Био је понедељак. И био је 8. март. А ја сам била трећи разред основне школе. Сећам се још и да је тата носио кратку кожну јакну, плави плетени прслук испод ње, и сећам се како смо се, док ме је држао за руку, Баћоглавском улицом спуштали према граду. У центру куршумлијског парка био је црвени киоск. Уместо виршли, у њему се продавало цвеће. И сећам се како смо два пута продавачици одговорили са „Не, хвала”. Први пут кад је питала хоћемо ли ружу, други пут кад је питала хоћемо ли украсни папир. Тражили смо каранфил. Један. И тражили смо да нам га продавачица замота у обичан бели флис папир. И онда је тата, након што је завукао руку у унутрашњи џеп јакне, пребројао свежањ новчаница и трећи пут изговорио „Не, хвала”.

Сећам се колико је тог јутра био дугачак пут до куће и како смо ћутали и тата и ја. Код куршумлијске гимназије срели смо рођака. И знам да сам тада свог поносног оца чула да изговара реченицу: „Имаш ли на зајам?”. Позајмио нам је. Не сећам се колико динара. У киоск смо стигли на време. Пре него што је каранфил поново поскупео. И сећам се само како се тог дана учитељица Даница Чарапић подједнако обрадовала црвеном каранфилу у белом флис папиру, као и оним другим букетима на које су биле окачене раскошне машне.

И наравно, била је 1993. година.

Инфлација је умрла

Пре неколико недеља лондонски Економист, са заглављем црвеним као каранфил, објавио је насловну страну са сликом Александра Хамилтoна, једног од „очева оснивача” САД, на новчаници од 10 долара. На њој је освануло питање: Хоће ли се инфлација вратити?

„Економисти воле да се не слажу, али ће вам скоро сви данас рећи да је инфлација мртва”, почетак је Економистовог текста.

На свакој сахрани увек има цвећа и патетике. Отуда и ова патетична сцена с почетка текста због које се тата и ја и данас зацрвенимо као каранфил.

Инфлација још од кризе 2008. године у свету скоро да више није била тема, па су економисти чак смислили нову реч, и све чешће користе термин lowflation. Што у буквалном преводу са енглеског значи „ниска инфлација”. Србија је двоцифрену инфлацију последњи пут имала 2011. године (11 одсто), а од 2014. наовамо инфлација ниједном није прешла три одсто.

Хиљаде милијарди

Ако смо деценијама од економиста слушали да свако штампање пара изазива инфлацију, како се догодило да се у свету успостави нови економски поредак у коме више не важи теорија Милтона Фридмана према којој превише новца у систему изазива раст цена? Како то да упркос чињеници да је од почетка корона кризе наштампано неколико хиљада милијарди долара то није утицало на убрзање инфлаторне спирале?

Само у првој половини прошле године америчке Федералне резерве (Фед) наштампале су 3.000 милијарди долара, па је тако укупна вредност биланса Феда достигла 7.000 милијарди долара. Реч је, дакле о наштампаним парама, а колико је то велики новац говори податак да представља скоро трећину укупног америчког бруто домаћег производа (21.500 милијарди долара). Упркос томе, инфлација у Сједињеним Америчким Државама (САД) на крају 2020. године остала је ниска и износила свега 0,62 одсто. Што је чак мање него претходне 2019. године, дакле пре штампања велике количине новца, када је инфлација износила 1,81 одсто.

Уз то, амерички Фед наравно није била једина монетарна институција која је током корона кризе водила овакву монетарну политику. Као одговор не економску кризу, то је чинила и кинеска, али и Европска централна банка (ЕЦБ). Резултат такве политике ЕЦБ-а је око 2.000 милијарди одштампаних евра, и то што је новчана маса у еврозони прошле године порасла за нешто више од 10 одсто. А инфлација у еврозони била је тек нешто мало већа од нуле (0,4 одсто, док је у Немачкој међугодишња инфлација у јануару са 0,7 повећана на 1,6 одсто.

И штампање пара је привилегија богатих

Да не буде забуне, могућност да на овај начин креирају новчану масу има свега неколико централних банака у свету. Чак је и штампање пара привилегија богатих.

У Србији, на пример, Народна банка свако јутро шаље ММФ-у салдо са рачуна. Фонд има текући увид у стање новца у нашој земљи. Сваки одштампани динар мора да има реалну подлогу у девизама. Примарна новчана маса мора бити потпуно покривена девизним резервама. Јер, овакав експеримент код нас би заиста изазвао инфлацију. И то смо видели деведесетих. Теорија Милтона Фридмана у Србији и малим економијама широм света „ради”. Јер, Србија више увози него што извози, производи у динарима а задужује се у еврима, па би то створило шок на страни понуде који изазива раст цена.

Многи економисти чак мисле да Запад и еврозона иду путем Јапана који је деведесетих пао у дефлацију, што значи да је инфлација била испод нуле и од тада се креатори монетарне и економске политике у Јапану боре да подигну раст цена. Јапанска централна банка, на пример, намерно слаби своју валуту, како би преко раста цена покренула привредни раст. А Јапан је ове кризне године, наравно, у дефлацији.

Ипак, питање је како оволика количина вишка пара која се појавила на глобалном нивоу није изазвала раст цена. Јер, новац који наштампа ЕЦБ стиже широм Европе, па и у Србију. Било преко кредита које нуде банке, било преко задуживања државе.

А цео свет су мере против короне прошле године коштале више од 20.000 милијарди долара. Толико је порастао глобални јавни дуг. Креатори економске политике су пакете помоћи финансирали новим задуживањем или додатним штампањем новца.

Резултат је да је укупан глобални дуг достигао 125 одсто светског бруто домаћег производа (БДП), односно свега што сви грађани света и сва светска привреда створе за годину дана. И резултат је, опет, да инфлације нема.

У развијеним економијама инфлација је прошле године у просеку износила 0,8 одсто, а у земљама у развоју око пет одсто.

Дуг на максимуму, камате на минимуму

Зашто чињеница да је глобални дуг премашио глобалну производњу креаторима економске политике широм света не бора чело и не подиже обрве, и скоро да никога не забрињава?

Цео свет дужан је 277.000 милијарди долара, што је знатно више од годишње глобалне производње. А камате којима се овај дуг сервисира и даље су ниске. Ових дана, на пример десетогодишње дужничке папире, Немачка емитује по камати од минус 0,45 одсто, Француска минус 0,22, Холандија минус 0,38, Швајцарска -0,33 одсто. По негативној каматној стопи (што значи да не морају да врате целу главницу) на међународном финансијском тржишту задужују се још и Словенија (-0,06), Словачка (-0,39), Аустрија (-0,26). Занимљиво је и то да се по камати нешто мало већој од нуле задужују земље које и даље имају проблеме у буџету, попут Италије (0,50) или Грчке (0,79 одсто).

Ако су државна дуговања у многим земљама широм света после ковида на историјском максимуму, како то да су камате на минимуму?

И како то да је прошле године индекс америчке берзе достигао нове максимуме и то баш у време када је више од 100.000 Американаца било у ковид болницама?

На сва ова питања постоји само један одговор. Тржиште рачуна на ниску инфлацију.

Њујоршка берза је можда најбољи пример за то. Америчко тржиште капитала је, кажу аналитичари, било врело јер се у 2021. години очекује снажан економски раст. И то без инфлације. Међународни монетарни фонд (ММФ), на пример, за глобалну привреду ове године прогнозира раст од 5,2 одсто. Истовремено, цене у целом свету ће ове године у просеку порасти за 0,9 одсто, очекује ММФ.

Срби не верују у инфлаторну смрт

И у Србији, у којој свако од нас има своју инфлациону трауму из деведесетих година, тржиште такође рачуна да инфлације неће бити.

У извештају Народне банке о инфлацији наводи се да су за ову годину инфлаторни притисци ниски, а томе доприносе ниже светске цене нафте, ниски трошкови производње хране, стабилност девизног курса. Инфлаторна очекивања не расту упркос чињеници да је НБС своју каматну стопу, која је нека врста диригентске палице за камате на кредите комерцијалних банака, смањила на минималних 1,25 одсто. То што је новац био јефтинији није повећало кредитну активност а самим тим ни понуду новца.

А државни пакет помоћи привреди у Србији је достигао више од 12 одсто БДП-а, што је око шест милијарди евра. Ових дана најављен је нови, трећи пакет помоћи привреди већи од две милијарде евра.

Резултати агенције Ипсос показују да су очекивања финансијског сектора да ће инфлација ове године бити на нивоу од два одсто. За следећу 2022. годину НБС предвиђа да ће инфлација бити ближа стопи од три одсто, јер у средњем року кључни ризици за остварење пројекције зависе од међународног окружења. Краткорочна очекивања привредника у јуну су била на нивоу од 1,5 одсто, док су се у септембру и октобру повећала на 1,9 одсто.

А колико су у Србији дубоке инфлаторне трауме показују очекивања становништва која су знатно песимистичнија. Њихова је процена да ће се инфлација ове године кретати у распону од пет до седам одсто, наводи се у извештају НБС.

„То очекивање је вероватно било под утицајем неизвесности у вези с трајањем новога таласа ширења корона вируса”, пише у овом документу централне банке.

То значи да Срби још не верују да је инфлација на глобалном нивоу умрла. Све наштампане паре овог света које су праћене ниским ценама робе и услуга нису довољан аргумент за народ који је, рецимо, у јануару 1994. године сведочио месечној инфлацији од 313.563.558 одсто. Тог месеца динар је на сваких сат губио 2,03 одсто своје вредности, а пре него што је на снагу ступио програм Драгослава Аврамовића дневне новине Политика коштале су, рецимо, два милиона динара.

Ово очекивање грађана Србије није ново. У извештајима НБС о инфлацији становништво је увек песимистичније од менаџера у банкама и привреди.

И руже су поскупеле

Али, може ли, ипак, инфлација да се повампири? Нови амерички председник Џозеф Бајден већ је најавио нови програм квантитативних олакшица од 1.900 милијарди долара, како економисти стручно називају штампање пара. Уз то, прогнозира се и да ће до краја ове године биланси Феда достићи чак 10.000 милијарди долара, а пре ковид кризе били су на нивоу од око 4.000 милијарди долара. За ову годину прогнозира се да ће инфлација у САД износити 2,24 одсто. Што је, иако нешто више од инфлаторног циља који гађа Фед (два одсто) и даље мање у односу на инфлацију из 2018. године од 2,44 одсто. Али ипак представља неко убрзање. Уз то и цена нафте је први пут поскупела од почетка кризе и сада достиже 60 долара за барел.

Има економиста у Америци који сматрају да би Бајденов финансијски пакет могао да прегреје привреду, пре него што вакцина омогући услужној индустрији да се поново отвори. Фед може да дође у ситуацију да прегрејану америчку привреду гаси хладном водом. Односно повећањем камата. А кад Фед повећа камате, онда се доларски капитал повлачи из земаља у развоју. Јер улагање у америчке дужничке папире постаје много исплативије.

Тако бивши амерички министар финансија Лари Сaмерс упозорава да овакве количине пара у америчку привреду нису упумпане још од Другог светског рата и да то може да изазове инфлаторни притисак какав нисмо видели за живота.

Нобеловац Пол Кругман сматра да Лари Самерс није у праву. „Да, пакет помоћи може да доведе до прегрејавања привреде, али шта је лоше у томе?”, написао је Кругман на Твитеру и додао да ће то утицати на повећање привредног раста и смањење незапослености. У својој колумни у Њујорк тајмсу пре неколико дана Кругман наводи и да се опасност од раста дуга прецењује, као и да јавни дуг никада, па ни сада, није представљао претњу за америчку нацију.

Ипак, Оливије Бланшар, некадашњи главни економиста ММФ-а не мисли тако. Он чак упозорава да земље у развоју, а Србија је једна од њих, не могу прихватљивом границом јавног дуга сматрати ниво од 60 одсто БДП-а, већ тај праг мора бити нижи. Управо на том становишту у Србији је, на пример, и Павле Петровић, председник Фискалног савета.

Занимљиво је још и то да је прошлогодишњи бум за техничком опремом изазвао проблеме у производњи аутомобила, рачунара и паметних телефона, те да је изнајмљивање такозваних „бродова контејнера” на којима се роба транспортује, неретко и склапа, ове године 180 одсто скупље него прошле.

И да, руже су ових дана у Европи су поскупеле. У Британији су чак скупље 10 до 15 одсто. Али бар за то знамо да је једини кривац празник Свети Валентин.

А да ли је све претходно побројано заправо сигнал последњих инфлаторних трзаја? Или се инфлација полако буди из коме?

Јесу ли инфлаторна очекивања данас потцењена? Баш као и каранфили.

Аутор Аница Телесковић

Насловна фотографија: Mark Wilson/Getty Images

Извор РТС ОКО, 13. фебруар 2021.