ВЛАДИСЛАВ ТКАЧИЈЕВ: Највећу лепоту крије памет

Филмофил сам постао у Кану. Ми смо у Русији уз књиге и икону, у свакој кући имали шаховску таблу, то је култ обједињене вере и памети.

Први пут у историји кинематографије један шахиста, успут и филмофил, контроверзни велемајстор Владислав Ткачијев нашао се у жирију једног филмског фестивала. Његово око за седму уметност препозанао је и одабрао Емир Кустурица, а човек који три државе, Русију, Казахстан и Француску сматра подједнако својима за „Новости“ истиче: шах је уметност, наука, религија, спорт и игра, а рећи ћу вам шта је он за мене. То је огледало у које човечанство вековима себе посматра, потребно сваком појединцу да себе и свој садржај сагледа у форми и то оној – добро и лепо обликованој.

– Позив је и за мене било изненађење. За то заслужан један други шахиста, Карл Страгнов. Њега познајем 20 година. Кад се преселио у Србију почео сам посредно да сазнајем и учим о вашој земљи. Знате за то узбудљиво осећање, када са неким делите ствари за ваше око и добре. У тим разговорима име Емира Кустурице увек би испливало на површину. Филмофилску страст развио сам у Кану, а српску културу упознавао гледајућу филмове насумично, прво остварење „Црна мачка, бели мачор“, затим „Сећаш ли се Доли Бел“ који је мој апсолутни фаворит, па „Дом за вешање“… У сваким случају, ја сам заиста први шахиста у историји кинематографије који се нашао у жирију филмског фестивала, Кустендорфа.

* Ваша биографија „каже“ да имате три „своје“ државе, како се то догодило?

– У СССР отац је био војник, селили смо се често. И како то бива, брат ми је рођен у Таџикистану на граници с Кином, ја сам рођен у Москви 1973… Уследила је селидба у Казахстан и сва ова места су део мене, на сваком сам био довољно дуго. Период од две деценије живота у Кану резултат је мог успеха. Када сам постао довољно јак почело сам са наступима по целом свету, 1994. догодио се и један романтични пут у Француску, назовимо га тако. Човек из Хрватске и председник тамошњег клуба Дамир Левачић ме је позвао да останем. Сада поново живим у Москви.

* Шта се са шахом догодило, где је нестао са „ствари“ чија основна правила свако на планети зна?

– Више не зна свако основе шаха! На свакој тачки планете изгубио је позицију, чак и у Русији. Ми смо уз књиге и икону у свакој кући имали шаховску таблу. Тај култ обједињене вере и памети, нестао је. Процените онда сами колико смо изгубили. Али знате шта је остало. Још једино политичари воле да их доводе у везу са врхунским шахистима. Тако граде слику о себи као паметнима, што у већини случајева нису.

* Велики део живота проводите покушавајући да промовишете „обједињену веру и памет“…

– Није баш све изгубљено, ако посматрамо финансијску страну. Велемајстори који су раније подучавали младе, једва су састављали крај с крајем. Сада посредством интернета, они рецимо из Москве, дају лекције ученицима и студентима у Стокхолму, Берлину или Сиднеју. Изгубила се ипак религијска компонента. Истовремено, лакше је преживети свакодневицу због мало више пара у новчанику.

* Поред вере и памети, желели сте и лепоту у истом паковању, заједно са братом као „Блиц браћа“ огранизовали сте такмичење за „Светску мис шаха“…

– Нас су звали „Блиц браћа“ јер смо играли брзопотезни шах и волели филм „Браћа блуз“. Поента са „Мис шаха“ била да разбијемо клише. Да покажемо да у свету штребера има лепоте на претек. Зар памет није тако очигледно – лепа? Ја мислим да јесте. Шахисткиње су лепе. Оне најбоље су добро разумеле ову играрију осмишљену тако да промовише шах. Показало се међутим да памет и лепота у „једном паковању“ и нису неки приоритет за остатак света, за финансијере пројекта у Француској и Русији нарочито јер нису нашли начин да зараде колико су желели, а изгледа су желели превише. Тако се догодило да ова промоција шаха није дуго потрајала. Било је додуше краткотрајног успеха, о томе су писали сви највећи светски медији, телефони су нам звонили усред ноћи: Влад, овде „Радио Сиднеј“, да ли бисте нам рекли… Ово смо радили исте године када је Цукерберг покренуо свој пројекат, нудећи на почетку лепотице, о памети није било речи, али се његова идеја касније развила у „Фејсбук“.

* Некада је врхунски шах био ствар интелектуалног престижа…

– Ја сам шах почео да играм 1983. године. Закорачио сам у шаховски клуб годину дана касније. То је било нешто величанствено. Имали сте шахисте у свим вестима, у новинским ступцима, има ли некога на свету да не зна за Карпова и Каспарова ? Знате ли ко је број један данас? А тада је светска организација професионалаца, мене као талентованог клинца звала да играм у Паризу и Лондону. Играш и гледаш у Тријумфалну капију. У замцима.

* Ипак игра није занимљива за публику, да ли те то разлог очигледном паду?

– Да, чак ја на известан начин верујем да би класични шах требало да буде „убијен“. Он треба да остане у рукама заљубљеника наравно, али треба промовисати „блиц“, „цугер“, брзопотезни шах. У супрозном, неће нас бити. Морају се увести неке естетске новине, да би ствар успела. Опет, шах траје 15. векова а верујем и у то да конзервативци који се увек налазе на челу шаховских организација и оне кровне а то је ФИДА, не гледају благонаклоно на новине. Они немају неке велике визије. Од шаха праве гето за интелектуалце. Можда Карпов јесте интелигентнији од већине становника ове планете, али сигурно није први међу паметнима, а Каспаров још мање. Шах у сваком случају помаже да развијете своје потенцијале. Важно је да започнете у раном детињству. Али после тога, ви само то радите. И то што ћете напредовати радећи, не значи аутоматски да сте Њутн.

* Шта је онда потребно да неко дође у светски врх?

– Потребан је Богом дани таленат, довољно велики, као за сваку професију. Потребан су још и јак карактер, као и челичне мошнице јер је пораза на овом путу превише. И још једно, највећи су имали су јаку новчану подршку. То је велики новац. Магнус Карлсон на пример, иза себе је имао огроман тим људи који су негде на норвашким острвима радили за њега. Ми га видимо само на турнирима, али то је тек врх леденог брега. То кошта пуно, дакле, ако немате довољно новца бићете ту негде али никада у самом врху.

* Какав је коначан исход чувене шаховске битке између човека и компјутерског алгоритма?

– Ривалство компјутера и човека почело је током Другог светског рата. Британски криптолози су покушавали да декодирају шифре чувене немачке „Енигме“. Шахисти су то радили за Черчила. Први компјутери су настали на шаховској логици. Највећа данашња компјутерска револуција у шаху је у томе што је укинуто линеарно размишљање, сада компјутер уместо овакве логике синтетизује милионе одиграних партија у секунди. И избаци прави потез. Додаћу још, шах је у Другом светском рату спречио нуклеарну катастрофу, а у будућности ће компјутери мењати шах.

* У обиљу великих партија, коју памтите као најузбудљивију?

– Најзначајнији меч је онај са Гаријем Каспаровим 2001. у Кану. Медији су мене представљали као „домаћег момка“ навијачки, а њега као највећег шампиона свих времена. А ми смо се познавали, увек би се фино поздрављали, попричали о шаху. Пред меч, поздравио сам га уобичајено, а он није отпоздравио. Погледао сам га у очи и видео поглед који бих мога описати једино као манијакалан. Манијак, немам други опис! А ја који ово кажем, такође имам изузетно јак победнички карактер. Прва партија завршила се ремијем. Другу сам изгубио.

* Једна од најзапаженијих партија у историји шаха је ваш „инцидент у Калкути“. Тада сте заспали за шаховском таблом, неколико пута…

Сада смем да причам о томе, 11 година касније. После треће рунде и три ремија био сам узнемирен. Играм против типа о коме намам појма, ја „једем“ његове пешаке, он моје, али их он баца преко рамена на под… Судије ћуте. Мало фрустриран паузи одлазим у оближњи кафић са неким познаницима. Враћам се затим за таблу, трештен. У неколико наврата спустио сам главу на таблу, на запрепашћење свих. И одспавао неколико тура. Меч је прекинут а следеће чега се сећам је буђење у хотелској соби сутрадан ујутру. Мамурног, зове ме познаник из кафића и каже: постао си светска звезда, националне телевизије у Француској, Русији, Енглеској, сваки канал и сајт пренели су причу! Телефон наставља да звони, а сви светски медији желе интервју… То није слава о којој сам сањао, јер сам бринуо о мојим родитељима који су конзервативни. Међутим и сада када одем на пример на Филипине, људи знају то је Влад Ткачијев. И неким чудом, инцидент је популарисао шах.