ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПАТРИЈАРХ ГРУЗИЈСКИ ИЛИЈА ДРУГИ, НАШ НОВИ ЗАСТУПНИК ПРЕД ГОСПОДОМ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЧУДЕСНА ЈЕ ВЕРА ПРАРВОСЛАВНА

Чудесне су тајне православних земаља, у којима је вера била и остала основа живота.

Марта месеца 2016. године грузијски археолози су, истражујући остатке православног храма у граду Кварели (Кахетија), пронашли огромни, у земљу закопан, сасуд са светом богојављенском водом, освештаном у осмом веку. Вода из сасуда (званог квеври), који запрема тону, била је свежа и питка као из најживљег источника. Храм су разрушили Арапи, а водица је, неукварена, остала да сачека археолога Нодара Бахадзеа и његову екипу. Лабораторијска анализа је показала да је вода добра за пиће.

Ово чудо је дело Творчево у природи, али над природом. Песма црквена каже да тамо, где Бог хоће, побеђује се природни поредак.

Али бивало је и бива и чудо живих људи Божијих, какав је новоупокојени у Христу патријарх Илија Грузијски.

ОТАЏБИНОЉУБАЦ

Патријарх Илија је био велика личност Православне Цркве краја 20. и почетка 21. века. То је човек који је Грузију подигао из пепела, вратио је духовним коренима, обасјао Христом. То је човек Богочовеков, у времену ситних и престрашених душа, истински Мојсије земље коју је Богу привела Света равноапостолна Нина. Зато га његов народ воли као оца. А он воли своју Грузију љубављу у Христу. Познати руски новинар и фотограф Јуриј Рост о патријарху Илији вели: „Хоћу да кажем да су у његово доба Грузијци постали ближи Богу. Не само зато што се повећао број храмова и парохија. Једноставно, подигнута је духовна пирамида, и подигнута је захваљујући њему.

Свет је тако саздан да нико никад неће достићи врх пирамиде; што је ближе, то је теже. Теже је јер још више тражиш од себе. Раније је вера и идење у храм била више „женски посао“. Жена је у Грузији увек било више него мушкараца. Сада је много мушкараца и младих.

У Грузији су се појавиле секте, непријатељи православља и самог патријарха. И много их је било. Али, посустале су. Јер присуство Илије Другог ограђује отаџбину.“

Као Мојсије некад, кад је водио Израиљ кроз пустињу, тако и патријарх Илија води свој народ ка Небеском Јерусалиму.

ПАТРИЈАРХОВ ПАТРИОТИЗАМ

О својој земљи, патријарх Илија је говорио: „Шта је отаџбина, и како је схватамо? Наша отаџбина је наша генетика. Њу је родила љубав према Богу и ближњима. Она је наша прошлост, садашњост и будућност. Грузија су све битке које смо добили и све битке које смо изгубили. То су и наши велики преци са својим врлинама, али и са манама које су имали. Грузија је снажна породица. Рођачка веза и блискост. Грузија је земља где су ради пријатеља спремни да живот дају, а комшија је као члан породице. Ту су кумовске везе и другарске заклетве јаче од рођаштва. Грузија је наша јединствена флора и фауна, наше су то воде и наше море. Грузија је непоколебива као воља Господња. Свако је у себи носи. Грузија, то сам ја. Она је у мени и ја сам у њој. Где год да човек пође, нека не раскида везу са отаџбином. Он мора да памти где су му преци и родитељи. Грузија нам мора бити у срцу, и морамо је свагда у срцу носити.“

Хришћанин, поготову епископ, поготово патријарх, ако истински Богу служи има огромну силу. Кад позове верне, они му се одазову. Јер није најамник, него је пастир, који, како рече Господ, душу полаже за овце.

КУМ ГРУЗИЈСКЕ ДЕЧИЦЕ

Још 2005. године, патријарх Илија је обећао да ће бити кум сваком трећем (и потоњем) детету рођеном у Богом благословеном црквеном браку. Родитељима својих кумића поручио је: „То је моје дете, будите опрезнији и пажљивији с њим“. Број абортуса се, захваљујући оваквим поступцима патријарха Илије, смањио за 50%, а број новорођенчади порастао за 25%. Патријарх Илија је имао на хиљаде и хиљаде кумића. Родитељи су били бескрајно благодарни свјатјешем куму. Он их је храбрио да рађају и подижу малишане. Пуна им је кућа загрљаја детињих јер им је пуна душа благослова Илијиних. Тако Тамар Капанадзе, отац четворо деце, каже: „Патријарх је крстио нашег четвртог сина, Лашка, а пре тога нашу ћеркицу Лизико. После Лизико смо, по благослову патријарха, решили да родимо још једно дете“.

Патријарх о својим кумићима вели: „Када је обележавана тридесетпетогодишњица мог устоличења, родитељи и деца су се скупили да ме поздраве као кума. Много сам радостан. Јер то су деца која се не би родила. Родитељи би их можда убили абортусом. Мислим да ће, кад порасту, умети то да цене. Сад, кад се роди треће дете, родитељи су пресрећни, па се на заустављају – рађају четврто, пето“.

Тако је кад имаш светог патријарха и кад верујеш његовом позиву.

БОГОЉУБЉЕ КАО БРАТОЉУБЉЕ

Велики патријарх грузијски учио је свој народ да се воли и слаже. Човек је човеку брат, а не вук, вели он: „Да ли сте размишљали о томе зашто су празници какви су Цвети, Васкрс и Спасовдан тако близу један другом? После радости често дође туга, а после туге радост. Стари Римљани су говорили: „Човек је човеку вук“. Шта учинити да човек човеку не буде вук, него пријатељ и брат? Неког знаменитог човека су питали шта је најстрашније. Рекао је, пошто је добро промислио: „Најгоре је категоричко мишљење, кад човек мисли да је само он у праву, а други нису, кад истину види само код себе, у својим ставовима и поступцима.“ Опасна је личност која истину види само у себи. То ствара друштвену средину у којој је човек човеку вук. Значајна је човекова способност да слуша другог човека. То је велика позитивна особина, кад је човек кадар да слуша и призна да је погрешио. Неопходно је о томе мислити… Кад разговарамо, наш дијалог не сме да се претвори у грубу свађу, грдњу и сукоб. Шта ће ти она истина коју си истерао ако си пријатеља изгубио? Нека човек човеку буде пријатељ и брат.“

Човек је човеку брат, а не вук, понавља патријарх Илија.

ПОШТУЈЕТЕ СЕ, ВОЛИТЕ СЕ

Блаженопочивши патријарх Илија Други учио је Грузине да чашћу један другога чине већим: „Сваки човек је за нешто обдарен. То је дар Божији. То није наша заслуга, и то треба ценити. О обдареном човеку треба рећи да има таланте, треба га подржавати. Бићете радосни и он и ви. Нема необдареног човека, само треба открити који таланат има. Човек може бити даровит научник, технолог, пољопривредник, и нема човека без неког дара. Нађите свој дар, и Бог ће га умножити и увенчати великим успехом и резултатима. Не вређајте једи друге, не клевећите, волите једни друге. Свети Јован Богослов је говорио: „Волите једни друге, и бићете срећни“.“

Волети значи видети другог већим од себе. Сујета убија и народ и човека, а љубав и поштовање уздижу и појединца и заједницу.

ПОРУКА МЕДИЈИМА

У једној проповеди септембра 2014, патријарх Илија је молио медије да не објављују стално вести о злочинима и крвавим убиствима: „Скоро сваки дан нам јављају да је човек убио човека, да је син ударио на родитеље, да су родитељи побили децу и слично. И све се то приказује као да је нужно. Обраћам се нашим новинама, телевизији, с великим поштовањем се обраћам новинарима и властима – кад подробно јављамо о овим негативним збивањима, траумирамо свој народ. Тиме се даје пример да је таква страшна недела могуће чинити, па бих ја молио да се што ређе прича о убиствима. Кад извештавамо о таквим насилним смртима, онда нашим младима, будућим поколењима, поручујемо да се то може. И од тога морамо да штитимо свој народ. Кад народ сваки дан гледа ратове и убиства, то га баца у огроман стрес. И то не треба чинити. Јер у свету постоји добро. Много добра се чини и у свету и код нас. Причајте о добру, смирујте народ, говорите му да треба чинити добро. Добра дела дају снагу човеку, дају му веру у будућност. Надам се да ћемо на крају крајева схватити ко смо и шта смо. Наш народ је Богом изабран. Да није тако, не би нам дао оволика добра.“

То вреди памтити.

БЛАГЕ ВЕСТИ 

А за Благовести 2016, патријарх је поручио народу у храму: „С нама је Бог! Велики си, Боже, и чудесна су дела Твоја. Сада је нарочити празник, сада сви православни празнују Благовести Пресвете Богородице. И како су наши стари говорили, данас ни птице не праве гнезда, него славе Господа. И ми славимо Господа, и молимо га да нам пошаље милост, мир, радост и љубав.

Данашњи празник нас учи да свако од нас треба да буде весник радости. Дајем вам благослов да људима говорите радосне ствари. Не тужне, о којима говоре на телевизији, где стално емитују негативне информације. То је све тешко, све је то стресно. Скоро да нема дана без црне вести, попут оне да се неко убио. Човек не може да издржи такве тегобе.

Зато људе треба да обрадујемо својом радошћу, да им говоримо радосне ствари. Морамо гледати у људска срца. Сада су у целом свету напети односи, и људи би да знају узрок те напетости. Зато прво свако треба да гледа у своје срце.

Срећни смо јер су на нашој литургији присутни Руси, Осетини, Абхасци, и други народи. Свима срећан празник, као и нашим Грузинима. Ви сте наша духовна деца, као и Грузини. Сви треба да будемо заједно. Морамо бити једни уз друге и узајамно се помагати. Нека вам Бог да благослов и радост. Нека милост, мир и радост буду свуда на свету. Са нама је Бог!“

Са хришћанима, ако су Христови.

КО ЈЕ БИО?

Грузијска духовна књижевница, Хатуна Раквиашвили, сведочи о патријарху Илији: „Сав православни свет (и не само православни) зна га као искључиво духовног човека. Он је за дивљење. Бог га је обдарио многим даровима. Слика дивне иконе, компонује (не само црквену, него и световну музику). Али је најважније: његово срце обухвата сав свет.

Када су 2004. светогорски монаси долазили у Грузију, један од њих (зографски монах Висарион) ми је рекао: „Кад је прошле године Свјатјејши Илија Други први пут стигао на Атос и кад сам га видео, занемео сам: никад нисам срео таквог човека; такви су сигурно били древни светогорски старци, о којима читамо у књигама“.

Он има дар огромне љубави, и сви га осећају. Ево мог случаја. Једном, када сам писала прву књигу о руском подвижнику из Грузије, оцу Виталију, остала сам насамо са Свјатјејшим. Одједном сам схватила да је он свестан мојих порока и грехова, и да ме воли такву каква сам, и то истински. Много сам се постидела. Нисам могла да поднесем такво стање душе, и замолила сам дозволу да изађем, макар на пет минута, да продишем, што би се рекло. Он ме је само благо додирнуо по образу, и све је прошло. Многи су ми рекли да, кад су с патријархом, осећају да их он воли више од било кога другог. Његов глави дар је дар љубави.

Од 1977. он управља Грузијском Православном Црквом, која је тада била веома ослабљена због власти комуниста. Већина манастира била је затворена, имали смо само четири стара епископа, у Тбилисију се служило само у неколико храмова. Било је мало свештеника. Оно што данас видимо је само његова заслуга. Отворено је многом манастира, свако село има цркву и пароха који у њој служи. Ни набројати се не могу све његове заслуге. Али патријарха Илију народ не воли због тога, него због његове љубвеобилне личности. Он није лицемер и свакога воли. Чак и неверујући осећају његову духовну силу.

Ево примера његове очинске љубави. Пре тридесетак година свјатјејши је сазнао да је у Тбилисију дошло до страшне трагедије: једна млада породица је у пожару изгубила двоје мале деце – дечака од девет и цурицу од седам година. Родитељи нису били код куће кад је пожар избио. Чим је чуо шта се збило, патријарх је сео у ауто и дошао до њих. Дао им је своје Јеванђеље, свеће, дуго је причао с њима. Дошао је и сутра и прекосутра. На крају их је замолио да они дођу у патријаршију, код њега. Било им је непријатно да га одбију, и отишли су. И касније су му признали да су били решили да се убију – или после сахране, или кад прође четрдесетница. А кад је Свјатјејши почео да им долази и прича о животу с оне стране гроба, пожелели су да се, кад умру, сретну са својом децом, а да се за то време стално моле за њихове душице. Да живе и чекају сусрет са децом. Патријарх им је предложио да се запосле у патријаршији, и они су пристали. Муж је умро пре неку годину, био је патријаршијски правник, а жена и данас води патријаршијску архиву.

Није само тај случај. Пре 28 година изненада је умро трогодишњи синчић грузијског певача Темура Циклаурија. Био је то страшан ударац. Темурова жена, мајка детиња, такође је певачица. Грузија је волела и Темура и његову жену, и сви су их искрено жалили. Кад је чуо шта се десило, патријарх је позвао несрећног оца. После вишечасовног разговора, Темур је рекао да више неће наступати на концертима – ни он, ни његова жена. Патријарх му је одговорио: „Зашто? Сваки човек је дужан да служи својој земљи, својој домовини, с оним што му је Бог дао. Зар ти мислиш да си одужио дуг? Откуда ти право да све одбациш?“

Патријарх му је дао псалтир и благословио га да чита за покој детиње душе, али није прецизирао колико да чита сваког дана. Дао му је велику свећу да је пали док чита псалме и моли се. Темур је почео да чита псалтир, и свећа је догорела тачно четрдесетог дана од смрти његовог синчића. Прочитао је и Јеванђеље. Осетио је силу Божију и поверовао је у Бога. Он је и сада један од омиљених грузијских певача. Прислужује у храму.

Ево и примера патријархове кротости. Он много воли природу и животиње. Увек ради у патријаршијској башти, у којој је све дело руку његових. Једном је требало да му дођу неки гости, али, пошто је до њиховог доласка било доста времена, патријарх је сишао у башту и нешто „шуркао“, што каже наш народ. А гости дошли знатно раније но што су их очекивали, и пошто су врата била отворена, нашли су се у башти. Хтели су да питају неког куда да иду, и видели су човека у поцепаној мантији како нешто окопава. Обратили су му се: „Еј, послушниче, како да дођемо до Свјатјешег Патријарха?“ Он им рече: „Идите на трећи спрат, тамо ћете га наћи“. Они су га послушали и кренули. Рекли су им да причекају, патријарх само што није. Како су се запањили кад су видели да је онај „послушник“ с којим су причали кад су ушли у двориште –патријарх Илија.

Када је завршио Московску духовну академију, патријарх се вратио у Грузију, и у светом градом Мцхети почео да подиже богословију. Тамо је живела нека девојчица, предшколац. У дворишту богословије стајале су древне посуде за вино, квеври. Та девојчица би ушла у квевр, и сатима чекала да свјатјеши изађе на чист ваздух. Једном ју је он угледао, јер малишанка није смела да му се обрати. Пришао јој је да поприча. Она је, на коленима, кренула ка њему. Гледала га је и рекла: „Декице свештениче, како си леп! Јеси ли ти Бог?“ Свјатјеши се срдачно насмејао: „Не, нисам ја Бог“. Девојчица га је замишљено погледала и рекла: „Ако ниси Бог, што си тако леп? Тако леп треба да буде само Бог“… Патријарх јој је причао о вери, и она је с мајком ускоро пошла у цркву и почела да се причешћује. Сада има шездесетак година, и одавно ради у патријаршији, али је патријарху Илији тек пре десетак година признала да је баш она та девојчица која је с њим причала. Патријарх има добро памћење, и свега се сетио. Препричао је разговор, и како га је назвала „декицом свештеником“.

Патријарх често говори о годинама када је био митрополит Абхазије. Каже да су Абхази добродушни и побожни. Питали су га чега се највише сећа из тог доба. Рекао је: „Много су ме волели Абхасци. Често су ми долазили у владичански конак на разговор. Али највише се сећам једне жене која ми је донела посуду киселог млека. Није имала ништа друго чиме би ми показала љубав. Сећам је се целог живота, и стално се молим за њу и њену доброту“.

Кад је за све нас почео неочекивани рат 2008. године, тела погинулих су лежала на августовском сунцу. Тешке су биле муке тих дана. Седамдесетпетогодишњи патријарх је тада пошао са свештеницима у област сукоба. Рекао је: „Помозимо свима, нема везе ко се борио против кога. Однећемо Грузине који су изгинули, да би родбина могла да их ожали и сахрани како треба. Осетине нећемо оставити овако, него ћемо их хришћански сахранити. Постарајмо се и за рањенике“. Тако је и било. Тако су наши преци увек чинили. Увек су се хришћански старали за рањене и изгинуле.“

Такав је он био, Божији и наш – грузијски Мојсије. 

ПОМЕНИ НАС, СВЕТИ СТАРЧЕ

О, праведни патријарше Илија Други, помоли се Богу Који те је призвао у покој за све народе света, а нарочито за нас, православне, који много страдамо у гресима и од греха, ратујући против Бога и једни против других. Нека нас Господ спасе у ова потоња времена, да душе не изгубимо. Поздрави нам, молимо Те, патријарха Павла, и ни нас, грешне Србе, који много воле твоју Свету Грузију, никако не заборави у молитвама! Амин, Боже дај!