АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ: Мигранти и ми

Много људи из нама непознатих и далеких светова у последње време борави у Србији. Пун их је и Београд. Гледамо их крајичком ока како спавају по парковима, како се купају на чесмама или се хране по пекарама. Најчешће, ипак, чекају да им неко помогне или покаже пут за обећане, европске земље.

Готово су нечујни. Као духови пристигли из чаробне лампе коју је неко отворио и пустио их да препешаче пола света. Гледају и они нас крајичком ока, па спусте главу.

Мигранти, тај нови дестабилизирајући фактор модерног света, сливају се копненим путевима у крајњу тачку – ето, не желим да будем малициозан, па кажем да се то дешава сасвим случајно, баш у Србији.

И ми, сиромашни и махом несрећни домаћини, посматрамо недељама и месецима те дошљаке који путују годинама из пустиње Либије, камените Сирије, уништеног Ирака или негостољубивог Авганистана. Беже ти људи од рата, беде и несреће. Траже мир, пристојан живот и срећу. И мисле да ће све то пронаћи у Европској унији.

Лако смо пронашли заједничку тачку. И ми, декларативно, желимо тамо, јер мислимо да нас чекају богатство, срећа и људи раширених руку. А бољи живот не може да чека. Тако је мислио Тадић. Тако сада мисли и Вучић.

Испоставило се, заправо, да имамо далеко више заједничког са тим људима различите боје коже и вере. Ствар је једноставна, тешко прихватамо истину и ми н они. Велики свет не жели ни њих, ни нас. Отуда се ваљда тако добро разумемо када се погледамо. Отуда их готово нико и не малтретира овде – у задњој пошти Србија. И поред толико навијача и хулигана који се тренутно одмарају због паузе у првенству.

Европа је преплављена избеглицама и, једноставно, не зна шта ће са њима. Брисел и нема комесара за проширење миграната, неког Јоханеса Хана за пустињску миграцију.

Сада и несташни момак ЕУ Виктор Орбан подиже зид на граници између Мађарске и Србије, те је ствар пустињски огољена. Нема више бирократских вербалних дриблинга о једнакости свих људи, о пружању помоћи тражиоцима азила. Сада се поручује без икакве самилости: нашли сте се пред зидом, враћајте се тамо одакле сте дошли.

Ти људи имају још један избор. Могу да предахну у Србији. Да се излече од илузија. Да сам зао, рекао бих како се некако потрефило да цунами миграната запљусне Европу и са мора и са копна, управо у тренутку када је тај исти свет покушао да уреди арапске земље, па и шире, све до Авганистана, по моделу западне демократије. Моамер је растргнут, Садам обешен, док се Асад још држи. Остали су сами Сирија и он. Народ му је отишао делом у Калифат, делом у ЕУ.

И гле чуда. Велика Британија није у систему Шенгена, па мирно усавршава инструменте за потпуну контролу својих граница. Америка је, опет, исувише далеко, да би убоги мигранти у чамцима стигли до ње. О пливању, због озбиљности теме, овде неће бити речи.

Тагови: Александар Апостоловски, Мигранти