Академици Љ. Максимовић, З. Поповић и З. Кнежевић: Подметања и злоба М. Ђурковића о САНУ

Српска академија је уз свој народ

У тексту под насловом „Протокол таваришчице Наталије” (аутора Бошка Јакшића – прим. Стања ствари), који је објављен у „Политици” 18. новембра 2022. године, наводи се следеће: „Нарочницка је у САНУ, истом који је међу академике из иностранства примио и египатског диктатора Абдул Фатаха ал Сисија, итд”.

Реч је о нетачној тврдњи, пошто председник Египта Абдул Фатах ал Сиси никада није био предложен нити биран за иностраног члана САНУ.

Са дубоком неверицом, па и извесним жаљењем примили смо текст вашег повременог колумнисте Мише Ђурковића, објављен у рубрици „Погледи” 24. новембра 2022. године (а који је најављен на насловној страни вашег листа). Иако је САНУ последњих деценија помало и навикла да се о нашој највишој научној и културној институцији објављују разне неистине, текст господина Ђурковића представља посебан искорак по количини и врсти подметања, праћених ни на чему заснованом претенциозношћу и злобом.

Ниједна од наводних чињеница о којима пише г. Ђурковић није истинита, па ни приближно тачна, али га то не спречава да из својих конструкција извлачи „далекосежне закључке по будућност САНУ”. Прво, иако је то већ много пута јавно исказао (нпр. на Конференцији САНУ у мају месецу), мора да се понови да одлука председника САНУ да се не кандидује за трећи мандат је само и искључиво његова одлука узрокована начелним ставом да нико не треба да буде више од два мандата на челу било које, а камоли значајне националне институције. На ту одлуку свакако није утицао „страх” од наводног народног протеста којег је организовао г. Ђурковић са једним бројем својих истомишљеника испред САНУ (узгред, није тачно ни да таквог протеста није било у прошлости). Такође, није уследила ни због бојазни од става чланова САНУ, који су своје мишљење о раду садашњег председника и Извршног одбора јасно исказали пре три и по године, приликом њиховог реизбора на садашње дужности, када су (усред тада жестоко оркестриране кампање г. Ђурковића и његових истомишљеника са препознатљивом „аргументацијом” која је веома слична оној из овог текста) добили на тајном гласању свако појединачно између 85 и 90 посто гласова чланова САНУ. Тада пласиране приче о наводном застрашивању чланова САНУ су тек врхунац бесмисла и бешчашћа, јер шта је то чиме могу да се заплаше и уцене људи који су у својим областима науке и уметности остварили неупитне врхунске домете и чија позиција у нашем друштву, а посебно унутар САНУ, ничим не може да буде угрожена, између осталог и јер је њихов избор за академике трајан и доживотан. Какве су то наводне полуге којима њихове колеге академици којима су поверили да у одређеном периоду воде њихову кућу могу да их застраше?

Српска академија наука и уметности је веома свесна колико су питања демографске будућности српског народа драматична и важна и у протеклом периоду је организовала неколико значајних научних скупова посвећених овом питању, издато је више зборника, књига са препорукама за све нивое власти и за цело наше друштво, о чему је писац овог текста могао да се информише (или то не жели да зна по принципу „тим горе по чињенице”). Истовремено, ниједан скуп посвећен „џендеризацији”, који се привиђају г. Ђурковићу, није одржан, а стручњаци за језик из Одељења за језик и књижевност САНУ, нашег Института за српски језик, као и чланови САНУ у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика у много наврата су указивали на накарадне покушаје насилне промене наших језичких правила. То, наравно, не значи да САНУ није свесна да улога жена у нашем друштву није задовољавајућа (укључујући и саму САНУ) и да сви имамо обавезу да учинимо много више на обезбеђивању њихове пуне равноправности у српском друштву.

Питање Речника САНУ, које се такође помиње у тексту уз олаке закључке, је веома сложено и не може се преломити административним одлукама. Управо је овај Извршни одбор САНУ током протекле године покренуо расправу и низ састанака о томе како тај Речник убудуће треба да се припрема и зове. Без консензуса језичких стручњака или макар јасно препознатљивог преовлађујућег става струке, та питања се не могу решавати онако како то замишља г. Ђурковић, којем су очигледно ближи неки други видови одлучивања.

Крајња је бесмислица да САНУ спречава избор „национално оријентисаних интелектуалаца” у своје редове и такве оптужбе не заслужују ни осврт, осим указивања да иду раме уз раме са сличним оптужбама, само са дијаметрално супротним идеолошким предзнацима, који се редовно пласирају већ више од четрдесет година, да је САНУ „носилац малигног српског национализма”, „пропагатор геноцида”, да окупља „најмрачније националисте” и да припрема „меморандуме 2, 3… којима би поставила идеолошке основе за неки нови геноцид”, итд.

Приземни покушаји увлачења чланова породица академика у полемику о будућности САНУ су неморални, испод сваког нивоа и такође не завређују да се о њима полемише, осим што јасно указују шта су све спремни да изговоре људи чије су одсуство аргументације, убедљивости и знања о неком питању у озбиљној несразмери са поимањем сопственог значаја и улоге.

Све наведено не значи да чланови Извршног одбора САНУ споре право било коме, па ни г. Ђурковићу, да може слободно да испољава своје ставове (ма колико неутемељени били), али сматра да би свака расправа о садашњости и будућности САНУ морала да почива на макар елементарном познавању и признавању чињеница о којима се дискутује. У супротном, таква расправа се по правилу дегенерише и губи сваку сврху. Коначно, Српска академија наука и уметности је поносна што је током протеклих више од 180 година била уз свој народ и то ће наставити да буде – а на ту највишу обавезу САНУ не треба да нас подсећа г. Ђурковић.

Академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ
Академик Зоран Поповић, потпредседник САНУ
Академик Зоран Кнежевић, генерални секретар САНУ

Наслов и опрема: Стање ствари