Аи Веивеи, цар за информације из Кембриџа и Давос: Борба за слободу говора

Аи Веивеи је свакако најпознатији кинески уметник на западу. Бави се сликарством, филмом, концептуалном уметношћу а исто тако је и врло ангажован интелектуалац у константном и отвореном дијалогу са стварношћу. Одрастао је на северозападу Кине у доста тешким материјалним околностима с обзиром да му је отац ту био у политичком изгнанству.

Као активиста био је критички настројен према кинеским властима по питањима демократије и људских права. Године 2011. је ухапшен и задржан у притвору осамдесет и један дан због “привредних прекршаја”, а да против њега није подигнута оптужница. Из свега тога је Али Веивеи изашао као један од најгласнијих и најпроницљивијих коментатора политичких прилика служећи се како речима тако и кинеским уметничким формама.

Неколико година касније, 2015. му је дозвољено да напусти Кину па је живео је у Берлину (Немачка), у Кембриџу (Енглеска), где сам га чак и ја и срео на улици неколико пута, као и у Португалу. Наравно да је, као заслужни уметник, кинески дисидент и борац за људска права, добио и много западних награда међу којима и ону “Амнести Интернешонел” за амбасадора савести који је добио када и чувена aмеричка певачица протесних песама Џоан Баез.

Но, разлог због кога пишемо сада о Аи Веивеију и због чега је важна и његова претходна кинеска епизода живота и политичких активности су његови скорашњи наступи у Британији па и самом Кембриџу. Ове године, 19. јануара, овај кинески уметник је у интервјуу листу студената Универзитета у Кембриџу рекао да мисли да “на Западу не постоји слобода говора”! Врло занимљива изјава дата на занимљивом месту.

Уметник је упоредио стање слободе говора на западу данас, са оним од пре 70 година у нацистичко време, и оним од пре 60 година за време кинеске културне револуције. “То се данас дешава овде”, закључио је. Овде би му се могло приговорити да у Хитлерово време или време културне револуције Мао Цедунга нико није смео да критикује власт тако као што он сад несметано ради на Западу.

Но, како било, Аи Веивеи јесте у позицији да компетентно говори и пореди ове ситуације јер је живео и на Истоку и на Западу и одличан је познавалац прилика у ова два поменута драматична периода људске историје.

Аи Веивеи каже да је Запад спроводи цензуру кроз образовање, медије главног тока, забаву и да обесхрабрују индивидуализам финансијским средствима. Па ви не можете постићи финансијски успех ако не говорите истим језиком, истим тоном, истим скупом пресуда, каже уметник.

У смислу ограничавања људске маште и креативности, тврди Аи Веивеи, Запад и Исток, постижу исти резултат на различите начине: “Друштвене медије можемо видети и као пределе, као планину или као реку, по којима пада киша или снег. Наравно, живот је путовање и пролази кроз пределе у којима свако има другачију перцепцију и поимање живота.”

Аи Веивеи у овом интервјуу даље говори о технологији и уметности, вештачкој интелигенцији и интернету. Објаснио је, наиме, да му интернет помаже да изрази своје мишљење даље, да је “интернет ослободио слободу изражавања” у смислу да образовање више није ограничено на универзитете и њихов “бренд образовања”.

Уметник, међутим, истиче да је “слобода говора под санкцијама глобално, посебно на Западу, САД и Европи” и он даље сматра да је то поражавајуће и да никада није могао да замисли да би неко само због тога што је изјавио, рекао нешто могао да буде смењен са места професора универзитета, или уредника часописа, или да би то могло да доведе до отказивања ликовне изложбе, балетске представе.

Његов одговор на такво стање слободе говора је пројекат “Аи против ВИ” (Аи Веивеи против вештачке интелигенције) чији смисао уметник овако објашњава: “Ако немате слободу говора имате барем слободу да постављате питања. Тако сам ја одлучио да поставим питања вештачкој интелигенцији и да јој дозволим да она одговори.”

Треба овде додати да је уметник инспирацију за овај уметнички подухват нашао у кинеском Тианвену (天問) 172 питања боговима песника Ку Јуана и стари су око 2.300 година. Одабрана питања, у распону од хумористичких до филозофских, треба да се појаве на великом екрану лондонског трга Пикадили и да покажу која је разлика између питања (људи) и одговора (машина): Зашто сам овде? Зашто ми се то десило?

Аи Веивеи објашњава да се овде не ради о слободи говора већ о слободи питања јер свако има право да поставља питања. Питања су важна јер се односе на наше личне приче те ако ће људи икада бити ослобођени, то ће бити зато што постављамо права питања, а не зато што дајемо исправне одговоре.

И још један детаљ из горе споменутог интервјуа датом часопису Варсити. На питање какву улогу институције треба да имају у заштити слободе изражавања, уметник је објаснио да универзитети треба да буду одговорни за заштиту различитих мишљења. Занимљива препорука у мору милитантног воук (woke) једноумља које је преплавило Северну Америку и Велику Британију.

Што се универзитета тиче, британска влада је јуна прошле године именовала новог “цара слободе говора” који је обећао да ће да “брани слободу говора у оквиру закона” и да ће да употребити сва неопходна средства да отклони “непосредне претње слободи говора”. Тај нови “цар” је Ариф Ахмед, професор филозофије на Универзитету у Кембриџу  и први директор за слободу говора и академске слободе у канцеларији за студенте владиног Одељења за образовање.

Нови шампион слободе говора рекао је да се спорови решавају “дискусијом, а не цензуром или насиљем” и објаснио да нови закон захтева од универзитета да “промовишу и предузму кораке да обезбеде академску слободу и слободу говора”. Професор Ахмед је обећао да ће реаговати на свако угрожавање  слободе говора. Прекршаји могу укључивати забрану предавања и предавача (култура поништавања), присиљавање особља и студената да похађају обуку о идеолошким предрасудама као и дисциплинске поступке који се поведу против наставног особља због њихове активности на друштвеним медијима.

Шта рећи, лепа начела и вредна обећања. Занимљиво је, међутим, приметити да сам децембра 2022. године добивши позив на сарадњу од ове исте платформе где читате овај текст – РТ Балкана, питао тадашњег колегу Ахмеда шта он о томе мисли, с обзиром на то да је РТ забрањен у Британији. Одговорио ми је рекавши да је он лично увек одбијао сарадњу са британском редакцијом РТ. Занимљив одговор, врло занимљив. Ја, као што видите, сарађујем са РТ Балкан, а колега Ахмед је постао “цар за слободу говора” у британском министарству. За даље ћемо видети.

Ставови истакнутог уметника какав је Аи Веивеи су свакако вредни пажње и разматрања. Поготово на тако осетљиве теме као што је слобода изражавања која укључује како речи тако и ликовне и друге уметничке изразе. Намеће нам се међутим питање колико је тога производ личног искуства овог уметника а колико се тога може оквалификовати као озбиљна, утемељена критика савременог историјског тренутка са посебним освртом на слободу говора у западном свету.

Одговор на ово питање не морамо да тражимо превише далеко. Хајде на пример да погледамо закључке скоро одржаног скупа Светског економског форума у швајцарском граду Давосу.

Две хиљаде и осамсто делегата (и хиљаду триста проститутки, прича се) је ту пристигло у сто двадесет приватних авиона да расправљају о темама попут глобалног отопљавања (а стигли у 120 авиона), вештачке интелигенције, поларизације у друштвима, кризе услед пораста цене коштања животних намирница и виталних услуга, те и предстојећим сајбер нападима (биће их, кажу).

Закључци овог скупа нам, дакле, могу бити доста сигурна индикација на шта ће се најмоћнији државници и корпорације света фокусирати у наредне две године. Прва  (и највећа, самим тим) претња им (не нама, њима) долази од како кажу мисинформација и дезинформација. На тој листи су потом поређани ризици попут: екстремног времена (најновији израз), сајбер напада, поларизације и тако даље. Но, први и највећи ризик је у домену информација односно – слободе говора, да то преведемо на људски језик наше свакодневице.

Мисинформације су иначе, како каже амерички Меријам-Вебстер речник енглеског језика: нетачне или обмањујуће (misleading) информације. Док су дезинформације “лажне информације које се шире намерно а често и скривеним путем (гласине) како би се утицало на јавно мњење и сакрила истина”. Изразе су Англосаксонци и измислили и применили у контексту борбе за информативни простор па их зато наводим из енглеског извора.

Занимљиво је, свакако, приметити да се појава израза лажне вести (fake news) везује географски за Балкан. Одатле је све почело. И Први светски рат и лажне вести. Сјајно. Уредник онлајн портала Базфид (Buzzfeed), Крег Сивермен је 2016. године приметио да се огромна количина чудних па и неистинитих вести пласира из Велеса у Македонији. Ето, све су то смислили Балканци и то баш у тренутку кад је мејнстрим наратив (глобалисти?) доживео страшне поразе победом Трампа и Брексита на два најважнија фронта, у Америци и Британији. Згодно им дошао Велес. Ко ће да иде сад тамо да нешто истражује и проверава…

Листе закључака са политичких скупова какав је овај у Давосу јесу смернице, путокази за даље деловање. Значи, препоручено је (наређено?) свим учесницима скупа да се концентришу пре свега на информативни простор. Ако сте директор банке или корпорације можете некога да финансијски помогнете да то ради. Но, ако сте политичар или председник неке земље, од вас се свакако тражи да ове закључке спроведете у дело. А како се то ради по питању информација?

Има ту једна реч која вири иза ћошка а коју ниједан од учесника овог скупа љубитеља планина и свежег ваздуха неће ни да спомене – цензура.

Својевремено се католичка инквизиција бавила таквим стварима. Списак забрањених књига, Index Librorum Prohibitorum и слично. Ломаче прво за идеје и књиге, после и за саме јеретике. На саборима се расправљало о томе колико анђела може да стане на врх једне игле, и слично. Други тоталитарни системи су после следили политика цензуре зарад “општег добра”. Кад то чујете из уста Адолфа Хитлера или Кобе Стаљина просто вам дође мило.

Примећујемо да се ова листа закључака односи на период од наредне две године. Значи, самозвана светска елита је дала себи две године да преузму контролу над наративом. Од кога да преузму контролу? Па од свих нас који сад већ више читамо вести са друштвених мрежа него са и из “званичних извора” попут ТВ дневника и дневних новина.

Вештачка интелигенција се високо котира на овим ранг листама па можемо очекивати тотално загађење и залуђивање информативног простора. Болест икс која треба да замени корону, руски напад на чланице НАТО-а, Палестина, екстремне временске прилике, можда се и Иран прикључи том сплету игара сад кад тврде на сав глас да је Американцима ирански дрон у Јордану усмртио три војника.

Да се вратимо на нашег уметника Аи Веивеи-ја. “На западу нема слободе говора”, каже он и изгледа да је све више у праву. А да ће бити још и више у праву, потврђују нам то и смернице кретања из Давоса. Још један познати дисидент је стигао својевремено на Запад са великим очекивањима па га је напустио разочаран и вратио се кући. Био је то руски писац Александар Солжењицин.

У једном би се ова два кинеска и руска уметника сигурно сложили. Слобода говора није нешто што се дарује нити се прима на поклон. Треба се за њу борити и изборити – ко има шта да каже. Ко ни питања ни одговоре нема… нека настави да клима главом. Можда му се неко једног дана и смилује.