А. ПАВИЋ: Бакиров допринос „миру и суживоту“ у БиХ

Недавно је на годишњој конференцији за медије Бакир Изетбеговић дао свој уобичајени допринос ”миру и суживоту” у БиХ тако што је жестоко напао представнике друга два конститутивна народа. А онда је наставио и са ”стицањем пријатеља у свету” тако што је прозвао и шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, оптуживши га за ”бахато понашање” приликом недавне посете том протекторату, када се ”без симбола БиХ” састао са српским чланом Председништва БиХ.

На крају је Изетбеговић у свом традиционално ”помирљивом” тону изразио жељу за ”добрим односима са суседима”, уз нежну претњу да ће ”сви научити да поштују БиХ”. Једино није објаснио како ће ово последње да обезбеди.

Збиља, поставља се питање: како ће то тачно ”сви научити да поштују БиХ”?

Како поштовати земљу која је, двадесет и пет година после мировног споразума, и даље међународни протекторат, без догледне перспективе да ће се развити у ишта друго?

Поготово што она није протекторат због несаломиве воље неког моћног спољног хегемона, већ најпре као резултат воље политичких снага које предводи сам Изетбеговић.

Пре само неколико дана, почетком нове 2021. године, Изетбеговић је изјавио да БиХ није толико потребан нови високи представник колико ”активан високи представник”. А претходно је више пута дао подршку останку (троје) страних судија у Уставном суду БиХ, који му, заједно са двоје муслиманских судија, обезбеђују сталну већину у том телу које чини укупно девет судија.

С друге стране, и српски и хрватски лидери се залажу са одлазак страних судија из тог суда.

Што се тиче ”симбола БиХ”, односно заставе, и ту Изетбеговић стоји кано клисурина на бранику одбране неоколонијалних тековина.

Тај безлични комад платна је почетком 1998. године наметнут босанскохерцеговачком протекторату од стране тадашњег високог представника Карлоса Вестендорпа, као и грб БиХ и мелодија њене химне.

Чак је и прозападни БИРН направио репортажу о непопуларности бх заставе широм протектората.

Тако Един Топић из Сарајева каже: ”Та застава је једноставно бесмислена. Личи на неку ЕУ заставу, а ми сигурно нисмо у ЕУ… Не кажем да ми се свиђа или не свиђа… али нам је јасно да ова застава није толико популарна.”

Таксиста из Сарајева Ведад Незировић слично мисли: ”Поштујем званичну заставу онако како поштујем све законе, али за мене ова застава нема никакво значење.”

”Ми нисмо бирали ову заставу. Неко је једноставно одлучио да треба да је користимо, и мислим да је то разлог за овакву ситуацију,” додаје Милица Тољ из Источног Сарајева.

Дакле, не само да Бакир Изетбеговић жели да натера Србе и Хрвате да живе под муслиманском доминацијом у БиХ, он то жели да постигне уз трајно страно присуство и диктат, односно у условима вечног протектората. Јер, то би био једини начин да се тај његов пројекат спроведе. А онда још захтева и поштовање за такву једну вештачку творевину неспособну за самостални живот, у којој би два од три народа била у трајно подређеном положају.

Што би рекли Англоамериканци – good luck with that…

Уз помоћ странаца је и Бакиров отац Алија спровео крваво отцепљење од СФРЈ, претходно одбивши све мировне планове који би обезбедили какво-такво мирно решење, па ако треба и разилажење. А затим оптужио српску страну, која је прихватала те понуде, иако су биле неповољније по њу од тадашњег српског положаја у заједничкој држави – за агресију, ”геноцид” и све друго што му је падало напамет.

Тако да је Бакир само верни следбеник свог оца, који нажалост није одговарао за своја злодела по Нирнбершким правилима, по којим је највећи злочин – злочин против мира.

Једина Босна и Херцеговина која би била достојна поштовања је она о којој би се међусобно договарали народи који живе у њој. Без страног уплитања. Без туторства. Без наметнутих решења. Без безличних, наметнутих државних симбола.

Проблем је у томе што је то управо оно што Бакир Изетбеговић и политичко Сарајево не желе.

А зашто не желе? Најједноставнији одговор би могао да буде да је то зато што су верни баштиници вишевековне колонијалне традиције, у којој је приклањање разним страним окупаторима најсигурнији рецепт за привилегије и предност у односу на оне који не прихватају да се трајно идентификују са окупатором. Али, сигурно је да то не објашњава све.

Алија је био исламиста и видео је у тзв. либералном, дехристијанизованом, русофобичном Западу најпогоднијег савезника за спровођење програма своје Исламске декларације. А ако је у том процесу потребно на неко време прихватити стране, неисламске намеснике – и то је у реду. Циљ оправдава средства.

Тај приступ може да се чак и разуме. Али не може никад да се поштује. И нема начина да Бакир Изетбеговић икога ко има имало самопоштовања и воље за слободом и независношћу то ”научи”.