АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ: Ноле

Погрешна је теза како су сви тениски храмови, термопилски кланци за Спартанца који се одазива на Ноле. Отуда је ирационално савезништво публике са Федерером, западно од Батроваца, узалуд склопљено како би се срушио централни рачунарски систем Новака Ђоковића.

Срећом, Ноле је играч који игра главом. И то повеликом. Наиме, ни дугачке руке ни ноге, ни гипкост његовог тела, ни други екстремитети којима се служе Срби, нису његов главни адут. Нолетово тајно оружје је његов рачунарски центар који командује његовим екстремитетима.

Тамо, из главе, Ноле складишти различите фајлове: тренинзи на Копаонику, Јелена Генчић, бекенди уз звуке НАТО бомби, однос са оцем, долазак код Николе Пилића, усуд Ролан Гароса… Зато је Нолетова глава толиких димензија. Где би се, иначе, сместила толика меморија?

Зато је Ноле прорачунао да у његовој ложи мора да има једног моћног савезника. Управо мушки састав у ложи, где је сада број један Борис Бекер, тренер Немац који се понаша као Србин који тек треба да добије личну карту, наводи на закључак да је Нолетова филозофија психолошке битке сасвим логична. Његова савршена базична игра, захтева друштвену надградњу.

Зато је на изненађење свих, понајвише Немаца, Ноле за тренера изабрао Бориса Бекера. Није Ноле то учинио из разлога због којих је Александар Вучић за најдражу учитељицу изабрао Ангелу Меркел. Ако је Вучић тражио гвоздену леди која ће Србе научити да раде прековремено, за 400 евра месечно, и да се притом смејуље, Нолету је требало нешто сасвим друго. Био му је потребан заборављени геније који је искористио тек промил свог талента. Остало је Бекер потрошио на жене, цирку, Бобу Живојиновића и румунског кума Јана Цирјака. Бекер му је био потребан као огледало свакога јутра. Да, када се брије, Ноле заурла на Бориса:

– Не желим да будем као ти!

Тако је створен највећи апсурд светског тениса. Ноле игра и понаша се као немачки робот, а Бекер као Немац који је требало да се роди као Србин који се, уместо млека, доји шљивовицом.

Ноле игра све боље, како је бољи, што је типично антисрпски. За то време, он је вођен тренерском мудрошћу Немца који је играо све лошије како је време одмицало, што је тако типично српски и типично антигермански.

Отуда се Нолетова тениска епопеја, после Аустралије, своди тамо где и припада – на идеолошку раван. Отуда и толика количина опште неурачунљивости када је о Нолету реч. Тај спиритуални однос између Срба и Нолета, последица је једноставне ствари: он је сублимација свега што Срби о себи воле да мисле и тврде да јесу. Као фото-робот суперхероја кога смо тако дуго, дубоко и неуспешно гајили, ниоткуда се појавио мршави, црнокоси дечко, као отелотворење националне мегаломаније. Да смо најбољи на свету.

Тагови: Александар Апостоловски, Новак Ђоковић