АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: АЛБАНЦИ НИСУ АУТОХТОНИ – Документа и сведочанства, чињенице и аргументи –

Nema knjige (ni knjižice!) na albanskom jeziku, posebno od ovih koje su objavljene posle Drugog svetskog rata i pod ideološkom kontrolom “komunističke” Partije rada Albanije, u kojoj njeni autori – Albanci – ne pretendiraju i ne pišu da su autohtoni, autohton narod.

Ali da prethodno vidimo šta to podrazumevaju ovi Albanci sa pojmom AUTOHTONIJA. Obratićemo se upravo njihovom akademskom REČNIKU, jer je on merodavniji od svih drugih tekstova za njihova ideološka shvatanja.

Izvolite videti: tamo njihovi akademičari, u vezi pojma AUTOHTONIJA, tekstuelno pišu:

„Pripadnik početnog naroda jednog mesta…koji je korenit u jedno mesto…koji pripada tom mestu, koji nije došljak, koji je stvoren tu gde se danas nalazi…Autoktonia e shqiptarëve (Naš prevod: Autohtonija Albanaca,- KB)…“1)

Kako vidite – i ovde ovi Albanci ne mogu a da ne pretendiraju da su autohtoni. I upravo to im je prvi primer za pojam autohtonija. Kod njih, kako ćete videti u nastavku, AUTOHTONIJA i ALBANAC jesu sinonimi, jedna te ista reč, jedan te isti pojam. Oni ne mogu da zamisle AUTOHTONIJU bez reči ALBANAC, niti reč ALBANAC bez reči AUTOHTONIJA. Za njih ove dve reči imaju isto značenje. Za njih one su jedan te isti pojam, bït i postojanje njihovo.

Naglašavamo da ovi Albanci, pod AUTOHTONIJOM jednog naroda podrazumevaju da je taj narod pripadnik POČETNOG naroda jednog mesta. Početnog! Znači da na tom mestu, PRE, nije živeo nijedan drugi narod. Apsolutno niko drugi. Konkretno: tu – u Albaniji (i ne samo u Albaniji, već širom Balkana!) – rođeni su samo oni, od samog početka njihovog, od pra-pradedova, od pamtiveka, od kad je počeo ljudski život u tim predelima. Navodno, oni nisu došli ni od kuda i ni u koja vremena.

Da bi nam ovo bilo jasnije, naglašavamo da ovi Albanci za sve druge narode Balkana, pa i za antičke Grke, i za Latine Apeninskog poluostrva, pretendiraju da nisu autohtoni. Apsolutno za nikoga drugo oni ne kažu da je autohton narod. Za njih svi su drugi narodi Balkana (pa i Evrope!)  d o š l j a c i, i to – p r e z r e n i  došljaci, uljezi, pogotovo Sloveni, dok su samo oni, Albanci, autohtoni,  p o č e t n i  narod Balkana i Evrope, sveta.

Konkretno, oni sasvim dobro znaju da su Sloveni 548. godine naše ere ušli u grad Durrhachium (današnji Durrës, glavni primorski grad današnje Albanije), da su se tu nastanili i, u narednim godinama, decenijama i vekovima, da su se tu i rodili, pa – u nekom smislu – sada su i koreniti, pripadaju i tom mestu. Znači da oni više nisu baš došljaci, jer su stvoreni tu, gde se aktuelno danas nalaze. Oni! Pa i njihovi roditelji, dedovi, pradedovi, čukundedovi, ali ne i pra-pra čukundedovi, jer su ovi došli tu 548. godine. I upravo zato što se za ove Slovene zna da su tu došli 548. godine, ovi Albanci nam pretendiraju da Sloveni nisu autohtoni, već došljaci, uljezi.

Dok oni, Albanci, pošto ne pamte kad su došli i pošto nema neki dokumenat o njihovom dolasku (tako oni pretendiraju!), kažu za sebe da su autohtoni. I ovo, nepamćenje i nepostojanje kakvog dokumenta, oni drže za njihov argumenat i dokaz autohtonije.

Da se razumemo: kad god vam došli pretci u neko mesto – vi niste autohton. Da biste bili autohton treba da ste stvoreni tu od samog začetka ljudskog života, od samog početka, da ste nikli tu kao trava, kao drveće, da su vam koreni vašeg pra-pra dedovskog postojanja tu, u to mesto, a ne iz nekog drugog mesta.

Pošto ni Sloveni, pa ni Grci nisu takvi, oni nisu autohtoni na Balkanu. Ovde ovi Albanci imaju puno pravo.

I pošto za sebe pretendiraju da su stvoreni tu gde se danas nalaze, početni, koreniti kao trava i drveće, nikli tu, a ne došljaci (nikada i ni od kuda!), oni smatraju sebe autohtonim narodom, rezervišu autohtonost samo za sebe, dok je svim drugim narodima Balkana, kako rekosmo, osporavaju, negiraju.

Da vidimo sada kako se oni konkretno izražavaju.

Strani naučnici su prvi koji su se bavili albanološkim problemima. Kad su oni registrirali na papiru prve misli o Albancima, sami Albanci su bili nepismeni, ili – kako kaže albanski akademik Dimitar S. Šuterići – oni koji su znali da pišu i čitaju brojali su se na prstima jedne ruke. Prve misli stranih naučnika o Albancima bile su rahitične, zbog nedostatka dokumenata i studija. Preko svega one su patile i od romantizma svog vremena. Tako su oni pretpostavili da su Albanci rudimentarni ostaci nekadašnjih naroda, koji su na tim prostorima živeli. Među njima prvi je bio naš Dalmatinac, istoričar Tuberone Cerva (Ludovik Crijević Tuberon or Ludovico Cervario Tuberone, 1455 – 1527). Po njemu su Albanci „relikt starih Makedonaca…ni u grčkim istorijama, ni u one Latina ne kaže se da su došli iz Azije“. Ovo je prihvatio od njega srpski istraživac Petar Mazarek (umro 1635), koji pretendira za autohtoniju Albanaca. U vezi sa ovim, savremeni albanski istraživač prof. dr Jup Kastrati kaže: „Teza autohtonije našeg autora je značajna. Ona ima dvostruku vrednost, jer po prvi put izbija kod albanskih naučnika (on i T.Cerva i P.Mazareka smatra za Albance!) i zato što je na počecima naučne misli za poreklo albanskog jezika. Obara neke pogrešne ideje evropskih istoričara, koji čine Albance novim stanovnicima Balkana“.2)

Da antički grčki i latinski istoričari ne spominju nigde Albance (upravo zato što tada oni nisu ni bili tu!), ni T.Cerva, ni P.Mazarek, pa ni J.Kastrati neće ni da znaju. Kako su to oni, antički istoričari, mogli da kažu za Albance da nisu došli iz Azije, to mogu znati samo oni koji se bave falsifikovanjem istorije i dokumenata. Normalna logika normalnih ljudi to ne shvaća. No, neka izvole da nam to citiraju, gde su to našli? Svi naučnici sveta govore i pišu da se Albanci po prvi put spominju u istoriji u XI veku nove ere. U dokumenta antikiteta o njima nema ni pomena!

Albanski visoki intelektualac Adem Istrefi, odrastao u Albaniji i obrazovan na Universtitetu „Enver Hoxha“ u Tirani, učenik Ismaila Kadare, prošetan po sudskim salama Albanije kao lažni svedok optužbi SIGURIMI-a protiv disidenata i sasvim nevinih ljudi, pretendira za Albance da su na Balkanu „od kad je stvoren svet“3). Šta više, opet prema ovom „naučniku“ – „marksist-lenjinista“ (!), i sâm đavo, kad se posvađao sa Bogom i sišao sa neba na zemlju, Albanca je našao tu: pošto za jednog balkanskog borca, ubijenog i golog, nisu znali šta je, upitaše đavola i ovaj im navodno reče:

„Šćipetar kažu, ovako mu je ime,

ne znam da li je Mesec ili Sunce stariji od njega,

ali od kad sam došao u ove krajeve – tu sam ga našao…“4)

Isto ovako piše i u njegovoj drugoj „poemi“, nazvanoj „Anti-psallmë“, gde tekstuelno kaže:

„I bio sam onaj stari Pelazg, stariji od Meseca…“5)

Pod Pelazgom on (i svi drugi Albanci kao on!) podrazumeva sebe, Albanca.

Pa isto ovako i u njegovoj „pripovetci“ naslovljena „Te hani i Kaçanikut“, gde – u kolotečini ideologa albanskog preporoda Sami Frašeri – kaže kroz usta jednog izmišljenog Nemca:

„(Albanci) su među najstarijim narodima Evrope. I mi Nemci, koji se gordimo sa kulturom i današnjim razvojem, u stada i po pećinama smo živeli, kad su ovi (Albanci) poznavali i prerađivali željezo, kad su ovi imali jednu civilizaciju za da im se zavidi…“6)

Kako vidite, ovaj Albanac u sva njegova dela (citirasmo mu samo 4) obavezno će reći da su oni, Albanci, autohtoni. A kao on i svi drugi, čim nauče slova i pisanje. Koliko za primer citiraću vam i drugog visokog intelektualca, Skender Buçpapaj, nekadašnji direktor lista DRITA, pa Radio-Televizije Albanije, šta više i ambasador Albanije u Švajcarskoj:

„Jedno takvo shvatanje ovoliko lukavo, ali i primitivno, koje negira autohtoniju našeg naroda, znači, i prisustvo našeg naroda ovde, zaslužuje i ironiju, i sarkazam, i grotesku, traži i aktivizaciju legende, praznoverica i ilirskih miteva …“7)

Njegov kolega, akademik, prof. dr Mojkom Zećo dodaje: „Sumnjati u autohtoniju Albanaca, znači da postaneš smešna ličnost“!8)

Evo vam i četvrti Pelazg sa Universiteta „Enver Hoxha“, Sulejman Krasnići, afirmiran kao „veliki“ književnik, a koji je 1985. objavio u Tirani „roman“ pod naslovom DARDANCI, kojim – naravno – pretendira da su oni, Albanci, antički Dardanci!!! I – sigurno – autohtoni! Pa i peti Pelazg – lumpenintelektualac Ismail Kadare, afirmiran kao književnik dvora sultana Enver Hodža, pedagog na Universitetu u Tirani, dopisni član Akademije Moralnih i Političkih Nauka Francuske, koji doslovno kaže:

„Albanci, kao autohtoni Balkanci, vređaju se posebno kad im se dirne istorija i negira im se njihova autohtonija“.9)

U njegoom delu FTESË NË STUDIO ovaj Kadare nastojava da prikaže Albanca na Balkanu ne samo pre đavola, već i pre Meseca i Sunca. Za ovo se on obraća kozmogonskoj pesmi Srbina dr Petar Bogdan „Stvaranje sveta“, koju – u kolotečini poznatih i već demaskiranih albanskih šovinista i rasista sa Kosova Ibrahim Rugova, Rexhep Qose i Sabri Hamidi, nastojava da je interpretira onako kako je njemu volja, kako su nam to interpretirali i pesmu « Istina zahteva » Vislave Šimborske10). Svestan absurdnosti svog pretendiranja, izlaganje u vezi pesme P.Bogdana Kadare ostavlja na pola puta, bez zaključka: on blebeta u vezi nje i, na kraju, ne usuđuje se da kaže otvoreno ono što bi hteo.11)

Pomenuti nisu ni prvi niti poslednji što misle i pišu tako. Bez izuzetka svi su ovi Albanci takvi. Poželjeo bih da poslednji među njima, kao poslednji Mohikanac, bude akademik, prof. dr Skender Rizaj.12)

Svi ovi Albanci, koji pišu i urliču za autohtoniju, nisu ništa drugo do samo zvučnici onih koji su na vlasti u Tirani. Od njih dobijaju naređenja i instrukcije za to, od njih se karikiraju, navijaju, i od njih se za to i plaćaju. Naravno da o autohtoniji zatim urliču i svi drugi, bezazleni i naivni, koji se ne plaćaju za to, koji i iskreno misle da su autohtoni, pošto su se tako indoktrinirali od zvučnika vlastodržaca u Tirani.

Tako je autohtonija postala opsesija za albanskog intelektualaca i najobičnijeg čoveka, za čistača ulica Tirane i za čuvara koza po vrletima Albanije. Posebno kod intelektualaca. Ona je opsela svaku njegovu misao, svaku njegovu koncepciju, svaki pojam, ideju, čežnju i težnju. Albanski intelektualci vide svoju autohtoniju svugde i u svemu, na svakom mestu i u svakoj pojavi, zamisli i pomisli. Nazivaju autohtonim i svoje književnike, i svoj romantizam13),  pa i jezik svoj, albanski. Skoro svi albanski akademičari pišu za „autohtoni i nezavisni karakter albanskog jezika naspram ostalih balkanskih jezika“, koji – po njima – nisu ni autohtoni, niti nezavisni14). Pa i njihovi sufiksi ispadoše autohtoni15). I sama albanska misao, po njima je autohtona, pa i imunitet njihov, opstojanost, apsolutno sve što je albansko16). U njegovoj doktorskoj disertaciji VEPRA E BOGDANIT, Priština 1982, Ibrahim Rugova – između ostalog – piše: „ZANA (Vila,- KB) kao figura verovanja i autohtone mitologije“17). Kako se zna ZANA nije figura verovanja i mitologije Albanaca, ponajmanje autohtona. I sama reč ZANA nije albanska, jer je etimologijom iz neolatinskih jezika, a kod ovih od lat. DIANA.

U jednoj njihivoj priči ispada autohtono albanski i sam Mesec. Nema sumnje da će nam kroz koji dan reći da je autohtono albanska i Zemlja, naša planeta, i – posle toga – ne ostaje nam ništa drugo već da se pakujemo i selimo za Mars, ako i on ne bude autohtono albanski.

Sigurno da se sve ovo ne čini slučajno, bez cilja. Preko autohtonolatrije i autohtonomanije oni nastojavaju da ubede pre svega sebe, masu albanskog naroda (koji do juče nije ni znao što to znači autohtonija !), a zatim i sve druge, nealbance, da su stvarno autohtoni i – sledstveno – vlasnici svih predela gde živi i ne živi bilo koji Albanac, ne samo na Balkanu, već i u Evropi, kako se izrazio jedan « autohtoni » albanski književnik – gdegod je gazilo kopito konja albanskog feudalca.

Za ovo, sem bezbrojnih „studija“, konkretno i od „naučnika“ Seit Mansaku18), objaviše i knjigu AUTOKTONIA E SHQIPTARËVE (AUTOHTONIJA ALBANACA)19), koju detaljno tretiram u jednoj drugoj studiji20). Ova knjiga, kako je prinuđen da prizna i sâm Kadare, ima za cilj da dâ Albancima „snagu i gordost zakonitu“.21)

Roman provinces of Illyricum, Macedonia, Dacia, Moesia, Pannonia and Thracia
Die unteren Donauländer zur Römerzeit. Alte historische Karte aus Droysens Historischem Handatlas, 1886

Engleska mapa Balkana iz 814. godine nove ere.  Nema Albanaca ni pod kojim imenom.

Svim silama Albanci nastojavaju da stvore mit autohtonije, ponavljajući ovo svakodnevno i u vezi sa svačim, iz knjige u knjigu, iz „studije“ u „studiju“, iz napisa u napis, iz pesme u pesmu, iz reči u reč, gde god joj je mesto i gde joj nije mesto, gde god mogu, pa i gde ne mogu. Redžep Ćose (Rexhep Qose) je primoran da prizna: „zahvaljujući čestih ponavljanja, vremenom (ova pretendiranja za autohtoniju!- KB) pretvoriće se u mitove“22). Dok Fan Noli kaže: „Mitovi su  aždaje sa sedam glava, kad joj prekineš jednu glavu, odmah joj izađu dve druge“23). Francuski kritičar Ronald Bard na jednom mestu piše za mit: „ne oslanja se na istinu, već na mogućnost njegove primene“.24)

Viktor Igo je od vremena rekao: „Nema ništa snažnije od dogme da porodi san. I nema ništa snažnije od sna da porodi budućnost. Danas utopija, sutra meso i kost, stvarnost“.25)

Posle svih ovih besmislica albanskih intelektualaca i „naučnika“, profesora, doktora i akademika albanskih, francuski prof. Gut, sa Universiteta u Sorboni, pretendira da „pretstavnici najnaprednije naučne albanološke misli u svetu danas su u Tirani“26). Ili niste rekli ovo vi, gospodine Gut?! Ili ne znate što su ovi Tirančani (ili Tirani!) učinili od te njihove albanologije?! Da možda niste upućeni ni u slučaju italijanskog balkanologa Ðulijana Bonfante (Giuliano Bonfante)?!

Aktuelno, pretendirajući za autohtoniju, albanski nacionalisti pretendiraju za etnogenezu pelaško-ilirsko-albansku. Ako sutra nauka otkrije da je na Balkanu živeo pre Pelazga neki iks narod, budite sigurni da će ovi Albanci odmah pretendirati da su i oni njihovi preci, odnosno pretendiraće na iks-pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu. Pod svaku cenu oni hoće da budu autohtoni, najstariji narod na Balkanu, po mogućnosti i u Evropi, i u svetu: Über alles!

Parafrazirajući Vladimira Iliča Lenjina, možemo reći da, ako geometrijske aksiome kažu da je Kosovo srpsko i da nikada i do veka neće biti albansko, ne samo obični albanski nacionalisti, već i „marksist-lenjinisti“ Envera Hodže, posebno njihovi naučnici, akademici, sigurno će nastojati da obore te geometrijske aksiome. Šta više, postoji mogućnost da će i samu geometriju nazvati šovinističkom velikosrpskom antinaukom. Jedan je „pesnik“ ovih Albanaca već rekao: „Kad bih znao da Kosovo neće postati Albanija, poželeo bih da se sav svet pretvori u prah i pepeo!“

U prah i pepeo su pretvarali i pretvaraju ovi Albanci sve što im ne ide na ruku da dokažu svoju autohtoniju, svoje pravo na Kosovo, na Balkan, svoje pravo da smatraju sebe ÜBER ALLES, pa da ih za takve drže i poštuju svi na svetu, da im se do zemlje klanjaju, kao što su se i oni klanjali turskom sultanu, njegovim vezirima i pašama, begovima i agama, kojima su ljubili i noge, pa – posle toga – busali su nam se u prsa i busaju se dan-danas da su najhrabriji narod na svetu.

Kad se u nekom narodu koji hvalisavac busa u prsa bilo i lepotama svoga mesta (ne spominjući starost i supremaciju svog naroda nad drugim narodima!), ovi Albanci odmah urliču protiv njega da „propagandira otvorene rasističke teorije“27). Oni vide to i preko granica, planina i mora, okeana, na hiljade i hiljade kilometara daleko. Istovremeno, tu – pred svojim nosom, rasističko busanje u prsa njihovog Adema Istrefi-a sa imaginarnom starošću Albanaca, autohtonijom, pa i sa njihovom ekonomskom i kulturnom „superiornošću“ i nad Nemcima, prave se kao da ne vide, da ne razumeju, iako znaju sasvim dobro da njihovi Albanci još uvek jedu drvenom kašikom, jer metalnu još nisu u stanju ni da naprave, ni da kupe. Šta su sva ta njegova prazna pretendiranja, blesava hvalisanja i izbezumljena busanja u prsa za autohtoniju i über alles, ako nisu destilirani veliko-albanski šovinizam i najprljaviji, najogavniji rasizam jednog odrpanca?!

Sigurno da se ovakvim stavovima ne čini nauka i ne otkriva istina. Ovakvim stavovima se mistificira i falsifikuje istina, krije se istina i, umesto nje, lansiraju se svakojake legende, „stare“ i nove, priče i pričice, mitevi i miteme, kojima se indoktriniraju nevini, prosti, bezazleni ljudi, oni koji nisu u stanju da razlikuju laž od istine, političku propagandu, rasizam i fašizam od nauke. Vrhunac je svakako da upravo ovi Albanci, koji su impenjirani i permanentno se impenjiraju sa izmišljanjem legendi, miteva i mitema, priča i pričica, optužuju druge, u prvom redu Jugoslovene, kao da su tobože oni ti koji su stvorili i stvaraju „priče i pričice“, „miteve i miteme“, u vezi Kosova i svačega. Koliko za primer spomenuću ovde albanskog istoričara Luan Maltezi28) i dr Ali Jakupi29), koji optužuju Srbe da su stvorili miteve. Ima li mogućnosti da nam ovi Albanci (sa njima i englez Noel Malcolm!) kažu najmanje jedan jedini mit, ili jednu priču srpsku za njihovu – srpsku – autohtoniju, jednu mitemu ili pričicu za njihovu etnogenezu ikso-iliro-srpsku, jedan mit ili priču na koje ovi Srbi zasnivaju svoja pretendiranja nad Kosovom i Metohijom?! Da možda ovi Albanci ne smatraju srpskim mitevima i mitemama Pećku Patrijaršiju i Visoke Dečane, Gračanicu i 3500 crkava rasturenih na sve strane Kosova i Metohije?! Da možda ne smatraju pričama i pričicama dinastiju Nemanjića, cara Dušana Silnog i Boj na Kosovo?! Da nisu mitevi ustanci Srba na Kosovu za oslobođenje od turskog okupatora i seobe Srba pod vođstvom svojih patrijarha?! Ili je mit sjajni Kosovski ciklus pesama i epova, koje je srpski narod spevao Kosovu i njenim sinovima, u jedno vreme kad albanski narod učini zajedničku kauzu sa okupatorima i, rušeći srpske crkve i manastire, hramove, poče da gradi tursko-muslimanske džamije i teće-a?! Da možda nisu mitevi i njihove, albanske age, begovi i paše, pa i lomača na Vračaru?! Da nije mit i srpski Sveti Sava, i Sinan-paša Rotulović, koji spali mošti Svetoga Save, a za koga ovi Albanci pretendiraju da je njihov, i paša i “junak”?! Da nije mit i pravoslavlje, i hrišćanstvo?!

Ne, nije mit albanski muslimanski fundamentalizam, gospodine Malcolme! Poslednjih decenija dodao mu se i ekstremni nacionalizam, pa i šovinizam, rasizam. Rezultati su to njihove intelektualne ograničenosti, koja je kroz vekove prouzrokovala njihovu ekonomsku i kulturnu zaostalost, dok su ove dve postale stubovi njihovog istorijskog zakašnjenja za susednim i najudaljenijim narodima sveta. Svesni da ih je istorija pregazila, albanski intelektualci čine sve da to nadoknade mitevima i mitemama, legendama i legendicama, pa fantazijom, perom i crnilom preuređuju i pišu ono što su drugi narodi pisali sabljom i krvlju svojom. Albanci falsifikuju svoju istoriju (za što ih pomažete i vi, gospodine Malcolme!), zatim taj falsifikat nastoje da proture kao istinu, pa i da je nametnu svetu kao takvu, kao realnost.

Ovim njihovim muslimanskim fundamentalizmom evo nekoliko vekova što su se suočili, sučelili i neprekidno se sučeljavaju, bore se na život i smrt ne samo Srbi, već svi narodi Balkana, pa i Evrope, pa i sveta! Albanac je kroz vekove bio isučena sablja turskih sultana i muslimanskog fundamentalizma za stvaranje njihove svetske muslimanske imperije. Jedan savremeni albanski istoričar (gordeći se!) kaže: „Albanija je dala Otomanskom carstvu 35 vezira, stotinama paša i generala, hiljadama begova, aga, serdara, dizdara, subaša, vojvoda, kadija, zabita i memura“30). Pošto je ta njihova tursko-albanska muslimanska imperija pretrpela krah, sruši se, prihvatiše se komunizma, a sa nadom da će im on omogućiti da realiziraju svoje snove za nacionalnu ekspanziju i inkarnaciju njihove super Ve-e-elike Albanije. Pošto pretrpeše novi krah, opet postaše mercenari, isučena sablja đavola i sina mu, a sa nadom da će im mračne sile sveta dozvoliti da stvore njihovu super Ve-e-eliku Albaniju, pa i Ilirsku imperiju, kako Ismail Kadare kaže – Albanski commonwelth.

Ono što su drugi narodi kroz vekove učinili sabljom i krvlju svojom, to Albanci danas čine fantazijom i crnilom.

Mračne su sile ovog sveta zloupotrebljavale i nastavljaju da zloupotrebe albansku raspalenu fantaziju. Mobilizirale su ih u SS divizije i bacale ih koliko na Frontu Stalingrada, toliko i na Frontu Pazira. Baciše ih i na Frontu Balkana, koji prethodi Trećem svetskom ratu. Albanski fantasta, sledeći za primerom svojih roditelja, dedova i pradedova, rado se baca u vodu i u oganj, ne shvaćajući ni za što živi, pa ni zašto gine.

Sve što se Albancima ne sviđa kod drugih naroda spremni su da proglase za legendu, mit i priču, a što im se sviđa u svom narodu, makoliko bilo to absurdno – isto tako – spremni su da proglase za stvarnost, za golu istinu.

Kako videsmo, Albanci pretendiraju da su autohtoni. Sa druge strane oni priznaju da su na ovim prostorima, gde danas žive, nekada, pre njih, živeli Pelazgi. Ovo oni ne samo što do danas nisu ni pomislili da poreknu, već su i insistirali na to da su ovi predeli od pamtiveka bili nastanjeni od Pelazga.

Kako možete videti, albanski istoričari i akademici najzad su priznali javno i pismeno, kolektivno, da oni – Albanci – sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog. Pogledajte njihovu ISTORIJU, koju su svojeručno napisali!31) I ne samo kolektivno, oni su i pojedinačno priznali da sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog. Koliko za primer vidite kod prof. dr Jupa Kastrati-a.32)

Priznati da su Pelazgi pre Albanaca živeli na ovim prostorima i – u isto vreme – priznati da sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog, zar ne znači priznati da Albanci nisu autohtoni, da su došljaci, da žive na prostorima jednog drugog naroda?!

Ili su Albanci živeli na ovim prostorima i pre Pelazga?! Da nisu Pelazgi došli na teritorije ovih Albanaca, a ne oni – Albanci – na teritorije Pelazga?!

Mislimo da ovde ne treba mnogo pameti da bismo shvatili kontradikciju ovih Albanaca.

Ako su Pelazgi živeli na ovim prostorima pre Albanaca, onda ovi Albanci ne mogu biti autohtoni.

A da su Pelazgi živeli na ovim prostorima pre Albanaca rekli su nam to ne samo antički autori, već nam to priznaju i sami albanski naučnici.

Kontradiktornim pretendiranjima se ne dokazuje autohtonija Albanaca. Naprotiv, njima se dokazuje nešto sasvim drugo: da pretendiranje Albanaca na autohtoniju nema naučan karakter, već politički, čisto politički.

Sa druge strane, ma da su pretendirali i nastavljaju da pretendiraju na autohtoniju, nijedan od ovih Albanaca nije ni pokušao da nam to bilo čime i dokaže. Zašto? Pa oni su svesni, sasvim svesni, da nisu autohtoni i da to – autohtoniju – ne mogu ničim da dokažu. Upravo zato su usmeno i pismeno pozvali svoje ljude da insistiraju na autohtoniju i da to ponavljaju gore-dole na sve strane i u vezu sa svačim, a sa ubeđjenjem da će – zahvaljujući čestim ponavljanjima – postići vremenom da to pretvore u mit.

Albanci su svojevrsni mitomani. Mitomanija ih čini i megalomanima. Megalomanija – rasistima. Rasizam – problematičnim ne samo unutar Albanije (gde zajedno sa njima žive ne samo nacionalne manjine, već i ceo jedan etnos – Vlasi!), već i za susedne narode, koje svakako uznemiravaju, destabiliziraju.

„Najpametniji“ među njima, akademik prof. dr Mark Krasnići, kaže:

 

« današnji Albanci svukud na Balkanu žive na teritoriji svojih predaka i ova činjenica, sama od sebe, svedoči jasno za njihovu autohtoniju ».33)

 

Kako to može da svedoči autohtoniju boravak, življenje na jednoj teritoriji, gde su živeli preci, to samo albanski „naučnici“ moguće znaju!

A kad ovako pretendiraju albanski intelektualci, istoričari, profesori i doktori nauka, akademici, koji sasvim dobro znaju da nisu autohtoni ni na Kosovo, ni u samoj Albaniji, možete zamisliti šta pretendiraju ostali Albanci, oni koji nemaju visoko obrazovanje, koji nemaju ni srednje obrazovanje, oni koji se svakodnevno indoktriniraju od ovih lumpen-intelektualaca, prodatih kod mafije Envera Hodže za nasušnu koru svakodnevnog hleba, pa i neprodati, posebno oni iz Jugoslavije, gde im ništa ne hvali i niko ih ne tera da falsifikuju istoriju albanskog naroda.

Na teritoriji svojih predaka žive i Srbi, pa ipak to ne uzimaju za dokaz da su autohtoni. Šta više, i ne pomišljaju da pretendiraju nešto tako, iako se od ovih Albanaca optužuju za autore legendi, miteva i mitema. Ni ma koji drugi narod! Mi ne znamo da postoji i jedan drugi narod na svetu koji pretendira za autohtoniju kao ovi Albanci.

Indoktrinirani ovako od samog rođenja, od kad otvaraju oči, autohtonija je za Albanaca postala opsesija. Za sve uopšte, a za one nacionalistički nastrojene posebno. Oni su je fetišizirali i ona je sada za njih fiksija, kako bi sami rekli svojim turskim izrazom – TOLLOSUM. Oni ne samo što ne mogu sebe zamisliti drugačije, bez autohtonije, već izgleda da ne mogu ni disati bez te fikcije. Ako kažete Albancu da njegov narod nije autohton, njemu će se odmah okrenuti svet naopako, pomutiće mu se pamet, zakrvaviće mu se oči i pobesneće. U tom besnilu on će dići i ruku na vas. Ubiće vas!

I pored toga, iako su više puta pokušali i da me ubiju, ja sam, usmeno i pismeno, govorio i dokazivao ovim Albancima da nisu autohtoni. Učinio sam to pre mog hapšenja u Albaniji, za što me uhapsiše i proglasiše da pretstavljam u njihovoj zemlji političku i ideološku diversiju34). Učinio sam to i okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svetu, u Burelju. Učinio sam to i čim sam izveo živu glavu iz tog zatvora, pa činim i dan-danas. Između ostalih vidite moju studiju Periodizimi i gjuhës shqipe (= Periodizacija albanskog jezika), objavljena 1994, u Ženevi, zatim Falsifikovana albanska istorija35). Naveo sam Albancima bezbroj dokumenata, svedočanstava, činjenica i argumenata da nisu autohtoni. Evo da im ih ponovim i ovde:

 

1.- HOMOS GEORGICOS (Agrarni zakon), koji je kodificiran negde sredinom VIII veka n.e., sadrži običajno pravo vizantisko-slovensko. Tu se spominju svi narodi Balkana i Prevalitanije (kako se u ta vremena zvala teritorija današnje Albanije), ali ne i Albanci. Što znači ovo, ako ne da ovi Albanci tada nisu bili tu?! Ovo je jedan nepobitan dokumenat, koji negira autohtoniju Albanaca na teritoriji koju danas zapremaju.

 

2.- ALBANSKI JEZIK.- Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Srbi, Crnogorci, Makedonci – odnosno – da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, koljevke čovečanstva i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su moguće mnogi od njih sada i zaboravili odakle su im na američki kontinenat došli preci.

 

3.- POZAJMICE IZ LATINSKOG JEZIKA.- Albanski jezik, kao i svi drugi jezici, ima pozajmica iz latinskog jezika. Svetski naučnici, koji su se seriozno bavili studiranjem albanskog jezika, konstatirali su da ove pozajmice nisu stigle u albanski jezik neposredno, direktno iz latinskog jezika, već posredno, preko jednog drugog jezika. Priznao je to i najveći albanski filolog svih vremena, poštovani akademik prof. dr Ećrem Čabej. Da su Albanci autohtoni, pozajmice iz latinskog jezika ne bi dospele kog njih preko jednog drugog jezika, pošto bi kao autohton narod bili u direktnoj vezi sa nosiocima tog jezika – Latinima. Posredstvo u latinskim pozajmicama svedoči nam da Albanci nisu imali fizičkog dodira sa Latinima, Rimljanima, što – sa druge strane – znači da nisu autohtoni.

 

4.- TOPONIMI ALBANIJE.- Nijedan od poznatih antičkih toponima prostora, gde danas žive Albanci, nema etimologiju iz albanskog jezika. Svi su oni sa stranom, nealbanskom, etimologijom, što su nam dokazali svetski naučnici, među kojima spominjemo austrijskog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, zatim rumunski akademik prof. dr S.Puškariu, pa italijanski akademik prof. dr Giuliano Bonfante i drugi. Pa i poznati bugarski albanolog, akademik prof. dr Vladimir Georgiev, ne samo da se složio sa ovom tezom, već je priložio i svoja argumenta za to. Tako on, upravo u prilog ovog argumenta navodi da stari ilirski toponimi današnje Albanije, kao SHKODËR od SCODRA i TOMOR od TOMARUS, nisu nasleđeni upravno, neposredno. Bazirajući se na podatke istorijske fonetike albanskog jezika, on kaže da ovi toponimi nisu bili u upotrebi u jeziku Albanaca neprekidno od predrimskih vremena.36)

Da su Albanci autohtoni, bar bi neki od poznatih antičkih toponima Prevalitanije bio sa albanskom etimologijom. I glavni grad Albanije – Tirana – ima grčku etimologiju.

 

5.- ROMANIZACIJA.- Svi jezici Balkana, izuzev grčkog, pa i oni najvećih naroda, kao što su bili Iliri i Tračani, pod snažnim uticajem latinskog jezika romanizirali su se. Albanski jezik nije romaniziran. O čemu nam svedoči ovo, ako ne da Albanci, u vreme romanizacije Balkana, nisu bili tu, što znači da nisu autohton narod.

 

6. HRIŠĆANSTVO.- Da su Albanci autohton narod, bili bi među prvim narodima Balkana koji su prihvatili hrišćanstvo, jer su rimski konsuli (Sveti Pavle) upravo ovde, na teritoriji današnje Albanije, pokrštavali narod. Činjenice su bezbrojne da su Albanci među poslednjim Balkancima koji su prihvatili hrišćanstvo, posle Srba. Upravo su Srbi ti koji su pokrstili Albance. Sve do 1924. godine Albanci nisu imali ni svoju crkvu. I opet, jedan Srbo-Makedonac (Ðorđe Nikolić) i jedan Grk (Teofan Mavromatis – poznat među Albancima pseudonimom Fan Noli) su ti koji im stvoriše albansku autokefalnu crkvu. Zbog toga što su hrišćanstvo prihvatili kasno i samo površno, Albanci će masovno napustiti hrišćanstvo i prihvatiti veru okupatora Balkana – Turaka, njihov muslimanizam. Sve ovo za što nam svedoči, ako ne da oni nisu autohtoni?!

7. AZBUKA.- Da su Albanci autohtoni, budući u kontaktu sa dva najkulturnija naroda sveta – Grcima i Rimljanima – ako ništa drugo, bar bi azbuku uzeli od njih ili na njihovom primeru bi stvorili svoju zasebnu azbuku. Albanci ne samo što ne stvoriše svoju zasebnu azbuku, već ni grčku ni latinsku ne prihvatiše. Oni će tek 1908. godine stvoriti svoju azbuku.

Naglašavamo: Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci i drugi), koji nisu autohtoni i nisu imali lični kontakt sa Latinima (ponajmanje sa dvema značajnim kulturnim metropolama Rimljana sa teritorije današnje Albanije, ka što su Durrhachium i Apolonija!), ugledajući se samo na Grke srednjeg veka, stvoriše ne samo jednu, već dve svoje azbuke: ćirilicu i glagolicu.

Za što nam ovo svedoči, da su Albanci autohton narod, od pamtiveka tu, ili da nisu autohtoni, da su na ovim prostorima došljaci, kao i svi drugi narodi Balkana, kao i svi drugi narodi Evrope?! Šta više, oni su došli i relativno kasno, skoro posle svih, bar posle Srba.

Argumenta ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ova sedam argumenta nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70. Napominjemo ovde da pomenuti bugarski albanolog V.Georgiev, sem citiranog argumenta od njega, navodi za ovo još nekoliko drugih argumenata, koje možete videti u njegovom citiranom delu.

Da Albanci nisu autohton narod sasvim je očigledna stvar. To su od vremena prihvatili svi svetski naučnici, pa i oni, koji su poznati kao najveći prijatelji albanskog naroda. Konkretno, to su prihvatili i akademik, prof dr Gusatav Majer, akademik, prof. dr Norbert Jokl i drugi, posebno ovi današnjih dana. Tako, da Albanci nisu autohtoni, prihvatio je i njihov veliki prijatelj Noel Malcolm.

Upravo zato neki trezveni Albanci, kojima je stalo do njihove časti i do njihovog dostojanstva, pre svega kao čoveka, a zatim i kao istoričara, naučnika, počeli su da na razne načine cediraju, da se povlače sa pozicija autohtonije.

Među prvima je njihov predsednik Akademije nauka prof. Aleks Buda i, odmah za njim, akademik, prof. dr Ećrem Čabej, pa Šaban Demiraj i drugi. Tako A.Buda kaže da pod autohtonijom Albanaca podrazumeva jednu relativnu autohtoniju.37)

Drugi nastavljaju da udaraju u bubnjeve autohtonije i dan-danas. Tako intelektualac prof. dr Jup Kastrati kaže predsedniku Akademije nauka: “Autohtonija Albanaca je jedna apsolutna istina, ne relativna“!38)

Kao J.Kastrati su se izrazili, koliko za primer, i akademik, prof. dr Zef Mirdita, o kome sam već pisao39), prof. dr Reshat Nexhipi, o kome sam isto tako već pisao40). Svi oni prave se kao da ne znaju ni šta su im to rekli njihovi najveći naučnici, akademici, bože sačuvaj i svetski naučnici. Oni sasvim jasno vide sve, pa se ipak prave da ne vide ništa. Ono što se Albancu ne sviđa, to on neće ni da vidi.

Pošto su pročitali moje studije o albanološkim problemima i videli ne samo da imam pravo, već da su moje albanološke teze već prihvaćene i od svetskih universiteta, akademija, pojedini albanski intelektualci, istoričari i naučnici, u poslednje vreme počeše da cediraju. Među njima zaslužuju da im se spomenu imena dr Ardian Kljosi, Fatos Lubonja i Ardian Vehbiu.

Ovako, iz godine u godinu, raste broj ovih novih albanskih naučnika, koji prihvataju ove albanološke teze, moju diversiju u albanskoj nauci i kulturi, pa sve smelije istupaju sa svojim negiranjem autohtonije. I ne samo autohtoniju, već i samo poreklo Albanaca od Ilira. Jedan od njih rekao je Albancima i preko interneta: „Učite svoju istoriju od akademika Kaplana Burovića!“ I oni je uče: hteli ne hteli – uče je!

Mučan je bio ovaj moj posao, jer su me Albanci za ovo uhapsili i kaznili na doživotnu robiju, dok je Ismail Kadare zatražio od Envera Hoxhe i da me oškopi. Albanski akademik i ambasador u Turskoj prof. dr Skender Shkupi i preko štampe je izjavio da sam zaslužio ne samo hapšenje, već i mučenja i masakriranja41). Drugi su pisali da sam zaslužio ne samo zatvor, već i streljanje. Pa i preko interneta dan-danas pozivaju albanske junake da me ubiju, samo i samo zato što se ne slažem sa njihovom falsifikovanom istorijom, sa njihovom histerijom autohtonije i porekla od Ilira.

Pošto sam izveo živu glavu iz zatvora, osuli su se na mene lažima i klevetama, falsifikatima, sataniziraju me na sve strane i na svim jezicima sveta, učinili su mi i nekoliko atentata, proganjali zverski, maltretirali najprljavije, lično i porodično, što se – nažalost – nastavlja i dan danas. Podržavaju ih u ovome svestrano srpske vlasti, crnogorske, makedonske, pa i švajcarske, posebno tzv. “socialisti”, odnosno stalinisti. Samo ja i moja porodica znamo kako istrajemo u ovoj besomučnoj kampanji ovih zveri, koje ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe savremenog društva i civilizacije.

Mučan je bio i jeste ovaj moj posao, jer sam – što bi rekao Njegoš – kao slamka među vihorove. I pored toga ja se još uvek osećam jakim, posebno kad vidim da sam najzad pobedio, da se Albanci osvešćavaju i svlače od legendi, miteva i mitema, od histerije autohtonije i iliromanije, da i oni – najzad – prihvaćaju naučnu istinu, kojoj sam posvetio moj život, žrtvovao porodicu, decu, sve. Moja gordost i ponos, posle tolikih žrtava, mislim da su sasvim legitimni, pa je sasvim razumljivo što sam spreman za nova pregnuća i nova samopožrtvovanja na ovom mukotrpnom putu otkrivanja naučne istine onima koji je neće.42)

 

Zatvor u Burelju, Albanija,

Septembar-oktobar, godina 1972.*)

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

___________________

1) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPS TË SHQIPËRISË – Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë: FJALOR i gjuhës së sotme shqipe,- Tirana 1980, str. 73, kol. II.

2) KASTRATI, prof. dr Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2000, str.76.

3) ISTREFI, Adem: LËSHOMA HISEN E DIELLIT,- Tirana 1984, str. 8.

4) ISTREFI, Adem: Legjendë e moçme,- list DRITA, Tirana 17.X.1982, str. 10.

5) ISTREFI, Adem: Anti-psallmë,- list DRITA, Tirana 22.VII.1984, str. 8.

6) ISTREFI, Adem: Te hani i Kaçanikut,- časopis NËNTORI Br. 3, Tirana 1982, str. 248.

7) BUÇPAPAJ, Skënder: Burrërorja në emocionet njerëzore,- list DRITA, Tirana 16.IX.1990, str. 11, kol. I.

8) ZEQO, Mojkom: Një paskvilë të flliqur e ka shkruar Kapllan Resuli (= Jednu prljavu paskvilu napisao je Kaplan Resuli),- članak štampan u albanskoj štampi Tirane i prenet preko svih sajtova Albanaca. Mi smo ga našli na sajtovima AGIMI (www.agim. com), ALBASOUL, zatim ILIRET, pa TETOVA INFO CENTR i dr. Mali koment o ne “smešnoj ličnosti” M. Zeqo dao je Anton BUROVIĆ, preko njegovog dela INTERNET ZA AKADEMIKA BUROVIĆA,- Ulcinj 2006, str. 20-21.

9) KADARE, Ismail: Që të pushojnë erërat shoviniste,- u listu LE MONDE DIPLOMATIQUE, Pariz, 06.II.1989, preštampano u list DRITA, Tirana 26.II.1989, str. 16.

10) Opširnije o ovome vidite moju studiju Istina iznad svega,- objavljena u srpskim elektronskim novinama ISTINA God. I, Br. 40, Beč, 27.11.2005.

11) KADARE, Ismail: FTESË NË STUDIO,- list DRITA, Tirana 30.IX.1990, str. 9, kol. II-III.

12) RIZAJ, Skender: Shqiptarët janë autoktonë në Kosovë,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 07.III.1990, str. 4.

13) QOSE, Rexhep: PANTEONI I RRALLUAR,- Tirana 1988, str. 130 i 366.

14) KOSTALLARI, Androkli – SHKURTAJ, Gjovalin: Një ngulim arbresh në dritën e së kaluarës dhe të sotmes,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 2, Tirana 1989, str. 85, beleška 5.

15) XHUVANI, Aleksandar: VEPRA,- tom I, Tirana 1980, vidite kod sufiksa -AN.

16) RUGOVA, Ibrahim: Imuniteti autokton,- list DRITA, Tirana 26.III.1989, strane 10, kol. II i 11, kol. I.

17) Citiram prema časopisu STUDIME FILOLOGJIKE Br. 2,- Tirana 1989, str. 109.

18) MANSAKU, Seit: Autoktonia e shqiptarëve në dritën e të dhënave të toponimisë së lashtë,- u časopisu STUDIME FILOLOGJIKE, Br. 3,- Tirana 1982.

19) ÇABEJ, Nelson: AUTOKTONIA E SHQIPTARËVE,- Tirana 1990.

20) BUROVIĆ, Kaplan: KADARE I ALBANOLOGIJA,- rukopis, zatvor u Burelju 1990.

21) KADARE, Ismail: Autoktonia e shqiptarëve,- list BASHKIMI, Tirana 14.IX.1990, str. 3.

22) QOSE, Rexhep: iden, str. 18.

23) NOLI, Fan: VEPRA,- tom 5, Tirana 1988, str. 39.

24) BARTHES, Roland: MITHOLOGIES,- Paris 1957, str. 253.

25) HYGO, Victor: TË MJERËT,- tom II,- Tirana 1983, str. 236.

26) ATSH (Albanska telegrafska agencija): Konferencë shkencore për shkencat filologjike (INALKO – Paris),- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 13.III.1990, str. 4.

27) LONDO, Bardhyl: Shovinizmi rusomadh – lajtmotivi i letërsisë revizioniste sovjetike,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 07.IV.1984, str. 4, kol. III.

28) MALTEZI, Luan: Beteja e Fushë Kosovës (1389) dhe kontributi i shqiptarëve,- časopis STUDIME HISTORIKE Br. 3, Tirana 1989, str. 86.

29) JAKUPI, dr Ali: Kohë e miteve të zhveshura,- list RILINDJA, kraj marta ili početak aprila 1990.

30) SHPUZA, Selim: Kujtimet e Çelebiut…,- Skadar, 30.VII.1936. Citiram prema KASTRATI, Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- cit. delo, str. 122.

31) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË,- tom I, Tirana 1959, str. 28.

32) KASTRATI, prof. dr Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana, 2000, str. 579.

33) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982, str. 329.

34) Vidite presudu Vrhovnog Suda Albanije u vezi mog kažnjavanja, objavljena u reviji YLBERI God. I, Br. 1, Ženeva, jesen 1993, str. 29.

35) RESULI, Kaplan: ILIRËT DHE SHQIPTARËT,- Ženeva 1994, studija Periodizimi i gjuhës shqipe, str. 37-60.

36) GEORGIEV, Vladimir: Ilirët dhe fqinjët e tyre,- u časopisu STUDIME FILOLOGJIKE, Br. 4, Tirana 1974, str. 16.

37) BUDA, prof. Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport, održan 1972. godine na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 53.

38) KASTRATI, prof. dr  Jup: E drejta është në anën e shqiptarëve në Jugosllavi,- list BASHKIMI, Tirana 30.IX.1990, str. 1, kol. I.

39) BUROVIĆ, Kaplan: Falsifikovana albanska istorija,– studija, objavljena sprva u srpskim elektronskim novinama ISTINA God. I, Br. 50, Beč 05.II.2006., zatim preštampana u mojoj knjizi ZOV KOSOVA,- Ženeva 2006, str. 8-17.

40) BUROVIĆ, Kaplan: ALBANCITE GI IRITIRA VISTINATA,- Ženeva 2006, str. 6-20.

41) SHKUPI, Skender: Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari,- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. I.

42) Koliko da se zna: I sâm Ismail Kadare, koji je do poslednjeg dana indoktrinirao Albance i po svetu koga je stigao autohtonomanijom svojih Albanaca, u poslednje vreme digao je ruke ne samo od autohtonosti, već i od porekla Albnaca od  Pelazga i Ilira. U jednom intervjuu, koji je dao listu NIN, on nastavlja pretendiranje da je Kosmet njihov, ali ne na bazi njihove autohtonije i porekla od Pelazga i Ilira, koje više i ne spominje, već pretendirajući da su oni tu u većini.

*) Ova studija napisana je 1972. godine i odmah data zatvorenicima Burelja na čitanje. Skraćena, po prvi put je objavljena na albanski jezik u Akademikovom djelu MIKROLOGIJA,- Ženeva 2000, str. 38-42; zatim je preštampana i u njegovom djelu DËSHMOJ (SVEDOČIM), Ženeva 2007.

Prevedena je i po prvi put štampana na engleski jezik u S-I novine ISTINA, Br. 153, Beč 14.XII.2007. Zatim je preštampana u korpusu Akademikovog djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 28-45.

Do sada je prevedena na albanski, engleski, makedonski i slovenački.- REDAKTOR.

Тагови: Prof. Dr. Kaplan Burović