АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Презимена Албанаца сведоче њихово словенско порекло

Prezimena Albanaca, kao i svih drugih naroda na svetu, verodostojna su indikacija i činjenica njihove nacionalnosti, ali ne i jedina, posebno ne i apsolutna. I kod prezimena imamo ograničenja, isključenja, pa i očiglednih neodređenosti, nedoslednosti i netačnosti. Zato je često potrebno, za opredeljenje nacionalnosti jedne osobe, koja nosi ovo ili ono prezime, da uzmemo u obzir i druge njegove karakteristike, pre svega jezik kojim govori on i kojim su mu govorili roditelji, preci.

Pored jezika, kojim govore ljudi, etimologija njihovog prezimena, naročito kad je ono ustaljeno, nasleđeno sa pokoljenja na pokoljenje, kad pokazuje pretka, paternitet, očinstvo, jasna i vrlo snažnja je indikacija nacionalnog porekla nosioca, jer sva prva prezimena, formirana pre mešanja naroda i kultura, proizašla su iz maternjeg jezika i imaju čisto etno-nacionalni karakter.

Tako albansko prezime KUJTIMI, jedno od najstarijih među Albancima, datira još iz 1416. godine1) i bez sumnje označava Albanca, jer nijedan od naroda, kojima su se Albanci mešali, nemaju ni prezime KUJTIMI, niti reč kujtim = „sećanje“. To je čisto albanska reč i, kad se uzme u obzir da to nije neko novo prezime, već od pre nekoliko vekova, znači pre albanskog preporoda i albanskih nacionalističkih falsifikata, možemo sa sigurnošću, bez i najmanjeg oklevanja, reći da je nosioc tog prezimena čistokrvni Albanac.

Ali, kad neko nosi prezime BUDI (Petar BUDI, 1566-1622, jedan od autora stare albanske književnisti), pa da se i on sam izjavio za Albanca, mi mu to ne možemo prihvatiti, jer BUDI nije albanska reč. Naprotiv, to je čisto slovenska reč, od imena BUDIMIR, ili i od BUDAK. Gojko Vukčević priznaje da je odavde izašla skraćenica BUDO, ali je pogrešno vezuje sa medskim plemenima2). Imena Budimir, Budak, Budo, Budislav, Budiša i dan-danas su jako rasprostranjena među svim Slovenima, posebno među onima Balkana, među Srbo-Crnogorcima i Makedoncima.

A kad uzmemo u predvid da se i sâm Petar Budi izjavio za Makedonca, preko svega kad uzmemo u predvid i njegov albanski jezik prepun srpsko-makedonskih reči, onda i bez najmanje sumnje možemo i treba da mu verujemo da je stvarno Makedonac po nacionalnosti, a ne Albanac, kako to pretendiraju albanski nacionalisti3). Po nacionalnosti! Dok kao stvaraoc, kao književnik, on nije Makedonac, jer ne znamo da je ma što napisao na makedonski jezik. Kao stvaraoc on je Albanac, pa kao takav i pripada albanskoj kulturi. Znači, on je polivalentna, konkretno – dvovalentna osoba.4)

Isto tako i prezime NAJDENI. Albanski „naučnici“ pretendiraju da je Said Najdeni (1864-1903) čistokrvni Albanac.5)

Moguće da se i sâm Said izjavio za Albanca, jer – kako se zna – preko muslimanske vere, srođivanjem sa albanskim muslimanima, mnogi su Sloveni (Srbi, Makedonci, Crnogorci), naučili jezik svojih ujaka Albanaca, pa su se vremenom i albanizirali. Ali nauka je nauka i, kad istražuje nacionalno poreklo, neće da zna ni za izjave, niti za očiglednost. Ona zabija svoju sondu u dubine prošlosti i otkriva korene. A koreni prezimena NAJDENI su slovenski, makedonski. Ne samo što sâmo prezime NAJDENI nema nikakvog smisla u albanskom jeziku (ono je čisto makedonsko,  srpski znači NAÐENI, dok na albanskom jeziku bilo bi I GJETURI), već zato što i dan-danas imamo pravoslavnih Makedonaca sa tim prezimenom. Na primer Ivan Najdenov6). Ako je pravoslavni Ivan Najdenov Makedonac, onda i muslimanski Said Najdeni treba da je Makedonac. Po poreklu! Po nacionalnom poreklu! A ako se on albanizirao pa nam se danas oseća Albancem, na zdravlje mu bilo !

Evo još jedan primer iz Makedonije:

Preci Nafi Çegrani-a, ovog „autohtonog“ Albanca, kako pretendira sâm i njegove kolege – „Bili su malisori sa planina i okoline Mata“7). Znači – iz Albanije! Po samopriznanju Nafija, oni su sišli u Polog Makedonije, onako kako su sišli i ostali Albanci – sa jalovih planina njihove Albanije – i u ostalim plodnim ravninama Makedonije, Srbije (Kosovo i Metohija), Crne Gore i Grčke. Ded Nafijov, zvani Ðerđ Muja, smestio se sa porodicom u selo Čegrane, okolina Gostivara, pri Suhoj Gori, koju Nafi albanizira u Mali i Thatë, onako kako albanizira i ime sela, kojemu izvodi etimologiju iz albanskog Ç’E NGRANË8) (na albanskom „ala smo se najeli !“), izvitoperena ovo veliko-albanska nacionalistička etimologija, koja nema ni najmanje veze sa naučnom etimologijom. Ime sela Čegrane, kako se naziva na makedonskom jeziku, približava se sa slovenskim cedar (albanski qedër), od lat. Cedrus Libani. Čegrane ili čedriste na makedonsko-slovenskom jeziku znači „mesto sa cedrovima“. Ni Albanac dr Qemal Murati, koji je sa njegovim najekstremnijim nacionalizmom nastojao da predstavi Makedoniju na sve strane kao zemlju sa albanskim toponimima, apelativ Čegrane ne spominje nigde, ne kao toponim, već ni kao patronim9), upravo zato što nikako nije uspeo da ga prikaže i učini albanskim. Ali, ako ga ne čini on, koji manje-više je od profesije, čini ga Nafi Çegrani, koji ne miriše ne samo u etimologiju, već ni u mnoge druge teme i probleme, koje tretira u njegovom «delu ».10)

Ipak, njegovo priznanje da je njegov ded došao tu, u Makedoniju, iz Albanije, i to upravo iz oblasti Mata, značajno je za naše pretendiranje da Albanci u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori, i kad njihova prezimena to ne kažu, nisu meštani, autohtoni, već došljaci iz Albanije, što – kako videste – i sami ti došljaci sasvim dobro pamte i priznaju. Isto tako, da su došljaci iz Albanije na Kosovo, priznaje i albanski književnik iz Peći – Nijazi Sulça, koji doslovno piše:

„Naša porodica ima svoje poreklo iz Skadra. Naši preci, deleći se od Skadra, prešli su u Nokšić (Crna Gora,- KB). Posle malog postojanja u ovo mesto, kasnije su se iselili u Peć, i po drugim gradovima Kosova.“11)

Rekoh da za nas (za nauku!) nisu važne izjave, pa ni očiglednost stvari. I albanski „naučnici“, kad im se nešto ne sviđa, ne uzimaju u obzir ni izjave, niti očiglednost. Tako izjavu dr Petra Bogdana (1625-1689, najveći predstavnik stare albanske književnosti) da nije Albanac, već Srbin, oni ne prihvataju12), iako nas na to upućuje i njegovo čisto srpsko prezime BOGDAN.

Mi bismo bili saglasni sa albanskim naučnicima kad bi nam oni bilo čime dokazali albansku nacionalnost Petra Bogdana. Do danas oni nisu ni pokušali da to bilo čime dokažu, jer su svesni da je njihovo pretendiranje sasvim absurdno. Ili nije istina ovo, mister Malcolm ?!

Prezimena Albanaca koja označavaju i njihovu plemensku pripadnost, kao što su Beriša, Bytyçi, Gaši, Gega, Hoti, Kabaši, Kelmendi, Krasniće, Ljabi, Sopi, Šalja, Škreli, Šoši, Thaçi i Toska, uopšte uzev jesu sigurna indikacija albanske nacionalne pripadnosti njihovih nosioca, bez obzira na nealbansku etimologiju tih prezimena.

Tako ime plemena Krasniqe, koje danas nose kao svoje prezime mnogi Albanci, pogotovo na Kosovu, pokazuje ne samo da su oni po nacionalnosti Albanci i pripadnici tog plemena, već da su i poreklom iz Severo-istočne Albanije, iz pokrajine Krasniće, odakle su se njihovi preci iselili i sišli u srpske oblasi Metohija i Kosovo.

Ali, ako budemo izvršili etimološku analizu toponima (prezimena) Krasniqe, videćete da imamo posla sa jednim srpskim apelativom: HRASNICA. Ovako se zvalo selo u toj oblasti, koje su bez sumnje osnovali Srbi (oni koji imaju reč hrast!), kad su stigli tamo u V veku nove ere. Oko deset vekova kasnije, iz Srednje Albanije dolaze u to selo Albanci, koji asimiliraju Srbe, ali čuvaju ime sela, naravno – albanizirajući ga u KRASNIQE. Po tom selu se kasnije nazvala čitava ta oblast, koja danas ima 24 sela. Po toj oblasti nazvalo se i bratsvo Albanaca, koje je kasnije preraslo u pleme.13)

Ako je po etimologiji prezime KRASNIQE srpsko, to ne znači da su i nosioci tog prezimena Srbi. Ovo važi i za mnoga druga albanska perezimena, koja su po etimologiji srpska, makedonska ili crnogorska. Ipak, kad znamo kako su Albanci došli do prezimena Krasniqi, ne isključuje se mogućnost da je koji nosioc tog prezimena poreklom od onih albaniziranih Srba tog sela. Ovo vazi i za druge slične slučajeve.

Štoviše, kako ćemo naglasiti u produžetku konkretnim primerima, za neke od pripadnika ovih plemena, sa sigurnošću se zna da su albanizirani Srbi, Makedonci i Crnogorci.

Tako, manje-više, isto ovo možemo reći i za prezimena BERISHA, GASHI, HOTI, ili ma koje drugo albansko prezime, koje je poreklom od imena plemena.

Toponimi, koje ljudi nose kao prezime, sa sigurnošću pokazuju mesto odakle su došli oni ili njihovi preci, ali nisu sigurni kao indikatori njihove nacionalne pripadnosti. Tako prezimena stanovnika Srbije (Metohija, Kosovo), Makedonije i Crne Gore:

Allamani; Bashori, Bashota, Bici, Bllaca, Bodinaku, Bokshi, Brisku, Bushati;  Currani, Curri; Dajçi, Dardha, Dibra, Dobraçi, Domni, Draçini, Dukagjini; Elshani; Fani; Gajtani, Gega, Gojani, Gora, Gorana, Gorani, Gurzaku; Hasi; Iballa, Ishmi, Ishmaku; Jubani; Kaçinari, Kastrati, Kavaja, Kolgecaj, Koliqi, Korça, Krasniqi, Kruma, Kryeziu; Leshi, Lisi, Luma; Mala, Mati, Mavriqi, Merohi, Miloti, Milla, Mirdita, Mjeda, Morina, Muriqi, Mushani; Nikaj, Nikçi; Paci, Pecaj, Peza, Peraj, Perashi, Poga, Progri, Puka, Pulaj, Pulti; Reçi, Roboshta, Rragami; Samrishti, Selishta, Selita, Stavileci, Suli, Suma, Surroi; Shata, Shijaku, Shiroka, Shllaku, Shurdha: Toska; Thaçi; Vela, Villa, Vukatana; Xhuheri; Zadrima, Zaganjori; Zherka i dr.

pokazuju da su oni, nosioci tih prezimena, došli tu, u Srbiju (Metohija, Kosovo), Makedoniju i Crnu Goru, iz Albanije, gde nalazimo te toponime. Pokazuju da su došli otuda, ali ne i da su po nacionalnosti Albanci. Oni mogu biti Albanci, pa u većini slučajeva i jesu to, ali mogu biti i Srbi, Makedonci, Crnogorci, kao i pripadnici drugih naroda, jer u Albaniji niti su živeli i niti žive dan-danas samo Albanci. Neka nas izvini za ovo albanski „naučnik“, akademik, prof. dr Mark Krasniqi, koji pretendira da mu je njegova Albanija čisto albanske nacionalnosti, bez ijednog manjinca, stanovnika nealbanske nacionalnosti14). Kako se već zna, kad su 1913. godine određene granice današnje Albanije, tamo su Albanci sacinjavali jedva 50% stanovništva. Druga polovina su bili Vlasi, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Grci, Romi, Cigani, Turci, Arabljani, Cerkezi, Ermeni, Italijani, Francuzi, Nemci i dr.

Prema tome, nosioci prezimena TIRANA, SHKODRA, KAVAJA, KORÇA, mogu biti Albanci, ali mogu biti i Vlasi, Grci, Makedonci, Srbi, Crnogorci i dr. Ne samo van granica današnje Albanije, već i u samoj Albaniji. Ja sam lično poznavao u Albaniji, u gradu Lušnje, Vlase sa prezimenom SHKODRANI (= Skadranin).15)

Tako, prvi nosioci prezimena DUKAGJINI nisu bili Albanci, već Nemci, koji su i dali to ime pokrajini Srednje Albanije. Druga grupa nosioca tog prezimena, ako nisu pripadnici plemićke porodice Dukagjini, nisu više Nemci, već Albanci, pa i Srbi, Crnogorci, Makedonci, Vlasi. Tako danas, nosioci tog prezimena, što se više busaju u prsa da su Albanci, utoliko više mogu biti Srbi i Crnogorcvi, Makedonci.

Za albanske „naučnike“ do danas bila je dovoljna indikacija da je neko iz Albanije, da bi za njega pretendirali da je i po nacionalnosti Albanac. Tako za poznatog nemačkog pozorišnog glumca, svetskog glasa, Aleksandar Mojsiu (1879-1935), čim su saznali da su mu roditelji iz Kavaje, Albanija, odmah su ga proglasili za Albanca, iako znaju sasvim dobro da u gradu Kavaja živi porodica Mojsiu, koja je vlaške nacionalnosti, jer ne samo da još uvek govore vlaški kod kuće, već i čuvaju vlašku nacionalnu svest. Biti poreklom iz Albanije ne znači biti i po nacionalnosti Albanac, kao što i biti poreklom iz Jugoslavije ne znači biti po nacionalnosti Jugosloven, ni Srbin, Crnogorac ili Makedonac! Iz Jugoslavije je bio i Moša Pijade, ali je po nacionalnosti bio Jevrej. Iz Albanije je bio i Ðurađ Kastriota – Skenderbeg, ali je po nacionalnosti bio Srbo-Makedonac. Iz Albanije je bio i Jan Kukuzeli (XI vek n.e., rođen u Durrhachiumu-Draču-Durrës, kad tu nije bilo žive duše albanske nacionalnosti!), ali je po nacionalnosti bio Makedonac, a ne Albanac, kako to pretendiraju albanski „naučnici“ i Čičikovi.16)

Ovim albanskim „naučnicima“, koji za svaku osobu, poreklom iz Albanije, pretendiraju da je po nacionalnosti Albanac, ako im po istoj logici kažete da i svaka osoba, koja je poreklom iz Srbije, treba da je Srbin, odmah će vam reći: „To je absurdnost !“ Nema reči, pametni su ovi albanski „naučnici“. Oni su svoju nacionalističku veliko-albansku politiku stavili u prvi plan svojih „naučnih“ istraživanja i pretendiranja. Služi im na čast što su to javno i pošteno priznali, bar pod zastavom Envera Hodže.

Jedan dobar deo Albanaca upotrebljavaju kao prezime ime svoga oca. Prirodna pojava i kod ostalih naroda. Upravo tako su i proizašla većina prezimena. Ali kod Albanaca i dan-danas imamo ovu pojavu: Asllanov sin zove se Hasan. On za prezime nosi ime svoga oca, pa se naziva Hasan Asllani. Njegov sin se zove Osman i naziva se Osman Hasani. Sin ovoga poslednjeg naziva se Azis Osmani. Tako sa pokoljenja na pokoljenje svaki nosi za prezime ime svoga oca.

Ovo nam svedoči o nedostatku porodične tradicije. Uopšte uzev, kod Albanaca, koji se ne prozivaju po imenu plemena ili mesta odakle su poreklom, imamo vrlo malo ustaljenih prezimena. I ako je ovo ustalivanje prezimena u poslednje vreme uzelo maha, nije posledica razvoja njihove porodične i nacionalne svesti, koliko rezultat nasilnog registriranja u matične knjige i snabdevanja ličnim ispravama, koje savremeno društvo i država nameću ovim Albancima svojim zakonima, pravilima i administracijom, oduvek tuđa i neprihvatliva za njihovu nepokornu i za civilizaciju podozrivu narav.

I pored ovoga, svaki od ovih Albanaca čuva svoju plemensku svest, pa je i gord što pripada ovom ili onom plemenu, koje je za njega superiorno u odnosu na ostala plemena. Tako Bajram Curri, npr. zna da pripada plemenu Krasniqe, a Hasan Prishtina da pripada plemenu Berisha.

Interesantna je evolucija prezimena ove velike albanske društveno-političke ličnosti. U početku Hasan Prishtina i njegovi preci, zvali su se Šišković17). Zatim, videći da im to nije albansko prezime, već čisto srpsko, uzeli su za svoje prezime ime plemena BERISHA. Posle ovoga, da bi se vezali za Kosovo, nazvali su se VUČITRNI, po mestu gde su se nastanili kad su tu došli iz Albanije. Na kraju – Hasan se nazvao i PRISHTINA, samo on, pošto je bio poslanik Prištine u turskom parlamentu, a ne i njegov otac, ponajmanje braća.

Ovakvu permutaciju imaju i mnoga druga prezimena Albanaca. Koliko za primer spominjem i prezime MILANI – pretvoreno u poslednje vreme u BILANI, BOGDANI – pretvoreno u SHEHU, BRAJOVIĆ – pretvoreno u FERHATI, itd.

Skoro svi ovi Albanci znaju i kad im je otac, ded, ili praded sišao sa albanskih gora, iz oblasti Krasniqe, Berisha, Gashi, Shllaku itd. u srpske oblasti Kosovo i Metohija, ili u Makedoniju, Crnu Goru.

Imamo i takvih, ne samo u Srbiji (Kosovo i Metohija), u Makedoniji i Crnoj Gori, već i u samoj Albaniji, koji se nazivaju Hasan Asllani ili Asllan Hasani, izjavljuju se za Albanca po nacionalnosti, ali koji ne samo da ne znaju kojem albanskom plemenu pripadaju, već i ne pamte da se u njihovoj porodici ikada govorilo o kakvoj plemenskoj pripadnosti. Nema sumnje da u ovim slučajevima nemamo posla sa Albancima, već sa Srbima, Makedoncima, Crnogorcima, Vlasima, Grcima i dr., koji su se vremenom albanizirali. Tako porodica SPAHIU iz Ðirokastre, ne samo da ne pamti da je ikada pripadala kojem albanskom plemenu, već pamti sasvim dobro da su kod kuće, njihovi preci, govorili grčki. Spartak Spahiu, sin famoznog Bedri Spahiu, sa kojim sam bio u istoj ćeliji zatvora u Burelju (Albanija), sada je u Tirani, živ: iako musliman, rekao mi je da je sasvim svestan svog grčkog nacionalnog porekla i da se oseća Grkom. U Albaniji sam poznavao i muslimana i pravoslavca sa prezimenom LENGU. Oboje iz Labrije, Jugo-zapadne Albanije. Musliman se izjavljuje po nacionalnosti Albanac, a pravoslavac se izjavljuje za Grka.

Mnogi od ovih albaniziranih stanovnika Albanije i susednih zemalja, živeći i radeći kao raja ili kmetovi, čifčije, na čiflucima albanskih vezira, paša, begova i aga, da bi se dodvorili svom gospodaru, pod čijom komandom su često išli i u rat, prihvaćali su gospodarevo prezime, pa i plemensku pripadnost, posebno kad su bili hrišćani. Ja sam poznavao lično Roma Hajdar Gashi, iz Kosovske Ðakovice, koji nije poricao da je Rom, a videlo mu se to i po faci, licu, boji kože, ali je istovremeno izjavljivao da pripada i albanskom plemenu Gashi, pa je ime tog plemena i nosio kao svoje prezime. Uopšte uzev, svi Romi i Cigani Kosova su se izjavili za Albance, pa su uzeli i albanska prezimena, ali su 1999. godine, pri napadu NATO snaga na Jugoslaviju, pokazali na delu koliko su Albanci, napadajući ih s leđa i pustošeći njiihove domove, paleći i žareći sve što je bilo albansko.

To se desilo i sa mnogim drugim muslimanima Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Crne Gore. Nije ovde mesto da izložimo razloge njihovog izjavljivanja za Albance, okolnosti. Ja sam već o tome objavio posebnu studiju18). Ali, i posle njihovog albaniziranja, ostaju njihova prezimena, koja nam svojom etimologijom nedvosmisleno svedoče o njihovom nealbanskom poreklu, da su slovenskog porekla, srpskog, makedonskog i crnogorskog.

Upravo zbog ovoga, Albanci su preduzeli promenu prezimena. U Albaniji porodica BOGDANI iz Kuksa sada se proziva SHEHU, porodica KOVAÇI, iz Peškopije, koja se nekada ponosila za svoje srodstvo sa Srbinom, narodnim herojem Savom Kovačevićem, sada se proziva HYSENI i ne sme više ni da pomisli na nekadašnje svoje srodstvo. Poznavao sam lično književnika i uhapšenika Bajram KOVAÇI, kome promeniše na moje oči prezime u HYSENI. Crnogorcu pravoslavne vere Zariji BRAJOVIĆU, iz Skadra, koga sam isto tako lično poznavao, promenili su prezime u FERHATI19). Tako su i MATANOVIĆIMA promenili prezime u MATANI, a ŠILJEGOVIĆIMA  u PRANVERAJ20). Nema tog Srbina, Makedonca i Crnogorca u Albaniji kome nisu promenili i albanizirali prezime. Štoviše i meni, koji sam u Albaniji bio stranac, politički emigrant.

U Albaniji menjaju prezimena i mrtvima. Koliko za primer spominjem Jovana ČETIRI, kome su promenili prezime u KATRO.21)

Jovanu KASTRIOTI promeni su i ime: u početku u JAN, a kasnije, videći da i to nije albansko, promenili su u GJON. Njegovom sinu – ÐURÐU, promenili su ime u GJERGJ, pa pretendiraju za njega da je bio i katolik, a ne pravoslavac, ma da dobro znaju da je njegov brat Repoš poslednje dane svog života proveo kao kaluđer srpskog manastira, u Hilandaru. Majki slavnog Skenderbega, Vojislavi, promenili su ime u VOJSË. Sve ovo da bi ih nekako albanizirali i prisvojili.

I dok se to u Albaniji činilo preko vlasti, prinudno, pritiskom i šantažom, pretnjom i zatvorom, pa i dranjem na živo, u Srbiji (Kosovo i Metohija), Makedoniji i Crnoj Gori, na oči vlasti jugoslovenskih činili su to i čine dan-danas albanski ekstremni nacionalisti, šovinisti i rasisti, koji su stigli da priprete i smrcu Srbima, Makedoncima i Crnogorcima muslimanske vere, ako ne budu pristali da promene njihovo nealbansko prezime u albansko i ako ne budu izjavili da su po nacionalnosti Albanci. Ja sam o ovome već objavio i jedan dokumenat, njihovo preteće pismo, koje su uputili upravo meni.22)

Tako prezimena Albanaca srpskih pokrajina Kosovo i Metohija, crnogorskih: Ulcinj, Tuzi, Plav i Gusinje, kao i zapadnih pokrajina Makedonije, nedvosmisleno nam svedoče ili poreklo iz Albanije njihovih nosioca, ili da su nacionalnim poreklom Srbi, Crnogorci i Makedonci.

Svesni ovoga, neki su albanski intelektualci, praveći se razumnim, kao npr. novinar Mehmet Latifi, priznali da su neki od njih stvarno sišli tu, na Kosovo, Metohiju, Zapadnu Makedoniju i Crnu Goru, sa albanskih vrleti, iz pokrajina današnje Albanije, ali za one koji su poreklom od albaniziranih Srba, Makedonaca i Crnogoraca, pa sledstveno nemaju ni prezimena koja sinjaliziraju njihovo poreklo iz Albanije, niti pripadaju kojem albanskom plemenu, izjavljuju da su tu starosedeoci, autohtoni, sledbenici nekadasnjih Ilira, pa i Pelazga. U ovome ih podržava i pomenuti Nöel Malcolm, koji se posvetio falsifikaciji istorije albanskog naroda. Dok akademik prof. dr Rexhep Qose, otvoreno, preko štampe, poziva svoje Albance da lažu i izmišljaju, da falsifikuju sve i svašta, bez limita, da bi dokazali svoju autohtoniju i poreklo od Ilira i Pelazga. I ovako, njihovim falsifikatima i lažima oni se nadaju da će ubediti svet, pa i same Srbe, Makedonce i Crnogorce, da su te pokrajine njihove, albanske, i da trebaju da im ih ustupe, da sa njima izgrade njihovu novu, super Ve-e-eliku Albaniju.

 

Ženeva,

dana 12. juna 1992.*)

___________________

1) Ovo prezime nalazimo u Kadastarski registar Skadra od godine 1416, kod imena Andrea KUJTIMI.

2) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA,- Podgorica 1992, str. 148.

3) Posle objavljivanja ove studije na albanski, srpski, makedonski i engleski jezik, izuzev nekih albanskih nacionalista, svi su se složili sa etimologijom Akademika Burovića i makedonskim nacionalnim poreklom P.Budia. Za ovo vidite na internetu.- REDAKTOR.

4) O polivalenciji personaliteta vidite moju studiju Polivalenca e personaliteteve (= Polivalencija personaliteta), zbirka eseja MBI DASHURINË (= O LJUBAVI),- Ženeva 2001, str. 79.

5) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 742, kol. II. Albanski akademici kažu da je „istaknuti albanski patriota“ Said Najderi rođen u Debar (Zapadna Makedonija), gde se makedonsko stanovništvo meša sa albanskim. Opširnije o njemu i njegovom prezimenu NAJDENI vidite moje delo PATRONIMIA SHQIPTARE (= ALBANSKA PATRONIMIJA),- rukopis, zatvor u Burelju (Albanija) 1986.

6) RISTOVSKI, Blaže: ISTORIJA NA MAKEDONSKATA NACIJA,- Skopje 1999, str. 21. Poznati su ovim prezimenom – NAJDENOVSKI – i sportisti: košarkaš nacionalne ekipe bugarske 1990, kao i makedonski nogometaš iz iste 1990. godine.

7) ÇEGRANI, Nafi: BALLË PËR BALLË ME VDEKJEN,- Tirana 2000, str. 20.

8) Iden: str. 21.

9) MURATI, Qemal: DËSHMIME ONOMASTIKE,- Tirana 1993.

10) BUROVIĆ, Kaplan: SHPIFJET E UDBASHIT NAFI ÇEGRANI (= LAŽI UDBAŠA NAFI ČEGRANI),- Ženeva 2000, str. 12-13.

11) SULÇA, Njazi: RRËFIMET E AXHËS,- Ankara 2003, str. 5.

12) O ovome su pisali albanski akademici, izdavači knjige HISTORIA E LETËRSISËS SHQIPTARE,- tom I, Tirana 1953, kod poglavlja o Petru Bogdanu, a piše o ovome i Albanac Albert Ramaj, u članku Bogdani dhe Gjeçovi mbesin çka janë,- objavljen u časopisu URTIA Br. 1, Zagreb 1993, kojim se diže protiv prof. dr Aleksandra Stipčevića (i ovaj Albanac), koji je izjavio da su po nacionalnosti Srbi albanski književnici Petar Bogdan i Stefan Ðečov(i), koje ovi Albanci drže za svoje ne samo zbog njihovog stvaranja (u čemu imaju pravo!), već i po nacionalnosti (za što nemaju pravo !). Opširnije o ovome vidite moj članak Bogdani ka deklaruar vetë se është sërb (= Bogdani je izjavio sâm da je Srbin),- objavljen u reviji YLBERI God. II, Br. 2-3, Ženeva 1994, str. 28.

13) Opširnije o ovome vidite u mom delu OČI SIMONIDE OPTUŽUJU, Beograd 2014. Predgovor ovog dela je objavljen na albanskom jeziku, pod naslovom Sytë e Simonidës akuzojnë, revija YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 15. Tu imate i podatke o selu HRASNICA. Ovaj predgovor je objavljen i na našem jeziku, u S-I novine ISTINA God. II, Br. 60, Beč 17. IV. 2006.

14) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982.

15) Vidite moj roman STUDENTKINJE,- Ženeva 2001, gde spominjem učiteljicu Kaseni Shkodrani njenim pravim imenom.

16) Albanski akademici su ga uveli i u svojoj enciklopediji. Vidite njihov citirani FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, str. 570, kol. II. Posle mojeg proglašenja Jana Kukuzelia za Makedonca, probudiše se i Makedonci, pa nam sada preko njihove štampe pišu o njemu. Isto se ovo desi i sa Ðurđem Kastriot-Skenderbegom, a verujem da će prihvatiti za svoje Makedonce i mnoge druge „Albance“, na koje sam im ukazao preko mojih studija. Zahvaljujem im za njihovu nezahvalnost!

17) BATAKOVIĆ, Dušan: KOSOVO I METOHIJA,- Beograd 1998, str. 107.

18) BUROVIĆ, Kaplan: MUSLIMANI CRNE GORE,- objavljeno u S-I novine ISTINA God. II, br. 58, Beč 03.IV.2006. Preštampano u delu O SRBIMA MUSLIMANSKE VEROISPOVESTI – zbornik radova sa naučnog skupa Matice srpske, Beograd 2012, str. 13-34.

19) INSTITUT SRPSKOG NARODA: SRPSKA NACIONALNA MANJINA U ALBANIJI, Beograd 1994, str. 119.

20) Iden: str. 119.

21) Za opširnije vidite u mom delu MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 76, glas JOVAN ČETIRI.

22) BUROVIĆ, Kaplan: NJEGOŠ I ALBANCI,- Ženeva 2002, str. 59. Vidite OTVORENO PISMO.

*) Prevedeno i objavljeno na albanski, engleski, makedonski, slovenački. Na makedonski jezik je objavljeno u Akademikovom djelu POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 123-139. Na engleski jezik je objavljeno u sklopu djela WHO ARE ALBANIANS ?,- Ženeva 2008, str. 208-219.- REDAKTOR.

Тагови: Др Каплан Буровић