Да је пуковник Золтан Дани Американац – био би кандидат за ходајући споменик или би седео у фотељи начелника Генералштаба Армије САД. Али, Дани је пензионисани српски официр и зато је кандидат за – ходајући кроасан. Наиме, отворио је пекару.

Амерички генерал Дејвид Голдфејн имао је другачију судбину. Био је пилот ловца Ф-16 кога је 1999. године јединица којом је командовао пуковник Дани оборила изнад Срема. Голдфејн је покушао да управља рањеним „фантомом” и побегне са неба Србије, али није успео. Катапултирао се негде изнад Шапца.

Било је то 2. маја 1999. године. Судбина је спојила српског и америчког официра, а затим их, после ватреног обрачуна, заувек раздвојила.

Данија је наша војска послала у пензију јер власти под притиском Вашингтона нису чак ни скривале да је херој у борби против НАТО-а геополитички неподобан: усудио се да обори не само Ф-16 већ и „невидљивог” бомбардера Ф-117.

Зато је балада о Золтану Данију једна од најтужнијих и најсрамнијих српских прича. Земља за коју се борио послала га је да меси кифлице.  За то време на еполетама америчког пилота Голдфејна никле су четири генералске звездице, што је највиши чин у америчкој армији. Прекјуче је објављено да је номинован за начелника Генералштаба Ваздухопловних снага САД.

Оборени пилот се попео у највише сводове моћи Америке, док је победнички српски командант ражалован у пекара! И поред тога што су га издали београдски политичари, пуковник Дани није желео да напусти земљу и постане војни саветник две светске силе, које су му нудиле богатство и заштиту. Напротив, рекао је да остаје верни војник Србије, иако га је Србија издала.

Американци другачије гледају на своје хероје и зато је ово прича о њима и нама. Војници Сједињених Држава су јунаци и за оне политичаре и интелектуалце који критикују интервенционизам вашингтонске елите.

Дакле, ако је Бил Клинтон због Монике Левински без одлуке Савета безбедности бомбардовао Југославију, пилоти неће бити жигосани. Напротив, постали су сви јунак до јунака, без обзира на то што су бомбардовали мете са сигурне удаљености, као на видео-игрицама.

Дани никада није упознао свог противника Голдфејна, за разлику од пилота „невидљивог” Дејла Зелка. О сусрету је снимљен документарац. Али, зашто се њих двојица не би дружили, када су се земље у међувремену спријатељиле.

Америка је и Голдфејна извајала у хероја по холивудском калупу и зато је постала велика нација. Србија нема политичаре који ће пуковника, који је рушио америчке пилоте који су нас засипали бомбама, унапредити у споменик.

Да је другачије, Дани би данас пушио томпус на месту начелника Генералштаба, сећајући се како је спустио на земљу америчког генерала са четири звездице. Пошто није тако, тако нам је!