АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИћ: Албански плагијатори (мемоари)

Posle objavljivanja moje disidentne poeme BOJANA, Dubrovnik 1952. godine, počela je ne samo titoistička medijska blokada protiv mene, već i intrigiranja, nemilosrdna borba protiv mene i onih mojih dela, koja sam – i pored te blokade – uspeo da objavim tu i tamo, na našen, srpskom jeziku, pa i na kojem stranom. Ovu blokadu i ova intrigiranja, ovu besprincijelnu borbu protiv mene i mog stvaranja prihvatili su i razvili Titoisti albanske dijaspore kod nas, u Jugoslaviji, u službi jugoslovenske UDB-e. U nastavku ove borbe, UDB-a me i uhapsila, a njeni Albanci su mi izašli kao svedoci te njene inscenirane optužnice, tobože za neprijateljsku agitaciju i propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma, komunizma, bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, jer su tobože oni, titoističke vlasti i njeni albanski svedoci Adem Demači i Bahri Brisku, bili za batstvo i jedinstvo, pa i za narodnu vlast, za socijalizam i komunizam, što su nam dokazali (i vlasti i njeni svedoci!) svojom aktuelnom socijal-fašističkom stvarnošću i kriminalnim razbijanjem batstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, dovršeno i ostvareno posle ovog mog hapšenja.

Po izlasku iz zatvora, pošto sam emigrirao u Albaniju (na putu za SSSR!) ovu medijsku blokadu i borbu protiv mene i mog stvaranja nastaviće Titov ratni i posle ratni kolega, Albanac Enver Hodža, sa svojom socijal-fašističkom klikom na vlasti, koji su me 10 godina držali interniranog, a zatim me uhapsili (i oni kao disidentnog književnika!) i osudili službeno na 43 godine monstruoznog zatvora, faktički su me osudili na smrt, pa su to i pokušali da ostvare preko zatvorskih vlasti i osuđenika u njihovoj službi. Iako u medijskoj blokadi, pa i u zatvor, ja sam ne samo sa « slobode », već i iz zatvorske ćelije uspeo da objavim, pored ostalog: sa « slobode » roman IZDAJA, zbirku pripovedaka ODJEK KORABA i novelu ZMIJA, a iz zatvorske ćelije sonet DOĆI ĆU!. Sva disidentna dela.

Izgleda da dugovečnik ne može da postane kratkovečan. Da istrajem u svakodnevnoj borbi sa smrću pomoglo me upravo ovo stvaranje i tvrda vera da će jednog dana i socijal-fašizmu doći kraj.

Posle preko tri decenije mog teroriziranja u Albaniji, gde mi je od vlasti prostituirana žena a deca, Dušan i Dušanka, i masakrirana, sin je prošao i kroz albanski zatvor, punih pet godina, uspeo sam da prebegnem u Švajcarsku, gde mi je odmah, lično od presednika Švajcarske Konfederacije g. Flavio Kotti, dat status političkog emigranta, a zatim i državljanstvo.

Iako sam pod zaštitom švajcarskih vlasti, i ovde me dan-danas proganjaju Titoisti i Enverovci, koji su organizovali protiv mene mobing i satanizaciju, pa i medijsku blokadu, kao i protiv svih onih koji me na bilo koji način podržavaju. Tako su mobingom primorali albanskog naučnika dr Ardiana Kljosi da izvrši samoubistvo. Druge su ubili svojom rukom, kao Srbina Milana Brajovića iz Skadra.

Organizovane od albanske enverističke mafije na vlasti, aktuelno protiv mene deluju ništa manje već šest država. Na megdan mi je izašao lično presednik Albanije i šef njene “komunističke” Partije rada Ramiz Alija sa sekundantima Ismail Kadare i Adem Demači. Ramiz Alija je istupio protiv menje ne samo na albanskom jeziku, već i na francuskom (kao i Is-mail Kadare!), a preko najvećeg «komunističkog» lista na svetu L’HUMANITE. Adem Demači je istupio na albanskom i srpskom jeziku.

Svakakvim falsifikatima i lažima, najabsurdnijim, najneverovatnijim, preko svega kočijaškim psovkama i najprljavim bludničkim uvredama, oni su se osuli protiv mene na svim jezicima sveta, pa i na arapskom, kineskom i japanskom, što možete videti preko interneta.

U početku su mi negirali ne samo autorstvo mojih dela, već i lično ime, pretendirajući za mene da sam agent UDB-e koji se pretstavlja imenom u Jugoslaviji poznatog književnika Kaplana, koga su tobože ubili Titovi udbaši u njihovim zatvorima. Pošto im propade ovo, razglasiše na sve strane da nisam ni akademik, ni profesor, ni doktor nauka, šta više da nemam ni srednje obrazovanje i da moja dela nemaju nikakvu vrednost, ni umetničku, niti naučnu. A kad im i ovo propade, razglasiše da moja dela piše Srpska akademija nauka i umetnosti i da mi ih objavljuje nekakva « slovenska mafija », koja me za njih plaća i debelim honorarima, te tako u Švajcarskoj vodim jedan jako luksuzan život, da mi se sa svih strana sveta (i iz Tbilisa!) obraćaju za materijalnu pomoć oni koji veruju u to. Istovremeno švajcarske mi vlasti iz godine u godinu potstrižuju onu njihovu socijalnu pomoć, koju mi mesečno daju da im ne umrem od gladi.

I eto, iako su moja dela proglasili za sasvim nevredna (uz svestranu podršku Titoista! Ili ne, Ilija Petroviću ?!), upravo ovi Albanci (i ne samo ovi, već i drugi, pa i Francuzi!) čine mojim delima svakakve plagijate, umetničke, publicističke i naučne. O plagijatima mojih dela već je napisana i objavljena čitava studija od moje prijateljice Svetlane Kapetanović, koja je sprva to objavila na sajtu ISTINA God. II, Br. 53, Beč, 26. II. 2006, pa je to preštampala i u svom delu SATANIZIRANJE AKADEMIKA BUROVIĆA, Ulcinj 2006., str. 85-90. Kao plagijatore mojih dela ona spominje Albance Anastas Kondo, Petro Marko, Ismail Kadare, Xhevahir Lleshi, Agim Gjakova, Llazar Siliq, Hajro Ulqinaku, M.M. (ovaj je jedan moj albanski prijatelj, pa sam je zamolio da njegovo ime ne iznese u javnost!), Petrit Ruka, Anton Nikë Brisha, Petraq Kolevica, Kastriot Myftaraj i čitava grupa albanskih autora, koji su se čoporativno digli protiv Ismaila Kadare sa optužbom da je lagao Albance i čitav svet da je tobože napisao disidentnu poemu PASHALLARËT E KUQ (CRVENE PAŠE). Među njima je i književnik Fatos Lubonja, inače moj kolega iz zatvora u Bureli, gde je stigao kao ideo-poklonik Ismaila Kadare i, okrenuo se protiv njega, pošto sam ga ja osvestio ko je i šta petstavlja ovaj Kadare u njihovom, albanskom životu.

Ja nemam vremena da se posebno bavim svakim od ovih plagijatora. A i nije potrebno, jer je o svima njima dala potrebne podatke pomenuta Svetlana Kapetanović, naziv mog dela, kojemu je učinjen plagijat, kao i naziv njihovog dela, gde su taj plagijat učinili. Ipak, da se svet suoči sa ovom za Albance gorkom istinom, izneću ovde detaljnu istoriju plagijata, koji je učinio jednom mom delu albanski književnik Anastas Kondo.

Početkom godine 1966. poslao sam za štampu listu DRITA u Tirani moju pripovetku SHYTA (Šuta), napisanu od mene direktno na albanski jezik. Te sam godine, upravo tom pripovetkom, uzeo učešće na Nacionalnom konkursu u Albaniji. Član žirija, pesnik Vehbi Skenderi, uznastojao je na tome da se ovoj pripovetci dodeli prva nagrada, ne znajući ništa o borbi koju, iza kulisa, vode albanske vlasti protiv mene.

Iste godine, isto ovako, desilo se i drugom albanskom književniku Tuni Papučiu, koji – kao presednik žirija na Nacionalnom konkursu revije FATOSI u Tirani, mojoj pripovetci MAJČINA LJUBAV dodeli prvu nagradu, ali – kad je poslao listu nagrađenih Centralnom Komitetu Partije rada – ovi mu tu listu vratiše bez mog imena.

Tuni Papučiu, iako me lično nije poznavao, nadahnut jednim posebnim poštovanjem prema meni preko mog romana IZDAJA, koji je, kao i mnogi drugi, pročitao bez predaha, kad je video odgovor CK Partije rada, ne daje prvu nagradu nikome, dok u listi za drugu nagradu, prvo postavlja moje ime i moju pripovetku, a iza mene postavlja imena profesora Državnog universiteta u Tirani, inače članovi Partije Envera Hodže, Myzafer Xhaxhiu i Mark Gurakuqi. Odmah posle objavljivanja ovog rezultata konkursa, T.Papučiu me pozvao u Tirani i, u četiri oka, strogo poverlivo, reče mi stav CK PRA prema meni.

Ja sam i pre toga saznao da mi se nešto iza leđa kuva od strane albanskih vlasti, ali je odmah pritrčao u gradić Ljušnje, gde sam živeo, lično presednik Republike Haxhi Lleshi, da mi maže oči i da me denigrira (da me tobože Ismail Kadare persekutira), te da tako ne otkrijem tu njihovu zločinačku pripremu za moje likvidiranje.

Albanska socijal-fašistička banda na vlast, koja je pretrpela neuspeh u nastojanjima da me preda jugoslovenskim vlastima u zamenu za njihovog književnika Martin Camaj, izbegao u Jugoslaviju kao politički emigrant, spremala se da me likvidira fizički, a ne da dozvoli moju dalju afirmaciju, pa i da me nagradi sa prvim nagradama njenih književnih konkursa na nacionalnom nivou. Zato je i intervenirala odmah da se nijednoj od mojih pripovedana ne da nikakva nagrada, kamoli i prva.

Revoltiran od ovoga, Vehbi Skenderi, koji me od vremena poznavao lično, dočekivao me kod svoje kuće u Tirani i dolazio mi je kod kuće u Ljušnje, objavi mi pripovetku ŠUTA u reviji YLBERI Br. 2, Tirana 1967, gde je on radio kao redaktor te rubrike.

Objavljivanje ove moje pripovetke i, posebno, moja reč, koju sam održao na Plenumu Saveza književnika i umetnika Albanije godine 1967., gde sam pretstavio javnosti da se u Albaniji persekutiram od Ismaila Kadare i njegovih ližisahana, potresla je Plenum i učinila da pobesne one koji su mi spremali likvidiranje.

Upravljači Plenuma prekinuše dali rad objavljujući odmor od 20 minuta.

Instruiran od socijal-fašističke bande Envera Hodže, Ismail Kadare uzima reč u nastojećoj sednici, znači odmah posle mene, i izjavljuje da se slaže sa kritikom koju sam učinio na prethodnom Plenumu njegovom romanu GENERAL MRTVE VOJSKE i noveli MONSTRUUM, šta više i da se odriče te novele, dok roman je ispravio, preuredio, pa ga tako ispravljenog i preštampao.

Odmah posle Plenuma, banda na vlast ubacuje svog najamnika iz Ljušnje zvani Gori Prifti, koji čini “kritiku” mojoj pripovetci. Tu su “kritiku” objavili u reviji YLBERI Br. 4, iste te godine, a pošto su izbacili iz Partije, pa i internirali, Vehbi Skenderi-a.

Ustali su protiv ove kritike Albanci i poslali svoje napise i reviji YLBERI i listu DRITA, glavni organ Saveza književnika i umetnika Albanije, ali nikome nisu ni reč objavili. Tada sam se ja obratio protestnim pismom direkno Enveru Hodži, ali mi on na to nije nikako odgovorio, ako ne treba uzeti kao njegov odgovor pojačanje provokacija protv mene, mobinga i sataniziranja od strane albanskog SIGURIMI-a (pandan jugoslovenske UDB-e), koja su mi činjena iza ljeđa, a za što su vrbovali i moju ženu, majku moje dece.

Posle dve godine, u listu DRITA, dana 05.01.1969, Anastas Kondo, tada književnik i kadar Ministarstva Prosvete i Kulture, danas kandidat za člana CK PRA, objavljuje svoju pripovetku pod naslovom RRUGËS MIDIS NJERËZBE TË THJESHTË (PUTEM, MEÐU OBIČNIM LJUDIMA), gde nam govori za jednog inžinjera, koji beše premešten iz Tirane poslom u pokrajinskom gradiću QYTETI STALIN (Albanski STALINGRAD, pre se zvalo Kučovo, srpske etimologije). Tada je Enver Hodža, pod maskom odlaska za rad u bazu, udaljavao iz Tirane sve nepoželjne, slao ih po pokrajinskim gradićima, a odavde i po selima, tobože za godinu dana, pa i za dve i tri, u stvari ili za stalno, ili dok se policijski ne obrade i priprave za hapšenje.

Inžinjer druga Anastasa, pošto je proveo u alb. Stalingradu određeni rok, kreće otuda za u ministarstvo, da traži povratak u Tiranu, svoj rodni grad, gde je bio poslom do dana odlaska “u bazu”. U autobusu, kojim je putovao za Tiranu, bili su i neki radnici, koji su ostavili svoje radno mesto i svoje porodice, kao i on, i putovali su za negde daleko, u nekakvoj provinciji, da rade “u bazi”. Prisluškujući sa pažnjom razgovor radnika, inžinjer postaje svestan sa kakvom to visokom svešću i revolucionarnim poletom misle i rade oni, obični radnici, pa reflektira i oseća se postiđen od sebe samog, zato što je krenuo da traži povratak u Tiranu. Znači, pokajao se i povratio se u Stalingrad, na posao, pa je napisao o svom pokajanju i članak za novine, svoju ispovest o nedostojnim mislima, koje su ga za čas bile obuzele.

Drugim rečima, vi, koji ste premešteni iz Tirane i iz gradića, po selima Albanije i koperativama, gde ljudi ne stižu da se pošteno najedu ni kukuruznog hleba, odvojeni od svojih porodica i radeći ne po svojoj profesiji, već (i sa diplomom univeristeta!) neki običan fizički rad, zajedno sa interniranima i tzv. “deklasiranima”, ostavite svaku nadu da se opet vratite u svoj grad, pa povucite tamo i svoje porodice, ženu i decu, ako nećete da živite odvojeno od njih, ako nećete da vam se porodira raspadne, žena i kćerke prostituiraju…

U mojoj pripovetci ŠUTA ne govori se o nekom inžinjeru, ni o čoveku visoko obrazovanom, pa ni o posletratnom životu. Nema kod moje glavne ličnosti ni visoke svesti, niti revolucionarnog poleta. Ja u mojoj pripovetci govorim za jednog nepismenog seljaka, zvani Nue Ðon, jadnog, siromašnog čobanina koza, i za njegovu kozu zvana Šuta, jedinu ličnu kozu stada njegovog sela, koje je on čuvao svaki dan uz sasvim malu naplatu od onih čije su ostale koze. Štoviše ni mesto, pa ni država gde se odigrava radnja nisu određeni. Tako Albanci mogu uzeti, pa su i uzeli, da se radnja odvija kod njih, u Albaniji, ali to slobodno mogu uzeti i Jugosloveni na sebe, da se radnja odigrava kod njih, u Jugoslaviji.

Dok je on čuvao koze obroncima planina, nailaze na njega partizani, umorni, razdrobljeni, ranjeni u ratnim okršajima sa fašističkim okupatorima zemlje, gladni i žedni.

Komandan partizanske čete traži od njega jednu kozu ili jarca, da ga zakole i nahrani svoje partizane.

Videći u kakvom su jadnom stanju partizani, on im, posle malog dvomišljenja, daje svoju jedinu kozu, kojom je do tada hranio svoju porodicu. Tu su kozu sa nestrpljenjem čekala u kolibi njegova deca, i ona gladna i žedna ništa manje od ovih partizana.

Za njegovu decu ta je koza bila ne samo hranilac, već i član njihove porodice. Sa njom su ona živela ne samo pod istim krovom, već su sa njom i spavala. Ona im je bila kao njihova sestra, kao njihova majka.

Gledajući kako mu je kolju i jedu gladni partizani, čobanina zabole srce, ali se odmah pribra, misleći na njihovu borbu i samopožrtvovanje za oslobođenje domovine, misleći da su i oni deca svojih roditelja.

Pre polaska, komandant partizanske čete dade čobaninu jednu pismenu potvrdu za ustuplenu kozu i reče mu da se posle oslobođenja prijavi njajbližim narodnim vlastima, jer će mu je isplatiti.

Sve drugo u mojoj pripovetci i u pripovetci druga Anastasa, kako u motivu, tako i u idejnom planu, je isto. Razgovori radnika ubediše inžinjera da se pokaje i vrati na posao, dok čobanin, čekajući na red da ga primi presednik narodnog odbora i da mu isplati kozu, sluša razgovore roditelja poginulih partizana, koji čekaju da otpočne skupština ratnih veterana, vojnih invalida i roditelja poginulih. Gledajući u crno odevene majke i ratne invalide, ko bez ruke a ko bez noge, sa još uvek neizlečenim ranama, slušajući njihove razgovore o poginulim, među koje spominju i komandanta čete, koji mu je dao priznanicu za kozu, čobaninu se opet stegnu srce, oseti isti bol kao i onda kam mu zaklaše Šutu, pa stegnu priznanicu grčevito među prste i nesvesno, sasvim nesvesno poče da je drobi. Zatim se diže i vrati svojoj kolibi sa neizbrisivim utiscima i rečima roditelja, koji su dali tom ratu svoju decu, mnogi i svoje jedine sinove, pa i kćerke.

Znači, A.Kondo nije učinio ništa naročito, originalno. Sa idejom i motivom moje pripovetke u vezi rata, napisao je pripovetku za posleratni život svog naroda, u službi jedne nove, socijal-fašističke bande, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u ličnu diktaturu svog führera. Tako, ono što sam ja rekao za običnog seljaka, čobanina, iz godine 1944, odmah po svršetku rata, on je rekao za svog inžinjera iz godine 1969.

Plagijat ne znači samo kopirati i prisvojiti doslovno delo drugog. Ideje i motivi su važniji. Oni su kolone dela, jer se dela na njih i oslanjaju, na njih se održavaju. Bez ideja i motiva nema ni dela.

Ali ovo i nema tako veliki značaj. Moja dela, i bez ikakvih izmena, kojima se sviđaju, mogu ih objaviti i svojim imenom. Ja sam i sâm nudio drugima na poklon moja dela, jer nemam para da plaćam njihovo objavljivanje, a zbog medijske blokade nijedna izdavačka kuća mi ih ne preuzima na sebe za izdavanje, niti mi ih ko sponsoriše, pa ni najmanju pomoć ne pruža.

Sa druge strane, dok nemam ništa protiv toga da moja dela objave drugi svojim imenima, neka niko i ne pokuša da svoja dela objavi mojim imenom, jer sa ovime se ne slažem. Ne kažem ovo tek onako, reda radi: jedan makedonski jako poznati književnik, potpisao je svoju klandestinu poemu pseudonimom, koje asocira na moje ime! I to upravo u ono vreme, kada me UDB-a proganjala za moju poemu BOJANA !

Znači, kako naglasih, ovo za mene nema neki značaj. Od značaja je doček moje pripovetke i stav koji su zauzeli prema pripovetci Anastasa Kondo.

Dok moju pripovetku iskritikovaše upravo za njenu ideju i rekoše da “iskrivljava” realnost, pošto moj nepismeni čobanin, godine 1944(!) – prema njima – bio je svesniji, sa mnogo višom svešću od inžinjera Anastasa Kondo, i to godine 1969(!), pripovetku druga Kondo ne samo što ne iskritikovaše ni za imitaciju moje pripovetke, jer za ideju nikako, već nasuprot, lično Enver Hodža hvali je i uzima je kao primer sa značajem od “prve ruke” za “ideološko vaspitanje samih književnika i umetnika”¹⁾, koji se od njega iz godine u godinu premeštaju iz gradova po selima, odvajaju od svojih porodica i primoravaju se da fizički rade za koru nasušnog hleba.

Što je istina, ovom prilikom, Enver Hodža, koji je sigurno od vremena pročitao moju pripovetku, dodaje i ovo:

 

“Në qoftë se nga një procedim i tillë ndonjëri…mund të përvetësojë e shfrytëzojë mendimet e autorit (tjetër), fundja le t’i shfrytëzojë, ai që përpiqet të kopjojë dhe të rrojë me “mend hua” nuk mund të shkojë gjatë, se s’bën prokopi”.²⁾

PREVOD: “Ako iz koje takve procedure kogod…može prisvojiti i iskoristiti misli (drugog) autora, na kraju krajeva neka ih iskoristi, onaj koji nastojava da kopira i da živi sa “pozajmljenom pameću” ne može dugo da preživi, jer od toga nema koristi”.

 

Ali i ovo nema neku važnost, sem što dokazuje da je E.Hodža shvatio da je mom delu učinjen plagijat. Važno je i od posebnog značaja to što je Gori Prifti ubačen od bande na vlasti da mi “iskritikuje” pripovetku. Ovo je samo jedan beočug u beskrajnom lancu najantizakonskih tretiranja. Provociranja i policiske najprljave, najkriminalnije obrade, koja su mi učinjena, ne samo sa ciljem denigriranja i obmane, sa cilem protiv mog autoriteta, publiciteta, kredibiliteta i personaliteta, već i da bih se provocirao, da bih se policijski obradio, da bih se ovim tremanom izložio mobingu, i – polazeći od ovog tretmana – da bih prihvatio ponudu njihovog provokatora Veselj Baleci “da emigriramo” (kao što je upravo tada emigrirao književnik Biljalj Xhaferri!), i tako da im idem u zasedi, koju su mi spremili Enverovi banditi, režiseri svih ovih svinjarija i zločina, koji su mi učinjeni u toj zemlji.

I određenje Gori Prifta da potpiše tu “kritiku”, koji ne samo do tada, već ni posle toga nikad nikakvu kritiku nije pisao o ničemu i ni o kome (postoji mogućnost da ni ovu on nije napisao, da ju je napisao Ismailj Kadare i podao njemu da je potpiše!), nije učinjeno slučajno. U Ljušnje, gde sam ja živeo do dana hapšenja, on je bio poznat kao huligan. Autori ovog inske-niranja sigurno su očekivali da ja kažem koju reč tom huliganu i da tako provociraju kakav skandal, koji bi iskoristili banditi za moje kompromitiranje.

Iako nisam znao ništa za pozadinu ovih provokacija, polazeći samo i samo od toga što je on u gradu bio poznat kao huligan, nisam nagazio na tu njihovu trulu dasku, nisam naseo: niti sam prihvatio predlog Vesela Baleci za begstvo, i niti sam i najmanju reč rekao njihovom huliganu.

Iako su mi provokatori odmah podali list DRITA da vidim plagijat Anastasa Kondo, iako ja to nisam shvatio kao provokaciju, ni na adresu ovoga nisam uputio niti izgovorio sa bilo kim ni jednu jedinu reč. Pravio sam se kao da nisam shvatio da je mojoj pripovetci učinjen plagijat, dok su oni očekivali moj iskaz, spremni da se survaju protiv mene da neosnovano optužujem njihovog “komunistu”, kandidata za člana Centralnog Komiteta.

Albanska banda na vlast pretrpela je neuspeh u niz svojih provokacija, svinjarija i zločina protiv mene, dok im je vreme, kako se jasno vidi i iz njihovih samopriznanja, razdralo i razdire im svakodnevno maske. Posle ovoga, Enver Hodža može da se busa u prsa za zakonitost, pravdu, pa i za marksizam-lenjinizam, i da kaže: “Ne asgjë nuk kemi kopjuar nga të tjerët…”³⁾ PREVOD: “Mi ništa nismo kopirali od drugih…”

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 24.II.1984.^*)

 

_______________

1) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 40, Tirana 1983, str. 326-327.

2) Iden: str. 329.

3) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 47, Tirana 1985, str. 389.

*) Rukopisu iz zatvora, prilikom pripremanja ovog teksta za štampanje, dodate su od samog autora one stvari koje je vreme donelo. Ovi su memoari po prvi put objavljeni na albanski jezik u njegovom djelu MARGINALIJE, Ženeva 2003, str. 74-78, koje je uzburkalo Albaniju, jer je sa ovom knjigom u ruci protestirao u Albanski parlamenat vlaški poslanik Kristo Goči, uskličući: “Ovo je istina o Vlasima, a ne ono što piše Ismailj Kadare!” Ovu scenu je prenela i albanska televizija. Neke studije ove knjige su odmah preštampane u albanskoj periodičnoj štampi, dok je ona, koja se odnosi na vlaški etnos u Albaniji, prevedena i na vlaški jezik i objavljena u vlaškom listu FARSAROTU, Ðirokastra, novembar 2003. Knjiga Akademika Burovića je zabranjena u Albaniji, pa i organi štampe, koji su joj preštampali koju studiju. Sa druge strane, glasnik jugoslovenske i albanske mafije Bahri Brisku, preko “svoje” knjige POLEMIKË LIDHUR ME FALSIFIKIMET SHKENCORE KUNDRA SHQIPTARËVE TË KAPLLAN BUROVIQIT, Skadar 2011, pozvao je Albance da ne čitaju knjigu MARGINALIJE. Onima, koji će je čitati, pripretio je da će ih uvesti u crne liste kao veće  n e p r i j a t e l j e  albanskog naroda i od samog Akademika Burovića.- REDAKTOR.

 

Тагови: Др Каплан Буровић