Алекса Анђелић: Трагична визија политике и рат против Ирана
фото: Wikimedia commons/Tasnim News Agency/Hossein Zohrevand/CC BY 4.0
Погрешне процене и неоснована уверења која су покренула инвазију на Ирак, по свему судећи, понављају се и током тренутног рата Америке и Израела са Ираном. Ланац несрећних догађаја које покреће хибрис неумитно потпомаже напредак ка трагичном испуњењу
Класични реализам, као и све што носи епитет класичног данас, је изван моде. Било да је у питању књижевност, музика, начин облачења, наука, стара Грчка или Рим, класично је синоним за конвенционално, за неинспиративну опомену некадашњег које нас вуче уназад у прошлост, даље од дестинације ка којој бисмо требали ићи.
Класични реализам, као теорија међународних односа, данас обележава управо оваква репутација. Дела Тукидида, Макијавелија, и каснијег оснивача модерног класичног реализма Ханса Моргентауа посматрају се као солидан али недовољан почетак. Потребне су конкретне, делотворне ствари које неће само описивати реалност већ и подстицати на акцију. Класични реализам, говорило се, је само теорија. Његови поборници су искључиво посматрачи, пуки теоретичари способни само да са своје осматрачнице, дистанцирани од догађаја, климају или одмахују главом.
Међутим, подсетимо се да грчки корен речи теорија описује управо посматрачку активност теоретичара, али не као безначајну апстракцију без реалне употребљивости, већ као активно, партиципативно тумачење сакралних и религијских догађаја. Старогрчки theoroi су се некада слали као гласници са панхеленских фестивала и игара попут Олимпијских, а пре тога као преносници значења пророчанстава из Делфија. Интерепретација theoroi по закону нужности мора бити функционална и употребљива. Уколико су теоријске науке одлутале од овог изворно зацртаног идеала, то не умањује његову вредност као путоказа научне делатности.
Пренапрегнута империја?
Појмови које је класични реализам унео у теорију међународних односа, попут Моргентауовог „интереса дефинисаног појмовима моћи“, касније су тумачени као оправдања за бескомпромисну политику интереса и силе. Уколико су реалисти инсистирали на анархичној природи међународног система, потреби држава за самопомоћи, сумњи у магловите етичке облигације без реалног интереса, инхерентном човековом пориву ка моћи и признању који стоји у основи сваке политике, ти појмови су касније коришћени као оправдања за Realpolitik.
Касније фазе развоја ове теорије, попут неореализма и структуралног реализма, пробале су да претворе реализам у егзактну науку искључиво материјалистичког схватања. По овим теоријама државе су напросто „билијарске кугле“ које географија, војни капацитет, баланс моћи наслепо воде ка сукобима или измирењима. Неореализам је једно позитивистичко извитоперење које огољује класични реализам од свих његових суптилности и нијанси.
Ако бисмо тражили кључни мотив који прожима радове реалиста од Тукидида до Моргентауа, онда је то значај и важност трагедије као концептуалног система за посматрање политике и међународних односа. Како примећује савремени класични реалиста Ричард Нед Лебов (Richard Ned Lebow), Тукидидов Пелопонески рат, по многима први пример реализма као гледишта на међународне односе, осмишљен је и структуриран као античка трагедија.
Тукидид, као савременик Софокла и Еурипида, употребљава наратив трагедије да би објаснио пораст и опадање Атинске империје, Спартин улазак у рат, и неизбежне околности које су довеле до избијања разорног војног сукоба. Тукидидово дело се по увреженом тумачењу посматра као првобитна инспирација науке о међународним односима.
Уколико се већ на почетку ове науке употребљава трагедија и трагично као концептуални оквир за политику, какве лекције ми можемо преузети из те чињенице? Шта чини трагедију погодним за разумевање не само унутрдржавне политике, већ и политике по себи, на свим нивоима, па и на подручју међународних односа? И како лекције трагедије можемо применити на данашњем попришту светске политике која не показује знаке умртвљења, где се дешава и дешавало се незамисливо?
Тукидидов Пелопонески рат, по многима први пример реализма као гледишта на међународне односе, осмишљен је и структуриран као античка трагедија
Класични реализам, понегде свесно а понегде по унутрашњој нужности покушава да одговори на ова питања. Оно што је у политичкој теорији конзервативизам, то је класични реализам у међународним односима, а у подручју уметности трагедија. Сам Моргентау је у својој преписци са Мајклом Оукшотом инсистирао да се трагедија за њега издиже изнад сфере уметности, као начин посматрања и разумевања света.
Уколико бисмо дефинисали централне идеје и појмове трагедије, незаобилазан извор је Аристотел, чија Поетика уводи читав низ водећих мотива који чине трагедију оним што јесте. По Аристотелу, свака трагедија у свом заплету мора садржати фаталну грешку у расуђивању (hamartia), која изазива низ догађаја који доводе до преокрета судбине (peripetia), на крају резултирајући прихватањем лекције (anagnorisis), у смислу преласка из незнања у просветљено стање. [1]
Трагедија, међутим, неизбежно је повезана са обртом судбине који проузрокује охолост (hubris), пренаглашена вера у сопствене могућности која је резултат нарасле моћи и снаге. Како би нам класични реалисти успомоћ трагедије објаснили империјалну пренапрегнутост Америке, њене често катастрофалне војне походе, чији резултати у својој деструктивности махом бивају обрнуто пропорционални степену снаге и ресурса уложених у сам подухват?
Античке аналогије
Све теме трагедије су ту. У својој маестралној анализи, Ричард Нед Лебов упоређује Тукидидов опис атинске војне експедиције на Сицилију са америчком инвазијом на Ирак 2003. године. По Лебову, пропаст Атињанина у Пелопонеском рату кренула је након слома конвенција и етичких врлина које су подупирала панхеленску заједницу. [2] Тукидид описује промену атинске власти над својим поданицима из hegemonia, владавине засноване на етици, аргументованом убеђивању, заједници и дељеним вредностима, у arche, хегемонију у данашњем значењу, бескрупулозно властољубље засновано на љубави према политичкој моћи и новцу.
Након смрти Перикла, атинска владавина постепено ће подлећи својим најгорим инстинктима, што ће резултирати неуспелом, погубном инвазијом на Сицилију. За време сицилијске расправе, један од атинских генерала под именом Никеј покушава да одврати Атињане од ирационалног подухвата, спомињујући количину ресурса који би били потребни за војну инвазију, величину Сицилије и бројност њеног становништва, њену војну опремљеност и удаљеност од Атине. Бројност војске и количина материјалног богатства који се мора употребити да би се уопште говорило о позитивном исходу инвазије су незамисливи.
Бушова и атинска инвазија су одлуке емоционалне природе, донете без стратешке логике, реалне процене трошкова и јасно утврђеног плана
Међутим, Никеј примећује да Атињани постају све убеђенији у неминовну превласт такве огромне, невиђене силе која ће несумњиво превагнути уколико буде употребљена. Трезвене опомене Никеја подлежу демагошким опаскама Алкибијада, који подилази атинском властољубљу и похлепи. Пресудна одлука је донесена, и трагедија почиње. Од последица сицилијске инвазије Атина се никада није опоравила у даљем току рата, и сплет догађаја који ће довести до коначне превласти Спарте започет је чим је први атински војник крочио на тло Сицилије.
Лебов користи класични реализам како би поставио америчку Инвазију на Ирак у оквир трагедије. По Лебову, оно што повезује Тукидидов опис атинске инвазије са америчким случајем јесте колапс заједнице и здравог разума који проузрокује управо морална заслепљеност (ate), опијеност сопственом снагом, и необуздана вера у властите капацитете, изнад границе разума.
Бушова и атинска инвазија су одлуке емоционалне природе, донете без стратешке логике, реалне процене трошкова и јасно утврђеног плана, уз занемаривање опасности и могућих катастрофалних последице пораза који је, при трезвеној процени околности, био више него известан. [3] Шта је осујетило америчку инвазију на Ирак? По анализи Лебова видимо да су ароганција Џорџа Буша, потпредседника Дика Чејнија, и министра обране Доналда Рамсфелда утицале на то да санкције против режима Садама Хусеина, које су до тог момента разарале ирачку економију и подривале његову власт, процене као недовољне.
Опстанак Садамовог режима сам по себи је био увреда, није било довољно Ирак само изоловати, већ се морао покорити и уништити. Вашингтон је очекивао да ће једним ударцем консолидовати своју превласт на Блиском истоку и вратити непослушне савезнике под своју управу, те значајно утицати на положај Ирана, Саудијске Арабије, и палестинских група на овом подручју. Америчке трупе ће потлачени Ирачани дочекати као ослободиоце, и прихватиће марионетску власт емигранта Ахмеда Чалабија. [4]
Лебов наглаша да је Бушова администрација игнорисала процене ситуације и обавештајне анализе које су показивале другачију слику стања на терену од оне које су они желели. Уколико им извештаји нису одговарали, од ЦИА и Стејт департмент су тражили нове, који би потврдили њихове предрасуде и подстакли непосредну и директну акцију. Доналд Рамсфелд је инсистирао на краткој и јефтиној војној акцији, са 125.000 трупа уместо предвиђених 400.000, без окупационог плана и са неадекватном проценом инфраструктуре и стања на терену. [5]
Кључни превид произашао је из занемаривања пресудног значаја паравојних јединица и огромних складишта наоружања које ће остати на располагању након Садамовог пада. Рамсфелд и Кондолиза Рајс су веровали Чалабију и његовим оптимистичним проценама, и тако су занемарили много реалније извештаје које су достављали амерички званичници при ЦИА и Стејт департменту.
Без кохерентног окупационог плана, Рамсфелдове прогнозе су се фокусирале само на окупацију нафтне индустрије Ирака, док је приликом инвазије уништена целокупна државна инфраструктура. Американци су морали да уложе огромне ресурсе у поновну изградњу енергетских постројења, болница, школа, које су махом разрушене.
Неразвијен окупациони план, као и распуштање многобројне ирачке војске довели су до формирања паравојних јединица које су задржале наоружање и преузеле складишта муниције и експлозива која су остала већином нетакнута. Распиривање побуне је довело до репресивних мера које су само ескалирале сукоб и довеле до настанка нових побуњеничких формација.
Национална дужност
Циклус насиља и освете проузрокован америчком инвазијом на Ирак садржи сва обележја трагичног заплета. Обест, заблуда (ate), морално заслепљење доводе до пресудне грешке у расуђивању (hamartia) која иницира низ трагичних дешавања. Одлуке које су амерички званичници донели у недостатку рационалног промишљања, њихова жеља да потрвде своје неосноване предрасуде, тежња да одрже своје заблуде вештачким извештајима, показују емоционалну, непромишљену природу њиховог планирања.
Постепено, свака погрешна одлука водила је другој, а ланац несрећних догађаја које покреће хибрис неумитно потпомаже напредак ка трагичном испуњењу. Погрешне процене и неоснована уверења која су покренула инвазију на Ирак, по свему судећи, понављају се и током тренутног рата Америке и Израела са Ираном. Трампова администрација као и Бушова очекује да ће потлачени Иранци широм отворених руку дочекати америчке ослободитеље, што је евидентно у Трамповим прогласима иранској нацији да „устану и поврате своју земљу“ (овде).
Иранска стратегија укључује подривање кључних стубова економске сигурности заливских монархија
Улогу Ахмеда Чалабија у овом случају испуњава принц Реза Пахлави, који шаље прогласе иранској нацији у циљу повратка монархије и окончања власти исламске теократије. Међутим, фокус америчког и израелског бомбардовања су управо урбани центри где је подршка актуелној власти најтања. У традицији моралне заслепљености и хибриса у грчкој трагедији, јављају се извештаји да америчке трупе одлазе у сукоб верујући да су део „божјег плана“ (овде), а Трамп већ неко време користи религиозну реторику у опису својег задатка (овде).
Међутим, уколико су Американци у Ираку превидели реалне факторе на терену у корист оних произвољних, шта заборављају у овом случају? У интервјуима са одређеним америчким политичарима попут Теда Круза, било је очигледно да они не познају Иран баш најбоље. За очекивати је, ипак, да званичници који су ближе власти боље познају културне, религијске, и друштвене особености земље са којом су ушли у рат.
На примеру инвазије на Ирак показало се, додуше, да то не мора нужно бити случај. Америчке администрације склоне су да замаскирају реалност како би оправдале брзу и исхитрену акцију, а та примедба за никога више не важи него за Трампа. У анализи ситуације у Ирану, опет можемо искористити Лебовов класични реализам и његову Културну теорију међународних односа.
Један скорашњи чланак који прихвата овај аналитички оквир исправно примећује да се одлуке Ирана од априла 2024. године, тј. од израелског напада на иранску амбасаду у Дамаску, све више могу објаснити категоријама части, идентитета, и освете него стриктно стратешког размишљања. [6]
Почетак „Операције Истинско обећање“ се везује за прву инстанцу директног иранског напада на Израел са сопствене територије. Од овог тренутка, категорије части и поштовања, као и репутационог удара на дотадашњу недодирљивост Израела играју пресудну улогу. Очекивања Америке и Израела могу се посматрати кроз оквир теорије игара, односно као један развијен пример игре кукавице. До којих граница је Иран спреман да иде, и да ли ће употребити сву силу која је у његовом располагању? Аутор употребљава парадигму утицаја мученичке смрти Хусеина у Карбали као темељне вредносне вертикале Иранаца која утиче на њихове погледe на националну дужност и достојанство. [7]
Необуздана самоувереност
Већ од почетка рата видели смо да је ова дијагноза исправна. Иран је сместа гађао америчке војне базе у заливским земљама и ширем подручју Блиског истока, након чега су уследили удари на инфраструктуру ових земаља. Напади на нафтна постројења проузроковали су и забринутост да би фабрике водоснабдевања биле евентуални циљ.
Изгледа да је Иран спреман да удари на саме темеље америчке превласти у региону. Очигледно, иранска стратегија овде укључује подривање кључних стубова економске сигурности заливских монархија, које ће неповратно утицати на њихов међународни углед. На Арабијском полуострву, вода и нафта су вреднији од злата, и та чињеница сигурно неће промаћи иранској врхушци.
У тренутку настанка ових редова, говорио се о могућем упаду курдских војних формација на иранско тло (овде). Можемо очекивати да ће корак по корак доћи до све већег америчког анганжмана. За сад, није сигурно да ли ће америчке војне трупе крочити на иранско тло, али уколико се то догоди, онда се поново јавља већ добро познати трагични след.
Као и Ханс Моргентау приликом рата у Вијетнаму, и Ричард Лебов током рата у Ираку, класични реалисти су неуморно упозоравали на опасности империјалног пренапрезања и необуздане самоуверености која прати преурањене војне интервенције. Лекције трагедије су изгледа најтеже, јер њихово усвајање упорно наилази на отпор управо код оних којима би највише користиле.
Иронично, управо Есхилова трагедија Персијанци најбоље показује последице неограниченог освајања. Написана осам година након битке на Саламини, уједно је и једина сачувана трагедија која за своју тему узима историјски догађај. Есхил користи пример персијског напада на Грчку да би показао резултате нехаја према законима правде, етике, и ума, који не преже ни од чега да би испунио своје циљеве.
Међутим, ако погледамо кроз призму савременог контекста, интересантно је приметити обртање улога: садашњи Персијанци постају „Грци“ трагедије, а САД заузимају позицију Есхилових Персијанаца. На тај начин, савремени Иранци фигуративно освајају Грчку тако што се налазе на некадашњем месту својих историјских противника. Есхилови Персијанци нападају данашњу Персију. С обзиром да је исход Персијских ратова познат, Есхилово упозорење задржава своју снагу иако настаје пре више од два миленијума.
Оно није служило искључиво као опомена нападајућим Персијанцима, који су у трагедији приказани скоро са емпатијом. Изнад свега, опомена је упућенима и тадашњим Атињанима за које је поштовање мере и правде у односу са својим савезницима било предуслов успешне владавине.
Међутим, само постојање трагедије и њен опстанак до нашег дана указују на истрајност заблуда које су основа постојања трагедије, и на неизбрисивост одређених шаблона људског понашања који воде у пропаст. Уколико за старе Атињане ни опомена трагедије није била довољна да спречи њихову пропаст, остаје питање о способности и жељи садашњег човека да учи из грешака прошлости.
Алекса Анђелић je политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Toni Erskine, and Richard Ned Lebow, Understanding Tragedy and Understanding International Relations, у: Tragedy and International Relations (приредили Toni Erskine и Richard Ned Lebow), Palgrave Macmillan, Cham, 2016, стр. 3.
[2] Ричард Нед Лебов, „Класични реализам“, у: Теорије међународних односа – Реализам
(приредио Дејан Јовић), Политичка култура, Загреб, 2013, стр. 82
[3] Ibid. стр. 83.
[4] Ibid. стр. 84.
[5] Ibid. стр. 84.
[6] Mazlum Ozkan, National Honor and Religious Duty: Iran’s Strategic Evolution in Confronting Israel, https://www.e-ir.info/2024/11/10/national-honor-and-religious-duty-irans-strategic-evolution-in-confronting-israel/
[7] Ibid.
ЛИТЕРАТУРА:
- Toni Erskine, and Richard Ned Lebow, Understanding Tragedy and Understanding International Relations, у: Tragedy and International Relations (приредили Toni Erskine и Richard Ned Lebow), Palgrave Macmillan, Cham, 2016.
- Ричард Нед Лебов, Класични реализам, у: Теорије међународних односа – Реализам (приредио Дејан Јовић), Политичка култура, Загреб, 2013
- Mazlum Ozkan, National Honor and Religious Duty: Iran’s Strategic Evolution in Confronting Israel, https://www.e-ir.info/2024/11/10/national-honor-and-religious-duty-irans-strategic-evolution-in-confronting-israel/
- Есхил, Софокло, Еурипид, Сабране грчке трагедије, Врхунци цивилизације, Београд, 1988
