„Када држава (САД) губи много милијарди долара у трговини са готово свим земљама са којим послује“, твитовао је амерички председник Доналд Трамп 2018. године, „трговински ратови су добри и лако се добијају“.

Ове недеље, када је Трампова администрација увела тарифе од преко 100 одсто на амерички увоз из Кине, отпочињући нови и још опаснији трговински рат, амерички министар финансија Скот Бесент понудио је слично оправдање: „Мислим да је кинеска ескалација била велика грешка, јер играју са слабим картама. Шта ми губимо тиме што Кинези нама подижу тарифе? Извозимо им једну петину онога што они извозе нама, тако да они свакако губе ову партију“.

Укратко, Трампова администрација верује да поседује оно што теоретичари игре називају „ескалациона доминација“, како над Кином, тако и над било којом другом економијом са којом бележе билатерални трговински дефицит.

Ескалациона доминација, према речима извештаја корпорације РАНД, значи да „једна страна поседује могућност ескалације сукоба на начине који би били неповољни или прескупи за противника, при чему он не може да учини исто као узвратну меру“. Ако је логика ове администрације тачна, онда Кина, Канада и било која друга држава која узврати против америчких тарифа заиста игра партију у којој губи.

Покажи карте

Тврдње ове администрације су неосноване по две тачке. Под један, обе стране трпе штету у трговинском рату јер обе губе приступ стварима које требају њиховим економијама, а за које су њихови грађани и компаније вољни да плате. Као и прави рат, и трговински рат је акт деструкције који и снаге нападача и његову домаћу базу ставља у опасност: када страна која се брани не би веровала да може да узврати на начин који штети нападачу, просто би се предала.

Бесентова покерашка аналогија наводи на погрешан пут јер је покер игра са тзв. нултом сумом: ја побеђујем само ако ти губиш и обрнуто. За разлику од тога, трговина има позитивну суму: у већини ситуација, што је боље вама боље је и мени. У покеру не добијате ништа заузврат за вредност коју ставите на сто, осим уколико не победите. У трговини добијате вредност моментално, у форми робе и услуга које купујете.

Резултат царина ће бити пад инвестиција у Сједињене Државе и раст каматних стопа на њихове дугове

Трампова администрација верује да што више увозите, то мање ризикујете, тј. да су САД мање рањиве услед тога што имају трговински дефицит са Кином и увозе више кинеске робе и услуга него што Кина увози америчких добара и услуга. Ово је чињенично погрешно, без обзира шта ко мислио о тим чињеницама. Блокирање трговине смањује реалне приходе и куповну моћ државе. Државе извозе како би зарадиле новац да купе ствари које немају или су прескупе за производњу код куће.

Осим тога, чак и ако се фокусирате само на билатерални трговински биланс, како то Трампова администрација чини, Сједињеним Државама се лоше пише у трговинском рату са Кином. Године 2024, амерички извоз добара и услуга у Кину износио је 199,2 милијарде долара, а увоз из Кине био је 462,5 милијарди долара, што је резултовало трговинским дефицитом од 263,3 милијарде долара.

У оној мери у којој билатерални трговински биланс може да предвиди која ће страна „победити“ у трговинском рату, предност лежи у суфицитарној економији, а не дефицитарној. Кина – суфицитарна земља, одриче се продаје, што значи новца, а Сједињене Државе – дефицитарна земља, одричу се добара и услуга које не производе конкуретно или уопште код куће.

Новац је замењив: ако изгубите приход, можете да смањите расход, пронађете нова тржишта, поделите терет широм државе или се ослоните на уштеђевину (нпр. фискалним стимулацијама). Кина, као и већина земаља са генералним трговинским суфицитом, штеди више него што инвестира, што значи да има „превише“ уштеђевине. Прилагођавање би било релативно једноставно. Не би било критичних несташица, а добар део онога што се иначе продаје Америци могао би да буде замењен домаћом продајом или продајом другим земљама.

Државе са генералним трговинским дефицитом, попут Сједињених Држава, троше више него што штеде. У трговинским ратовима принуђене су да се одрекну или смање снабдевање робом која им је потребна (пошто ће их тарифе учинити скупљим), али роба није ни приближно тако лако замењива као новац.

Последица је да се ударац осети у конкретним индустријама, локацијама или домаћинствима која се суочавају са несташицама, понекад несташицама неопходних ствари које није лако заменити у кратком временском року. Дефицитарне државе такође увозе капитал, што Сједињене Државе чини рањивијим на промене сентимената о поузданости њихове владе или атрактивности њиховог пословног амбијента.

Када Трампова администрација прави каприциозне одлуке да намеће енормна увећања пореза и велику неизвесност ланцима снабдевања произвођача, резултат ће бити пад инвестиција у Сједињене Државе и раст каматних стопа на њихове дугове.

О дефицитима и доминацији

Укратко, америчка економија ће се жестоко намучити у великом трговинском рату са Кином, а тренутни нивои Трампових тарифа – преко сто одсто – свакако представљају покретање трговинског рата. У ствари, америчка економија ће трпети више од кинеске, а муке ће се само увећати ако САД буду ескалирале. Трампова администрација можда мисли да наступа тврдо, али у ствари нуди америчку економију на милост кинеској ескалацији.

Сједињене Државе суочиће се са несташицама критичних увозних производа и материјала, који варирају од основних састојака за већину лекова, преко јефтиних полупроводника који се користе у аутомобилима и кућној електроници, до критичних минерала потребних за индустријске процесе и производњу оружја.

Трампова администрација се упушта у неку врсту економског еквивалента Вијетнамског рата

Шок у снабдевању од драстичног смањења или потпуног укидања увоза из Кине – што је Трамп наговестио да жели да постигне – значиће стагфлацију, као макроекономски кошмар (виђен 1970-их и током пандемија ковида) у којем економија опада, а инфлација истовремено расте. У таквој ситуацији, која је ближе него што се генерално сматра, Федералним резервама и креаторима фискалне политике остају само ужасне опције, са мало шанси да обуздају раст незапослености, осим додатним подизањем инфлације.

Када говоримо о правом рату, свако ко има разлога да стрепи од инвазије понашао би се самоубилачки ако би провоцирао противника да нападне пре него што би себи обезбедио оружје. То је управо оно што Трампов економски напад ризикује да постигне: с обзиром да је америчка економија у потпуности зависна од кинеских извора виталних добара (фармацеутске залихе, јефтини електронски чипови, критични минерали), невероватно је сумануто не обезбедити алтернативне снабдеваче или адекватну домаћу производњу пре него што пресечете трговину. Радећи то унатрашке, ова администрација изазива управо онакву штету какву жели да избегне.

Можда је све ово само преговарачка тактика, без обзира на узастопне Трампове и Бесентове изјаве. Али чак и у том случају, ова стратегија донеће више штете него користи. Како сам упозорио у Форин аферсу прошлог октобра, фундаментални проблем Трамповог економског приступа је што му треба превише самоповређујућих претњи како би био кредибилан, што значи да ће тржишта и домаћинства очекује пролонгирана неизвесност.

И Американци и странци ће инвестирати мање у америчку економију уместо више, а престаће и да верују америчкој влади да ће поштовати било који договор, што ће постизање споразумног решења за деескалацију учинити тешко остваривим. Последица је да ће амерички производни капацитети опадати уместо да расту, што ће само да увећа утицај који Кина и други имају над Сједињеним Државама.

Трампова администрација се упушта у неку врсту економског еквивалента Вијетнамског рата, тј. рата по избору у којем ће убрзо да заглиби, подривајући поверење код куће и у иностранству, како поводом поузданости, тако и поводом компетентности САД. А сви знамо како се то све завршило.

Адам С. Поусен је председник Питерсон института за међународну економију. Служио је као консултант за Међународни монетарни фонд, као и у владама САД, Велике Британије и Јапана. Од 1994. до 1997. године био је економиста Федералне банке резерви Њујорка, а од 2009-2012. године био је спољни члан са гласачким правом при Комитету за монетарну политику Банке Енглеске.

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард