AKADEMIK KAPLAN BUROVIĆ: NACIONALNOST ENVERA HODŽE -dokumenta, činjenice, narodno predanje-

Enver Hodža se rodio u Ðirokastri, grad Južne Albanije, dana 16. oktobra 1908, u jednoj porodici bez ikakavih rodoljubivih albanskih tradicija. Šta više, porodica, u kojoj se rodio, bila je tesno povezana i na više načina sa turskim okupatorom.

Njegova majka se zvala ÐULJA (Čisto tursko ime : na alb. Drandafile). Ona je bila poreklom iz jedne od najbogatijih porodica Ðirokastre, koja je kod kuće upotrebljavala turski jezik. Turski jezik je ona upotrebljavala i u kući svog muža – Halil HODŽE, za koga sam Enver Hodža kaže : « moj stari znao je i grčki, i turski (Jednu gomilu knjiga na turskom jeziku čuvamo ih za uspomenu kod kuće) ». (E.HOXHA : VITE TË VEGJËLISË, Tirana 1983, str. 274.)

Halil je bio nespretan čovek, timidan i humbameno, sa malom glavom, tankim usnama i sitnim telom. Nikada se nije okupljao kod kuće. Pohađao je puteve pečalbe sve do Amerike, ostavljajući svoju ženu sa mula Husein Hodžom, koji je Halilu bio stariji brat. Živeli su zajedno, pod istim krovom i oko iste trpeze.

Mula Husein Hodža, po profesiji klerik – hodža, sve do posljednjeg dana turske okupacije bio je gradonačelnik, jako-jako odan turskom sultanu. Društveno poreklo porodice Hodže Ðirokastre bilo je feudo-boržuasko.

Kao gradonačelnik, Husein Hodža je imao prisno društvo sa komandantom policije, bimbašom kazade Ðirokastra, koji je često ulazio i izlazio iz njegove kuće, jer su ih vezali svakojaki državni problemi. Sem toga, bimbaša je bio i jabandžija, poreklom iz Crne Gore, od Crnogoraca Nikšića, koji su se preverili u isljam, napuštajući pravoslavlje i stavljajući se u službi sultana, kao i skoro svi drugi muslimani Balkana. Ovo nam svedoči pre svega njegova fizionomija. Posle ubistva od albanskih rodoljuba (Četa Čerčiza Topuli !), Ðirokastričani su mu preko jedne pesme učinili ovaj portret:

 

Në kala c’u vra bimbashi,

Kokë madh e buzë trashi !

 

U grad ubiše bimbašu,

Sa velikom glavom i debelim usnama!

 

Kad god je Mula Huseinu dolazio bimbaša, on mu nije izvodio svoju ženu da ga posluži sa kavom, već ženu svoga brata, Ðulu, kojoj je muž bio na pečalbu. Ona je bila jako lepa i sa jednom sasvim drugom prirodom od one svog supruga. Beše rodila i prvog sina, ali ne i Envera.

Od vremena je rečeno, šaputalo se da je Ðula drugog sina rodila sa bimbašom, ali samo u Ðirokastri, u krugu alapača, koje su se bavile sa rekla-kazala, jele svoj hleb i nosile tuđe brige, obična stvar u svim malograđanskim sredinama. Tada se Enver tek bio rodio, ali je bimbaša još bio živ i na vlast, pa – ove alapače – ako se nisu plašile nedoraslog Envera i njegovih, plašile su se od bimbaše. Pošto je bimbaša ubijen, stvar se nešto izmenila i alapače su počele slobodnije da mlate jezikom.

Stvar se sasvim izmenila kad je Enver porastao i upoznala ga Albanija. Tada se narodna pesma o ubistvu bimbaše razbuknula u slavu Ðirokastre, koja je, u borbi za oslobođenje od turskog ropstva, uspela da ubije načelnika policije kazade, stvar ova koja se nije desila i po ostalim gradovima Albanije. Naprotiv, neki su gradovi dizali i turske zastave, dok je Albanac Hadži Ćamil pogazio i nogama albansku zastavu, pežorativno je nazivajući « bajrak me sorrë » (zastava sa vranom).

Vredno je napomenuti da je upravo u to vreme, Crnogorac Risto Silić (1882-1936) poklonio Albancima divnu rodoljubivu pesmu TRADHTORVE TË KOMBIT (Izdajicama naroda), i to na njihovom albanskom jeziku.

Dolaskom Envera Hodže na vlast, slava Ðirokastre je porasla. Zato se i pesma o bimbaši sve više i više pevala preko svih radio-stanica, od estrada i foklornih grupa. Tada se neko u Ðirokastri seti da se tu nekada šaputalo da ovaj veleslavni Ðirokastrita nije sin Halila, već upravo tog bimbaše, komandanta turske policije kazade. Počeše da upoređuju i njegov portret sa portretom bimbaše, fiksiran u stihovima pesme. I ovo ne samo u Ðirokastri, kao nekada, već na sve strane Albanije. Posebno kad su preko radia slušali narodnu pesmu o Bimbaši i Čerčizu Topuli, koji ga ubio. Ako se ko i nije usudio da glasno istakne da je portret bimbaše adekvatan sa portretom Envera Hodže, u svojim mislima svi su upravo to vrteli. Obazrivi su o tome šaputali, a bilo je i smelih koji su glasno izjavljivali :

-Zato ga i Halil nije voleo, jer je znao da mu nije sin !

Dospe to i do ušiju Envera Hodže, koje – u srazmeri sa glavom – nisu bile manje, iako ih narodni pevač nije uneo u stihove.

Za ovo, da je Enver Hodža sin bimbaše, svi navode izgled Envera Hodže, koji je bio sasvim nalik na bimbašu, ne samo po telu, već i po njegovoj velikoj glavi, tipična kod Crnogoraca Nikšića, kojih imamo i u Skadar. A i debele usne Envera Hodže odslikavaju se dosledno u usnama bimbaše.

Čim su za ovo stavili na znanje Envera, naredio je da se iz te pesme izbaci taj stih. Izvolite se uveriti da u Albaniji Envera Hodže pesma o bimbaši Ðirokastre je pevana u originalu samo za vreme između dva svetska rata i u početku, nekoliko prvih godina posle Drugog svetskog rata, zatim su iz nje izbacili stihove o glavi i usnama bimbaše.

Naravno, počeli su i sa hapšenjem onih koji su uzimali smelost da ga upoređuju sa bimbašom, bilo i šapatom. Ali, ako potražite osuđene u analima SIGURIMI-a, nećete ih naći, jer su svi kažnjeni tobože za neprijateljsku propagandu, dok su im, za upoređenje glave i usana Envera Hodže sa glavom i usnama bimbaše, lamali rebra pendrecima i toljagama.

Bez obzira na nacionalno poreklo Envera Hodže, on je produkt albanskog društva i albanske istorije, pa i pripada albanskom narodu i albanskoj istoriji svim svojim pozitivnim i negativnim stranama, iako je bio u službi Josipa Broza Tita sve do svoje smrti.

Nasuprot njemu, Crnogorac Risto Silić, iako je izašao iz kulture i istorije Crne Gore, svojom borbom sa puškom u ruci za oslobođenje Albanije rame uz rame sa Albancima i, posebno, svojim književnim stvaranjem, on pripada albanskoj pozitivnoj kulturi i pozitivnoj albanskoj istoriji. Kao takav nit je bio jedini i niti je.

 

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik