1700 година Првог васељенског сабора

Речи старозаветног извештаја о стварању: „Тада Бог погледа све што је начинио и виде да је веома добро“ (Пост 1, 31) ) у директној су спони са речима Светог Писма Новог Завета: „Добро чинити да нам не досади“ (Гал 6, 9-10). Да је реч о Богу и Реч Божија сатворитељна, (Логос) – Господ Христос релација и однос у добру, не указују само ове речи Светог Писма. Оне су и актуелне и савремене, а за то подједнако постоје сведочанства. Суштински је излишно и сувишно наглашавати да се вера не доказује актуелним него живи и њоме разумева (Јев 11,3). Човек са друге стране као биће потврде и самоспознаје потребује афирмацију за делање. То је случај и када је реч о Св. Писму. Томе је доказ и Помесни сабор у Картагини (397) који је потврдио новозаветни канон. Таква појава је условљена чињеницом да је богонадахнути писац светих редака био као и ми, човек. Оно што је „ново под Сунцем“ и „нова твар“ (Отк 21,5) то је да: „Ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ Λόγος, καὶ ὁ Λόγος ἦν πρὸς τὸν Θεόν, καὶ Θεὸς ἦν ὁ Λόγος.“ (В начале бѣ Слово, и Слово бѣ къ Богу, и Богъ бѣ Слово – Јн 1,1).

Речи, дакле, нису само дескрипција и релација већ божанска икона и подобије – Христов лик и Христова икона Бога невидљивог. Она надилази психологију и етику, не искључујући их али не зато јер добро не егзистира у њима већ зато што је тајна над тајнама – Оваплоћење Једносушног Сина Божијег. Бог је постао човек али је ту тајну требало догматски утврдити и истине вере објавити.

Теза пре 100 година написана у листу „Хришћански живот“ који је уређивао Св. Јустин нови Ћелијски, поводом 1600 година истог јубилеја, коју је написао митрополит Антоније, говори делом о томе. Он тврди да је недопуштањем измене једне јоте у Символу вере Црква „моралном релативизму и моралној условности“ рекла не. Да би њихов контекст био јасан овде ћемо их цитирати: „Следбеник Христов бори се против света, бори се против самога себе, као онај који је наследио васељенску грешну исквареност, бори се и против природе, бори се против историје. У свету он неће наћи за ово себи јаче помоћи, силније од самог света: она је само у Богу, а Бог оваплотивши се био је у свету, и у хришћанину обитава (Јн. 15, 1–7). Читајте и ове утешне речи Бога Сина Бога Оцу: „Ја у њима и Ти у Мени; да буду са свим у једно и да позна свет, да си Ме Ти послао и да си имао љубави к њима као и к Мени што си љубав имао (у Јн. 17, 23). Ове радосне речи, које узвишавају, не би имале никаквог смисла, ако Христос, којим живи хришћанство (15, 18—20) није истинити Бог, већ само део непријатељског хришћанима света. Ето зашто је победа Првог Васељенског Сабора над аријанством била победа Христова пута и светости над светом. Недопуштање ове мрске јоте у Символу Вере било је недопуштање у хришћанском животу ни мисли о такозваном моралном релативизму, моралној условности, тј. моралној неодређености; а уношење било би уништење Христових заповести и хришћанског подвижништва и мучеништва.“

Речи митрополита Антонија овде и сада не треба подробније тумачити. Први васељенски сабор је много више уредио, учинио и успоставио бранећи вери, осим пуке моралности и етичности. Ако нема догматике, онда нема ни етике. Ствар је једноставна и јасна. Исправан први део цитата је парентеза без које би немогуће било новозаветно и еклисиолошки тачно сагледати Први сабор. „Да сви једно буду; као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн 17:21). Не може се свести теологија, не само Првог сабора, на одбрану од моралног релативизма, иако са ове временске дистанце изгледа небитно појаснити такве наводе, то је још једна одбрана никејске вере међу нама.

Веома важна чињеница на коју треба указати у појединим члановима Символа вере јесте додавање везника „и“. Године безбожништва, нецрквености, отуђења, мањак превода, непознавање текста, неписменост и др. довеле су до искривљености Символа вере у нашем народу. Тако на пример седми члан Никео-цариградског Символа вере треба да гласи: „Његовом Царству неће бити краја.“ Уколико би се уобичајила (као што и јесте) интерполација везника „и“ испред прве речи заменице другог лица једнице, то би значило и тумачило се „и његоом царству ће доћи крај, кад-тад“, а не пише тако. Постоје речи које се понављају али које не утичу на суштину исповедања, као што је осми члан Символа: „…заједно поштује и заједно слави“ где је реч заједно понављање. Када се друштвене, научне дисциплине у конкретним историјским последицама, добрим или злим, преносе кроз људе на план вечног и непролазног, како тек треба резоновати значај тачности исповедања чистоте вере оличено у Никео-цариградском Символу.

Можемо прочитати у периодици разне речи о Светом Писму као пуританској белетристици или историософској мистици. Код једних да оно интригира, а других да је маркантно или божански инспиративно. Обе „фракције“ су своја уверења стицали кроз спорадична искуства или непосредне увиде у свој доживљај Писма. Неизоставно се код православних тумача и излагача темата разним поводима злоупотреба Писма дефинише једним кривцем. Као по правилу се наводи институт „протестантско тумачење – sola scriptura“ који описује латинска пословица: „Hic liber est, in quo quaerit sua dogmata quisque Invenit et pariter dogmata quisque sua“ (Ово је књига, у којој свако тражи своја учења и свако подједнако налази своја учења). То делом јесте оправдано али да ли има своје упориште у реалијама реперкусија које је Сабор позитивно оставио до данас? На ово питање нећемо подробније одговарати, осим да нема. Свети и Велики Сабор у Никеји је заштитио еванђелски програм и чистоту православног исповедања вере, који треба неизоставно и тачно следити дан-данас. То је укратко опис, закључак и сврха и других саборȃ, нпр. 14. Помесног сабора у Јафи или три исихастичка.

Данашњим речником једноставно речено, на вишем научном нивоу из ове перспективе, Велики и Свети (Први Васељенски) Сабор у Никеји 325. године окупио је, са једне стране, православне епископе широм тада познатог света али и њихове неистомишљенике у самој Цркви. Окупио је на иницијативу цара Флавија Константина различита мишљења у вези са једном речју или једном јотом и словцетом. Међутим, оно је претило и претендовало на исправност хришћанског учења, ионако недефинисаног. Наравно, у питању је било много више од тога. Сабор је био својеврсни уводни пледоаје дефинисања и предања, стављања на знање и употребу Цркви једног православног обрасца вере, уместо до тада многих који су црквено-општински или локално постојали.

Црква разграната по царству и изван граница добија овим и прилику да одбрани али и утемељи и дефинише веру и према свету. Међутим, због словцета или речи „која није у канону Светога Писма“, како су тврдили аријанци, долази касније до аријанске јереси која је благодарећи интервенцији и смирењу цара Константина повољно по Цркву решена. Међутим, Арије као учен александријски свештеник, затим оригенисти, манихејци и др. нису били исти као нихилисти или касније мухамеданци. Они су своја учења базирали на дубоком уверењу да је Господ Исус Христос сличан али не и једносушан Богу; створен као и ми али са том разликом што је он више биће налик оваплоћеном анђелу; обоготворени човек. Дакле, аријанска „вера“ у Христа као рођеног створења сличног тј. богоподобног (ὁμοιούσιος-омиусиос); или сличносушног Богу Оцу била је клизав терен за неупућене и лаковерне.

Велики и Свети Сабор у Никеји је догмат о Једносушности по времену и битности поставио на телеолошки и теолошки пиједестал. Он има своје дубоке рефлексије на Литургију и све друге сегменте богословља и живота у Цркви. У Никеји се утемељује и открива, нарочито у лику и делу Св. Атанасија Александријског, догмат о Тројичности. С тога Првом Васељенском Сабору одајемо свештену доксологију, признање и анамнезу. Не само као првом у односу на свих каснијих 6 Васељенских сабора, већ холистички као Црква и заједница крштених личности у Њој, које у Символу исповедају веру у Христа Господа али и у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

Ђакон Божидар Васиљевић