АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ: Гем, сет, меч, Ноле

То што је бар стотинак хиљада људи пожелело да пепељаром, али оном од пола киле, гађа телевизор, јер су посматрали Нолета како одлаже победу против Ендија Мареја, само је логична родитељска брига која ескалира када примете да им дете попушта у школи. Зато је мање важно хоће ли Ноле данас коначно освојити Ролан Гарос, једини драгуљ у ризници који још није отео Федереру и Надалу.

Јер, апсолутиста светског тениса за нас представља много више од пуког извршиоца радова које изводи наизглед бесмисленим радњама пребацивања лоптице преко мреже. И отуда толика количина националне неурачунљивости када је о Нолету реч. Када побеђује, телевизор се целива. Када губи, телевизор се озбиљно забрине за своју будућност. Тај ирационалан однос између Срба и Нолета последица је једноставне ствари: он је сублимација свега што Срби о себи воле да мисле и тврде да јесу: храбри, упорни, морални и поштени. И најбољи на свету, нек иде живот.

Још већи феномен Новака Ђоковића јесте тај што дечак долази из друштва у којем је вековима гајен колективизам. Од коњичких битака с исуканим сабљама, када смо се са земље селили на небо, до слободног пада с небеса, када смо треснули о свето, српско тло. Наиме, како је дечак, порођен у црној рупи колективистичког, успео да завлада западним, тениским монденским светом, у друштвима која гаје култ појединца. Американци Конорс, Мекинро или Сампрас, уз неке часне изузетке, попут шмекера Агасија, који су били на светском тениском трону само када би Сампрас отишао на летовање, потом читава скандинавска колекција шампиона, као што су Борг, Едберг и Виландер, уз швајцарске и шпанске јунаке, Федерера и Надала, производ су такве филозофије егоистичних друштава.

Уздизање Чеха Ивана Лендла који је био доминантан током осамдесетих и почетком деведесетих година текло је паралелно с падом Берлинског зида и зато је владавина славног играча била заправо идеолошка симболика тог доба. Та роботска хладноћа на његовом лицу, једнака док удара пасинг-шот или када се спрема да легне у кревет и спопадне жену, била је отелотворење тезе да је Фукојама био у праву и да је историја окончана признавањем либералне демократије као крајњег облика владавине. И у политици, у финансијама, и у тенису.

Можда највећи играч којег је свет видео, Швајцарац Федерер, својом безгрешношћу је надмашио Лендла. Играч досаднији чак и од птичице која на федеру излази из кућице швајцарског сата и који, гле апсурда, склапа највеће маркетиншке уговоре, био је тениски манекен коначне победе неолиберализма. Али, већ је појава неуротичног Шпанца Надала, који игра као бик који је побегао с улица Памплоне и, успут, у вечна ловишта послао групу страних туриста, најавила тектонске спортске и идеолошке промене. Тениска анксиозност Рафаела Надала је, заправо, метафора глобалне неурозе, изазване крахом неолибералног тоталитаризма као узрока економске катастрофе. Свет је, годинама се дивећи тениском дуополу, од којих је један супериоран попут Федерера и који одсликава моћ финансијске корпоративне елите а други, медитерански и ватрени, попут Надала, који је представљао модел оног дела Европе која је оптужена од „великог судије” за изазивање хаоса, за расипништво и за лењост, заправо све време стрепео над коначним исходом великог слома.

Али, Надал је ипак био прихватљив за нарацисоидни Запад, јер његова егзотика и дубоко потиснуто незадовољство представљају исто што и Вуди Ален за Холивуд. Рафаел Надал је ипак део владајућег поретка ствари, који је повременим искакањем са шина, само увеличавао незаборавну драматургију светског тениса, баш као што су одсликавани глобални геополитички односи. Или, реалност на терену, што би се рекло по нашки.

Зато појава Новака Ђоковића ниоткуда у светском тенису толико подсећа на олују која изазива стрепњу, страх и истовремено дивљење. Зато је репортерка „Њујоркера” Лорен Колинс дубоко у праву када, као кључно питање истиче – хоће ли свет икада заволети Новака?

Наравно да неће. Иако је он све учинио да га због тога не гризе савест. И, да се не лажемо, падао је Ноле у бедак много пута због тога. Али, када се тргнуо, када је извршио велико спремање у својој глави, искористио је звиждуке и анимозитет публике која је готово по правилу против њега, као погонско ракетно гориво за уништавање противника. Шмекер који игра бездушно озбиљно, шоумен са смртоносним ритерном, постао је уљез монденског спорта, незвани гост у Дому лордова који се ушуњао на АТП турнире и постао краљ.

Тај парадокс Нолетовог преузимања престола – да га све мање воле што је успешнији – дубоко је револуционарна и крајње идеолошка појава, иако је Ноле можда не схвата тако. Али његова природна жеља да се коначно допадне све је мање успешна, што је интензивнија! Јер, Нолетова владавина је начела утврђење глобалне баналности, као завршне фазе доминације мултинационалних корпорација, које су, у свету спорта, оличавали Федерер и Надал.

Зато мегакомпаније још склапају далеко вредније маркетиншке уговоре с њима двојицом, него с Нолетом, што је нехотице доказ њиховог контрареволуционарног удара на броја један светског тениса. Јер, забога, зашто би финансирали особу која показује да особе и земље с маргина, осуђене на колонијални статус, како државни, тако друштвени, културни и спортски, ипак имају шансу да постану владари? Том кастинском свету, у који би се тако слатко уклопио омиљени Шкот њеног величанства, Енди Мареј, Ноле пристаје баш онако као што је хипик Бергер пристајао оној журци, у класичном мјузиклу „Коса”, када се окачио о лустер, поломио сав порцулан, а потом зграбио најбољу рибу за руку, како би је одвео до њеног дечка и свог друга.

И зато се Ноле никада, зарад добијања симпатија великог света, није одрицао своје привржености Србији. Играо је гладијаторске мечеве у Дејвис купу, или наглашавао страним новинарима како је тренирао под звуцима сирена и експлозијама НАТО бомби. За бога милога, па Ноле је вероватно једини тенисер на свету којег је из свечане ложе гледао његов верски поглавар. Ваистину, с разлогом, јер је реч о дечаку који је побегао из епа у стварност, с рекетом, уместо буздованом.

Међутим, Нолетово српство није вулгарно, већ инспиративно. Оно показује дечацима да је остварење сна могуће, ако имаш нешто талента и много више жеље за радом, усавршавањем и јачањем вере у себе… Колико је само пута Ноле стајао без душе у носу пред Надалом, колико је патио од аустралијске врућине, као делфин кога су извукли на суво и терају га да игра „ужичко коло”.

Али, из дана у дан, Ноле је сазревао, као трчећа и летећа бесплатна реклама Србије којој не може да се процени вредност. Осуђен да, због свог порекла, насупрот себе, осим Рафе, Роџера и Ендија, игра и против невидљивих и далеко моћнијих играча, Ноле ће се, с места броја један светског тениса, вратити тамо одакле је и пошао. У националну митологију.

У Нолетовом циклусу ће бити опеван чудан див-јунак, каквог нисмо имали. Није локао вино, није опијао шарца, нити се макљао с Турцима, да би им сутрадан, када би се отрезнио, целивао руку. Ринтао је по читав дан, уместо да се жали на несрећно детињство или на неразумевање средине. Такав је Ноле, онакви смо ми.

Тагови: Александар Апостоловски, Енди Мареј, Новак Ђоковић, Ролан Гарос, Тенис