А МОГЛО ЈЕ И ОВАКО…

(За радознале љубитеље класике.)

После смрти Ане Карењине под точковима воза, Карењин преузима на васпитање њену ћерку Ану. Вронски у очима друштва постаје чудовиште, а сви који су клеветали Карењину сад за мету бирају Вронског. Приморан је да напусти Москву, али га ни високо друштво Петербурга не прихвата. Трагови му се губе негде у дубинама Русије.

Карењин подједнако строго васпитава децу, Сергеја и Ану. Али Ани која одраста чини се да се очух према њој понаша посебно оштро. Серјожа јој понекад, окривљујући Ану за смрт мајке, прети да ће је оставити без наследства, да неће видети пристојно друштво и да ће је, чим порасте, избацити на улицу.

Роман Лава Толстоја не чува се у кући Карењиних, али га је Ана прочитала прилично рано и у њеном срцу се распламсала жеља за осветом.

Године 1887. неколико догађаја се поклапа одједном: Карењин умире, Сергеј Карењин остварује своју претњу – избацује Ану из куће, и постаје познато да је Вронски жив. Скоро уништен, бивши бриљантни официр живи у малом граду на Волги. Од последњег новца, Ана купује карту за воз и, укравши револвер из куће Карењиних, одлази да се освети свом оцу.

Вронски у граду Симбирску на Волги живи сам. Свет чак и тако малог града, после објављивања романа „Ана Карењина“, не прихвата га, па је Вронски принуђен да се врти у полумраку. Једног дана тамо среће чудан пар бивших осуђеника који су недавно амнестирани. Његово име је Родион Раскољников. Његова млада девојка је Катја Маслова. Вронског Раскољникову привлачи и то што су, игром случаја, обојица постали јунаци романа. Катја Маслова, бивша проститутка која је убила свог љубавника, љубоморна је на обојицу и често им прети: „Сад ћу писати Лаву Толстоју, он ће ме убацити у роман“. Чак понекад увече пише нешто попут дневника, а затим листове шаље у Јасну Пољану. На робији се везала за Раскољникова, али на слободи се остарели Родион не може поредити са Вронским, који је задржао престоничке манире.

Раскољников је очајан, али он сам више не може да подигне руку на човека. Одлучује да пронађе извршиоца своје освете. Раскољниковљев избор пада на седамнаестогодишњег средњошколца чији је брат недавно погубљен због покушаја атентата на цара. Волођа Уљанов, који је читао о судбини Родиона Раскољникова, прихвата понуду и праћком, директно оловном куглом у слепоочницу, убија Вронског. Људи трче на вапај Маслове, окупља се гомила, и у том тренутку Ана Карењина се таксијем довезе до куће. Она схвата да је закаснила, да се освета не може извршити.

Увече у хотелу сазнаје име школарца који је убио Вронског и да у граду влада нека врста завере ћутања. Из саосећања према мајци Уљанова, која је већ изгубила сина, и зато што Вронског ионако нико није волео, у умрлицу Вронског је уписана апоплексија. Ана, која нема средстава за живот, упознаје трговца у хотелу и отпловљава с њим на пароброду.

Катја Маслова је очајна, пред порођајем, али не жели да се врати Раскољникову. Након што је дочекала порођај, своју новорођену ћерку предаје у сиромашну јеврејску породицу, а сама изврши самоубиство. Јеврејска породица Каплан усвојила је нахоче, назвавши девојчицу Фани. Девојка зна ко је крив за то што мора да буде одгајана у јеврејској породици. Фани одлучује да се освети.

Ана Карењина се намерно препушта разним забавама, живот се претвара у низ пијанки и у прелазак од једног трговца до другог. Године пролазе. Једног дана, у јесен 1910. године, након пијанке у отрцаном хотелу, Ана проналази књиге Лава Толстоја „Ана Карењина“ и „Васкрсење“, које читају слуге. У Аниној души распламсава се стари бол и почиње да јој се чини да је све закувао тај Толстој, да је он крив што ју је брат избацио из куће. Ана одлучује да убије Толстоја и одлази у Јасну Пољану, шаљући успут претећи телеграм.

Лав Толстој схвата да ово није шала, све напушта и бежи из Јасне Пољане. На путу се прехлади и умире. Ана опет касни. Опет забава, покушај да се у вину утопе успомене. Ана се отрезни тек 1917. године, кад сазна да се у Петрограду догодила револуција, а да је на њеном челу исти онај гимназијалац из Симбирска који је убио Вронског. То је једина особа која је урадила било шта за Ану. Ана поздравља револуцију, напушта град који су окупирали Бели и придружује се Црвеном одреду, којим је командовао Василиј Иванович Чапајев. Она постаје заштитница овог одреда, брине о борцима и кува им храну. Понекад у борби прилегне на митраљез. Због тога је добила надимак Ана-митраљезац. Посматрајући је, Фурманов, комесар одреда, који је већ прерастао у дивизију, каже: „Написаћу роман, обавезно ћу приповедати о свему овоме, само што ћу морати да променим презиме, иначе ми неће веровати. И учинићу је млађом“.

Године 1918. Фани Каплан среће Лењина у близини фабрике Михелсона и, говорећи: „Сети се смрти мог оца“, пуца на Лењина из браунинга. Брзо је погубљена, како нико не би сазнао да је Лењин у младости био убица.

Читав штаб Чапајева гине, жива је остала само Ана, јер ју је препознао командант белих, њен брат Сергеј Карењин.

Грађански рат се завршава и Ана се сели у Москву да тамо бар повремено виђа Лењина, али 1924. Лењин умире, и Анин живот губи сваки смисао. Она се опушта и ради као домаћица.

Једног дана, одлази у продавницу по сунцокретово уље, иде кући и на трамвајским шинама изненада се сети смрти своје мајке. Трамвај који се приближава изгледа јој баш као онај воз. Ужаснута, Ана бежи, испуштајући флашу сунцокретовог уља на трамвајску пругу код Патријаршијских рибњака…

Даље: види „Мајстора и Маргариту“, глава прва. „Никад не разговарај са непознатим“.

(Од непознатог аутора; посрбио Ж. Никчевић)