Академику Костићу / сирочету без деде
Фото: З. Шапоњић
Испричао ми је деда причу
коју је чуо од свог деде
а њему је испричао његов деда.
Прича је тако ишла редом
деда за дедом, деда за дедом…
И шта је важно у тој причи
која је страна данашњем свету
Деде (Ратници) иако на њих не личи
преносили су причу о једном цвету.
Прича је настала некада давно
и њу је свом сину испричао први
један наш предак чији отац је славно
БОЖУР обојио бојом своје крви.
А отац додаде, упамти сине
док је сунца, века и света,
ма колико времена да мине
за Србе нема важнијег цвета.
Упамтио сам.
Ал’ деси се чудо у једном дану
Кад човек што дуго има косу седу
и уз то је први човек у САНУ
“објасни” да он није имао деду.
Не желим да будем груб и зао
па да га шаљем доврага
мени га је у ствари искрено жао
јер детињство без деде оставља трага.
И не знам чему он стреми
ал’ не треба мене да куша,
мој деда још живи у мени
осећа се његова душа.
Нек му је Богом просто
нек свако брине за савест своју
за мене је дедин завет ост’о
и божур ми још има исту боју.
Тужна и јадна тема
Костић и његова братија,
можда је боље и да их нема
Да није ту понеки Матија.
Горан Бојовић
