АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Коктел албанске крви

Albanci poznaju sasvim dobro francuskog etnografa, geologa i putopisca Ami Bue (Ami Boué, 1794-1881), koji je proputovao uzduž i popreko Albaniju. Pisali su o njemu napise, pa su ga uveli i u njihovu enciklopediju FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 122, kol. II, gde kažu: „Njegova glavna dela sa interesom za albanska pitanja su LA TURQUIE D’EUROPE (Pariz, 1840) u 4 toma i RECUEIL D’ITINERAIRES DANS LA TURQUIE D’EUROPE (Beč, 1854). Pretstavlja podatke za političku i ekonomsku istoriju Albanije, i za odlike materijalne i duševne kulture (društvena organizacija, stan, odeća; moralne odlike i dr.) Iako daje neke diskutabilne procene, podaci autora imaju poznavalačku istorijsku vrednost.“

U nastavku albanski akademici govore o njegovom doprinosu u oblast geologije, o depozitiranjima kretaka, paleogena i neogena, pa da je između ostalog pisao i o izvoru katrama u Selenici (Albanija), za termomineralne vode Debra (Makedonija) i Fushë Kruje (Albanija), kao i za gipse Vlore (Albanija).

Kako se zna, Debar se nalazi u Republici Makedoniji, ali ga ovi albanski akademici i „internacionalisti“ tretiraju kao svoj, albanski grad, što čine i sa ostalim gradovima eks-Jugoslavije, posebno našim Kosmetom. Ali ne i sa grčkim gradovima i pokrajinama.

U jednom od tih dela Ami Bue je pisao i ovo o Albancima:

“U suštini ovi Arbanasi nisu ništa drugo nego rasa bastarda, pomešana mnogo sa srpskom krvlju, kao što su pomešani Grko-Albanci u Epiru. Oni su došli na mesta odakle su emigrirali Srbi, napustivši ih 1690. i 1737. Njihovi fisovi ili plemena…mnogobrojna su…i sva potiču od mešanih alijansa albano-srpskih”.1)

Ovi Albanci, ne samo u njihovoj enciklopediji, već ni u napisima, kojima su ga tretirali, ne spominju ovo. Apsolutno nigde. Sledstveno nisu mu za ovo ni prebacili nijednu reč, kamoli i da su ga satanizirali, kao što su satanizirali Toma Marnavića zato što je rekao za Skenderbega da je Srbin, da ne govorimo za sataniziranje Vladana Ðorđevića i posebno Kaplana Burovića, koji im je nehotice stao na žulj, obeladanujući neke za njih nepoželjne naučne istine. Jednostavno su prešli preko toga ćutke. A mislimo da su reči “rasa bastarda” Ami Bue mnogo teže od reči “Srbin” Toma Marnavića.

Ami Bue treba da je srećan što nije ni Sloven, kamoli i Srbin, jer bi mu za te reči ovi albanski “komunisti” izvadili ne samo oči, već bi ga i na živo odrali, pa i nepečenog pojeli. A srećan treba da bude i što nije dospeo da upozna i ove nove Albance, koji – busajući se u prsa i za proleterski internacionalizam – pretendiraju za sebe da su čiste, nemešane krvi, i to plave.2)

Skoro jedan vek posle ovog Francuza, godine 1935, osnivač i vođa neoalbanizma (neoshqiptarizmi) Branko Merdžani (Merxhani) piše:

“Albanci nisu čisti i etnički nemešani, jer u svojim žilama imaju slovenske krvi, grčke, turske, arabske, čerkeske, italijanske, francuske, nemačke i druge”.3)

Albanski buržuji mu ne rekoše ništa, ponajmanje da ga bilo kako persekutiraju, kamoli i da ga sataniziraju. Znajući da ovaj osnivač neoalbanizma piše istinu, ali i da militira za albanski nacionalistički prosperitet, oni su mu to samo prekrili sa ćutnjom.

I dok su oni ćutali i tada i sada, albanski “komunisti”, pod zastavom Envera Hodže, a u ime njihovog “proleterskog internacionalizma”, izvadiše te njegove reči iz aršive, otresoše mu prašinu i paučinu, pa ga i mrtvog osudiše, pribiše ga na stub srama kao izdajnika albanskog naroda.

Treba znati da ovaj Branko Merdžani nije bio Albanac. On je bio Vlah, ali se kao i svi drugi Vlasi Albanije nacionalno nije čuo živ, pa je i militirao za stvar albanskog nacionalizma, da bi tako privredio sebi zalogaj hleba. Istovremeno, kako vidite iz njegove izjave, pod maskom neoalbanizma on je militirao i za istorijsku istinu o Albancima, kao i mnogi drugi Vlasi i nevlasi, pa i naši Sloveni, kojima je sudbina odredila da žive na teritoriji današnje Albanije, pod vlast Albanaca.

Albanci su tada (1935) i sada (1982) znali sasvim dobro da Branko Merdžani nije Albanac, već Vlah. Ipak mu to nisu spomenuli ni tada ni sada, jer ime VLAH je u Albaniji bilo (i jeste!) TABU, zabranjeno. Oni su sve Vlase, koji po hrvatskoj WIKIPEDIJI sačinjavaju u Albaniji ništa manje već 302.000 stanovnika, registrirali kao Albance i usiljeno radili i rade na tome da ih asimiliraju4). Osuđivanje Branka Merdžani-a kao Vlaha, pobudilo bi kod ostalih Vlaha nacionalna osećanja i svest, što ni albanski buržuji, pa ni “komunisti” nisu imali računa da izazovu.

Ali eto, i jedan “Albanac” je priznao koktej albanske krvi. Drugi Albanci (Bez navodnika!), nastavljaju da se busaju u prsa da su čiste, neizmešane krvi. U isto vreme oni nam se busaju u prsa i za “proleterski internacionalizam” i svakako osuđuju rasizam, ali samo kod drugih naroda, jer za svoj narod pretendiraju da su savršeni, sasvim besprekorni internacionalisti. Među njima, više no ma ko drugi, upravo ipsissimus Enver Hodža !

Kod nas, u Jugoslaviji, ne samo komunisti, već i najobičniji nacionalisti, ne samo pod zastavom Titovog “komunizma”, već i aktuelno, sada – kad nam se i Titovi “komunisti” busaju u prsa za antikomunizam, ne samo usmeno, već i pismeno, preko njihovih knjiga, priznaju javno da naša, srpska krv, nije baš čista, jer smo je tu i tamo, milom i silom, izmešali sa prolaznicima preko naših teritorija. Koliko za primer vidite delo Mr. Živka B. Markovića KARAÐORÐEVA SRBIJA, Bern 2006.

Na svetu nema naroda čiste krvi. I najveći narodi na svetu, sa svojom vekovnom državom, izmešali su se. Posebno su se izmešali mali narodi, koji su živeli u simbiozi sa drugim narodima, kao i oni koji su bili okupirani i svoju državu su stvorili kasno, kao što je to konkretno slučaj sa Albancima, koji još nisu proslavili ni 100-godišnjicu svoje nezavisnosti.

Sa druge strane, pretendiranje za čistu krv, kako to čini Enver Hodža i njegovi sledbenici, nije samo jedna notorna laž, neistina, već i čisti rasizam.

Bazirajući se na ovu dokumentiranu činjenicu, na jasno vidljivu mešavinu krvi kod ovih Albanaca, pa i na njihovu spoljašnju razliku (Naročito između Albanaca Juga i Severa Albanije!)5), svetski su naučnici izveli zaključak da su Albanci mešavina ostataka raznoraznih postojećih naroda Balkana, pa i onih koji su prohujali kroz Balkan i više ih nigde nema. To je jedna od teza o poreklu ovih Albanaca, koju je prihvatio i zastupa kod nas akademik, prof. dr Milutin Garašanin6), ali koja ne odgovara istini, jer – makoliko bili izmešani Albanci, ipak je postojao jedan gro, jedno jezgro, substrat, koji je nosilac gena i svih drugih odlika ovog naroda, kojim su oni nadvladali pridošlice, ostatke drugih naroda, pa ih i asimilirali, albanizirali. Stvar ova koja se manje-više zbila, kako rekosmo, i sa ostalim narodima Balkana i sveta, kako malim, tako i najvećim.

Zatvor u Burelju,

Albanija, godine 1982.*)

________________

1) BOUE, Ami: RECUEIL D’ITINERAIRES DANS LA TURQUIE D’EUROPE,- Beč, 1854, str. 68.

2) HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PËR SHQIPËRINË, Tirana, 1982, str. 90.

3) MERXHANI, Branko: list ILLYRIA, Tirana, 24.VIII.1935, str. 5.

4) Opširnije o ovome vidite moje delo DENIGRIME ANTI ARUMUNE (ANTIVLAŠKA DENIGRIRANJA), Ženeva, 2009.

5) Razlika između Albanaca Juga, tzv. Toske i Ljabi, sa Albancima Severa, Gege, tako je velika ne samo u izgledu njihovom, već i u jeziku, nošnji, običajima i karakteru, da su neki gotovo s pravom rekli da imamo posla sa dva različita naroda. Posebno, ako uzmemo za dva različita naroda Srbe sa Hrvatima, Bosancima, Makedoncima, Crnogorcima, pa i sa Bugarima. Ako su ovi različiti narodi, utoliko su pre dva različita naroda albanski Toske-Ljabi sa Gegima.

6) SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI: LES ILLYRIENS ET LES ALBANAIS, Beograd, 1988.

*) Prilikom pripremanja ovog eseja za štampu, pridodata su mu saznanja o Albancima, koja je vreme donelo. Pogrešno, zaboravio sam da ovaj esej unesem u prvo izdanje mog dela KO SU ALBANCI ?, objavljeno godine 2007.

Тагови: Др Каплан Буровић