АЛЕКДСАНДАР ТУТУШ: РАТНИ ДНЕВНИК 2020.

Дух сатирања Гледам јуче неку баба девојку, набубрелих усана, влажних врхова косе с великим наочарима предменсоновске ере, како с тим полуотвореним удогладним устима сикће као змија на жабу, на људе и свеколику стварност око себе. Кажу она долази из неког РЕМ – а. Као да у њој чучи многолико чудовиште, све оне надобудне и напућене државне секретарке и напирлитане госпође министарке које неко изабра на начин и под императивом да горе не може. И није проблем ни у том вражјем сестринству, ни у њиховом облизујућем божанству, проблем је у Духу који је изашао из боце, не зна се кад, да ли кад је Краљ срушио Жрнов или кад је Тито дошао у Београд, духу који предзначи, умножи и рашири јадном Србијом памет свих оних који дадоше још од турског земана вјеру за вечеру, духу Пашићевог среброљубља, духу братоубилачке крвожеђи оних што нахрупише преко Дрине и из Црне Горе послије Другог свјетског рата и побише све оно српско што је ваљало, а некако преоста послије Шваба, усташа и осталих што су нас таманили током великих ратова, духу црвених јањичара и похлепних полтрона. Тај дух се зацарио данас у Србији и ми ријетки који покушавамо назријети лице мајке Србије, не можемо, Дух сатирања је јачи.

 

Театар апсурда На предстојећим изборима у Србији позицију брани неки Ђука што пали бакље по крововима зграда, кад је у одвојеним случајевима изгорјела једна жалузина и расплакао се један родитељ, а опозицију пак између осталих представља хиперактивни глумац у шорцу који заједно са господином Госпођом чије име је географског поријекла, скупља потписе на аутобуским стајалиштима. Има још неких представника опозиције, један од њих је просиједи младић чији политички покрет носи назив по једном структурном дијелу православних храмова, а који је опет обећао господину Госпођи чије име је географског поријекла, да ће грађани другачије сексуалне оријентације моћи несметано и јавно изражавати своје нагоне.

 

Разгледница из Загреба У мору статуса и објава са разних меридијана на нашим интернетским прозорима, недавно се упорно репризирала и дијелила слика деветорице навијача из Загреба, обучених у парадне, наравно црне дресове, за усташким заставама и бакљама, како позирају у неком загребачком сокачету, између себе држећи неки чаршав на којем су се ујединивши знање и креативност, сва деветорица успјела потписати за ту фотографију. Ко је поименце први забиљежио и одаслао свијету заједнички напор деветорице навијача да уједињеним знањем упишу сва та прљава слова на бијели чаршав није ни важно, мада репортерски ентузујазам личи на агенцију СДХДСЗ, важно је како се изнова и изнова скупи неколико џукела које сниме свој безначајни лавеж, далеко од вукова,  у високо ограђеним сеоским двориштима и пусте отров у већ контаминиране токове које ми мазохистички упијамо и хипнотизирано блејимо у садржаје док нам се утроба преврће. Шта би требало, питамо се? Ајмо да избојкотујемо све, не само предстојеће изборе, који се овог љета одржавају у Србији, и у Хрватској, нешто касније и у Црној Гори, него да кажемо не свим клиповима пуним насиља који нас вуку за рукав из екрана, свим лажним вијестима, лажним ауторитетима, храни пуној шећера, свим разгледницама безумља и глупости. Само један дан. За почетак.

 

Џеп од лудила У јеку планетарног надгорњавања између тзв. глобалиста и суверениста, у једном џепу свијета вријеме стоји између два засједања Централног Комитета Комунистичке партије Црне Горе. Блажо Јовановић, чија се ријеч стрпљиво чекала, још је одзвањала у ушима црногорских комуниста, а изречена те 1949. гласила је – борба против ИБ-оваца још није довољно наоштрена. Хапшења су се жестоко наставила све до 2020.

С малим кадровским измјенама од тад, системски су ствари остале исте, само што умјесто ИБ-а и Стаљина, главну позицију непријатеља Партије  заузима сад Српска Православна Црква. Као што у то доба, крајем четрдесетих, није постојао инструмент заштите личног интегритета од хапшења, прогона, од тзв. достава информација ко је шта рекао у кафани, или о изговореном, а да није у складу са ставовима партије приликом случајних сусрета, у кућама, школама, тако ни данас СПЦ нема заштиту од самовоље партијског врха Црне Горе. У сред Европе 2020. године, у ери толико извикане демократије. Од комуниста током другог Свј. Рата и непосредно послије њега у Црној Гори страдало је 120 свештеника и црквенослужитеља, заједно са својим Митрополитом Јоанијкијем. 75 година послије прогон и даље траје. Има ли јачег разлога да се Крсни Ходови или Литије, пред очима цијелог свијета наставе до коначног ослобођења?

 

Сви животи су важни Легенда каже да су се у првој деценији двадесетпрвог вијека водили преговори о проласку великог гасовода из Катара за Европу преко сиријске територије. Сиријски предсједник Асад је то одбио.

Слиједећа слика у крвавом сиријском колажу су њемачки надвожњаци и остала уочљива мјеста на фреквентним саобраћајницама са транспарентима на којима је писало – Избјеглице, добро дошли!

Наравно, добродошлица се односила на избјеглице из Сирије који су уточиште од злог Асада тражили диљем Европе. Спекулисало се тад да Њемачка узима Арапе да би се на перфидан начин обрачунала с Јеврејима због којих је Њемачка била десетинама година стигматизована. Разорна пропаганда уништила је до тог рата развијену и у оквирима данашњег свијета под монополом  џиновског капитала, независну Сирију. На сличан начин и Либију и великог вођу Моамера Гадафија. Иако је некадашња СФРЈ захтјевала другачију агенду и приступ свјетских душебрижника, у уништењу Југославије може се пронаћи становита сличност са Сиријом, Либијом и осталим уништеним државама. Тако се без потешкоћа ИСИЛ у Сирији, може поистовјетити са словеначким лугарима, хрватским ХОС-ом и бошњачким Зеленим береткама, а поготово са шиптарском УЧК. Методи исти или веома слични, алиби се увијек врти око људских права, развоја демократије и слично, спонзори идентични такође. Зашто то бива опет интересантно, заправо никад и не престаје бити у жижи, поготово с аспекта медијске манипулације. Гротеска свјетске политике овог пута за позорницу бира најмоћнију државу свијета, а Асада или Гадафија персонификује сад ни мање ни више него Доналд Трамп. Доказ да су државе само територије на глобалној мапи дубоке државе. Убиство црног криминалца користи се за нереде и хаос широм државе. Улогу глобалистичког плаћеника од ИСИЛ-а сад преузима фамозна Антифа организација, подржана од стране демократа.

У ери кад приватник Илон Маск шаље ракете у свемир, гувернери у државама са демократама на власти предлажу укидање полиције и увођење приватних агенција за обезбјеђење, а амерички здравствени систем нема основних потрепштина у борби против пандемије Короне, питамо се како је та Америка започињала ратове широм свијета. Да ли је то била заиста Америка или сила која покушава да изведе државни удар у истим тим Сједињеним државама? За сад постаје јасно у којој се мјери било немогуће борити против медијске сатанизације нашег народа, против фабриковања злочина на сарајевској пијаци, у Рачку и у многим другим приликама, кад је ни мање ни више него америчком предсједнику готово неизводљиво супротставити се лажним вијестима о њему самом у рођеној земљи. Стога, прије него се залетимо осути дрвље и камење по америчкој полицији и насладити се злу које је коначно стигло и пред њихова врата, запитајмо се о режији планетарне представе чији смо само статисти, сви народи свијета, и црни и бијели и жути, без разлике. Убиство црнца је злочин као и убиство било кога, али неопходно је разлучити волумен злоупотребе и циљ који стоји иза свега.