Тајмс и Џони Деп и Моника Белучи и Никита Михалков, мада му нешто теже полази за руком да га прихвате Весна Пешић и Биљана Србљановић.

Суштина је у Емировом карактеру, разочарењима и жељи за коначном истином. Емир Кустурица заправо није од оних типова који су прављени по моделу Ахмеда Нурудина, дервиша који чека да му вежу кравату која се у доба турских модних креатора звала свилени гајтан. Духовни син Иве Андрића, Меше Селимовића и старатељ Дијега Арманда Марадоне, припада онима који гајтане испоручују.

Најмоћнији човек из сенке и неформални вођа српске трилатерале, чији је штаб скривен у романтичном Дрвенграду, управља телепатски свим српским владарима. Верујући искрено да је највећа Слобина заблуда што је мислио да Срба има 250 милиона и да има бар две атомске бомбе, па се мало занео у глобалним играма, Куста се одмах по одласку вожда са власти спајтао са Коштуницом и Матијом, опчињавајући их својим виђењем света у којем је Дијего Армандо Марадона божји син, па му је и рука, она која је уништила Енглезе на светском првенству, ваљда божја.

Куста их је уверавао да је дриблинг Марадоне, када је убеђивао енглеске халфове да ће их послати у Северну Ирску ако помисле да га сруше, истовремено и завера против Америке, тако да је аргентинска десетка, која се повремено лечи од суфицита хероина, кокаина и марихуане, постао један од најјачих српских савезника у свету, без столице у Савету безбедности.

И Борис, и сада Вучић, знају ко је истински велики везир Србије. Када је читава свита најмоћнијих дошла из Београда на свечано отварање његове ванвременске тврђаве Андрићград, на стогодишњицу Видовдана, у ту ренесансну престоницу западне српске земље која је, иако тек отворена, стара као Дрина на ћуприји и сеже у прошлост све до тамо, докле се простирао имагинарни свет успомена Иве Андрића, они су дошли у кадар урнебесног Кустиног филма који се никада неће завршити.

Проблем с Кустом и са нама је што ће то бити ремек-дело. С тим што, после одјавне шпице, неће бити никога да пусти сузу. Духовно најбогатији Србин, колекционар две Златне палме, једне планине са пругом, жичаром, хеликоптером и тројицом Матија – једним од Монтенегра, другим од Дорћола и трећим од Теразија – сједињеним у свето тројство Бећковић, ствара спектакл који је немогуће сврстати у било који познати жанр.

Биће то фузија фантастичног трилера, вестерна и партизанске пародије у којем снажни Сарајлија ратује против глобализма, Буша, Обаме, Контакт групе, Еулекса, Сороша, ФИФЕ, Кока-коле и осталих мултинационих корпорација, не рачунајући Холивуд, који већ почива недалеко од Кремна.

Сахранивши Бруса Вилиса на Мокрој Гори и помисливши како је у земљу затрпао силе мрака и хаоса васколиког Холивуда, највећи српски уметник дубоко верује да нема суштинске разлике између Ролингстонса и Нато пакта, што би требало да значи да је Мик Џегер заправо Џејми Шеј на екстазију, а Кит Ричардс Хавијер Солана који је, поред пепела свога оца, ушмркао и посмртне, али живахне остатке Саве Савановића. И, нека Брус Вилис, коме је опело држао лично Куста, чик проба да се пробуди. Очас ће га заскочити браћа Тарабићи и боцнути га глоговим коцем по свим деловима тела, чувајући главну ролу за много моћнијег и жешћег.

Ко је то? Да ли је могуће замислити Роберта де Нира, Кристофера Вокена и Џона Војта који марширају у истом строју са Батом Животињом, Славком Штимцем и Микијем Манојловићем и тамане корпоративне зликовце и јапије широм света, све док се Нови светски поредак не претвори у идиличан режим који је сањао Уго Чавез, чије нафтне бушотине штемује компанија Олега Дерипаске?

Можда је то Бенисио дел Торо? Он већ дуго чека Кусту негде на мексичко-америчкој граници, изгорео од сунца, како би коначно кренули први кадрови филма „Панчо Виља“, али је питање да ли ће Куста икада доћи. Творац нови српских постмодерних градова тврђава, заштићених од спољњег империјалног света, Куста претвара Мећавник у прву српску антиглобалистичку базу, која његовим становницима оставља утисак да су статисти великог, бескрајног омнибуса, без страхова од критике, продуцената, извештаја са благајни и мудрости Весне Пешић.

Градећи ту оазу као лажни Борхесов документ, Емир Кустурица је постао највећи постмодернистички владар непостојећег српског двора, као Куста Првовенчани, сушта супротност бесмртном, гротескном диктатору у роману „Јесен патријарха“, који, опет, никако да режира.

Ко је, дакле, Емир Кустурица? Творац нове српске идеологије у којој је историја вреднија од шопинг мола, а част скупља од ролекса, архитекта прошлости као ризнице сазнања да је вредно живети да би се памтило, једнако је добар са бркатим ренџером из Кремне или Олегом Дерипаском кога је на Мокру Гору довезао лично тадашњи амбасадор Русије Александар Алексејев. Некада најбогатији Рус је, муцајући у мислима, немо гледао представу српског магичног реализма, у којој изненада Кусти звони телефон. Звао га је Уго Чавез, тек да причају о Џорџу Бушу, нафти и животу.

Свестан да ће тек снимити своје највеће дело, Куста ипак греши у једној ствари. Ту се нас двојица споримо, када се понекад случајно видимо. Сусрет изгледа овако. Он наиђе, а ја мудро бежим на разумну раздаљину.

Брус Вилис је, тврдим, једна глумчина од Американца и ипак га треба ексхумирати из свете земље Мећавника, како би заједно са Кустом, у блокбастеру „Умри српски“, њих двојица заједно ушли у центар Приштине. Потом би запалили томпусе и почели да лебде заједно са кафанским столом, као у „Дому за вешање“ и тамо, иза облака, посматрали чудеса небеске Србије.

Тагови: Александар Апостоловски, Емир Кустурица