ВИОЛИНИСТА РОМАН СИМОВИЋ, ГОСТ ФЕСТИВАЛА „БОЉШОЈ“: Волео бих да се вратим овде, у свету је сурово
(Роман Симовић) Фото: М. Цветковић
Симовић је у четвртак увече наступио на отварању фестивала, у пратњи Симфонијског оркестра „Бољшој“, под управом диригента Србољуба Динића.
Синоћ је публика у Дрвенграду поново уживала у Симовићевом уметничком надахнућу. Прослављени виолиниста наступио је у оквиру гудачког квинтета формираног специјално за фестивал. Заједно с виолинистом Робертом Лакатошем, виолисткињом Миленом Симовић, виолончелистима Тимом Хјуом и Ксенијом Јанковић и пијанистом Владимиром Милошевићем, Симовић извео је дела Дворжака, Шуберта и Рахмањинова.
С угледним музичарем разговарали смо о утисцима са наступа под ведрим небом, о сарадњи с генијалним руским диригентом Валеријем Гергијевом, музичком путу који је ишао од Украјине, преко Црне Горе, до Русије, искуству стеченом у Лондонском симфонијском оркестру, у којем је Симовић концертмајстор, и будућности младих музичара у свету у ком владају вредности стране врхунским уметницима.
Поред тога што морате да вежбате и да се припремате за концерте, морате да се дружите и с нама новинарима. Како издржавате тај темпо, да ли је за то потребан посебан тренинг?
— Управо сам имао двадесет дана одмора, био сам у Црној Гори на мору, тако да сад имам нову енергију. Свакоме од нас је врло важно да се повремено ресетује, јер долази до презасићења, и онда човек престане да ужива. Али, већ осећам да је темпо невероватан. Сутра-прексутра идем у Хрватску. Моја супруга Милена и ја свирамо дует у Задру на фестивалу, а после идемо заједно на још један велики фестивал. Радићу са клинцима, исто као и овде, и свираћу са великим људима. Биће ми част да свирам са Јевгенијем Кисином. Требало је да буде (Леонидас) Кавакос, али он се разболео, тако да ће уместо њега бити (Димитриј) Ситковецки.
Имали сте у четвртак увече на отварању „Бољшоја“
— Ја сам се противио на почетку и рекао сам Емиру (Кустурици) да је веома проблематично да на том инструменту који тренутно поседујем просто свирам на улици. Никад то раније нисам радио, увек сам узимао други инструмент за тако нешто, јер може да буде хладно, може да буде и ветровито и, не дај боже, да падне киша. Реч је о „страдиварију“, тако да имам огромну одговорност — није мој инструмент. Али, на крају је све испало добро, само је било мало хладно на почетку. Емир је у праву, јер је то потпуно невероватан амбијент између планина. Имате доле провалију, а овамо сте на врху те планине у средини. Невероватан поглед. Био је то један велики шоу, видели смо онај невероватан ватромет… Свако се потрудио максимално, и мислим да је било веома добро.
Један од гостију фестивала је велики руски диригент Валериј Гергијев, с којим Ви сарађујете и добро се познајете. Изјавили сте, између осталог, када сте причали о томе како га видите као човека и уметника, да је он обећао Владимиру Путину хиљаду концерата у једној години. Да ли је то успео да испуни?
— Јесте. Људи ми не верују када им причам. Био сам радознао па сам отишао на само један од фестивала који он организује, „Ускршњи фестивал“. Оркестар седне у чартер воз (нисам ни знао да то постоји), ту се људи хране, спавају, туширају, ту живе месец дана. Ја сам дошао на недељу дана. За недељу дана одржали смо четрнаест концерата. Ујутру нисмо знали шта свирамо тог дана. Ујутру нам ставе ноте и без пробе се свира.
Како то утиче на уметнички квалитет?
— Утиче, наравно. Мора да утиче. Валериј је такав, он је велики мегаломан. Оставио је иза себе много ствари. Гради сале непрестано, купује инструменте, помаже деци, помаже свима нама уметницима. Он је неко ко просто не може да стане, то је његов начин живота. Он је такав, јединствен, и сви се чуде. Ником није јасно шта једе тај човек, па може то да издржи, јер он више није млад. Ја му желим да живи 150 година, зато што нам је свима врло потребан, позитивно утиче на све нас и сви од њега много учимо. Он је човек који никад не одустаје. Ако је нешто зацртао, он ће то и да уради. Једна много моћна личност!
Били смо у прилици да видимо колико је моћна личност пролетос у Сава центру, на величанственом концерту Оркестра Маријинског театра, на којем сте Ви добили посебне овације. Како велики човек утиче на великог уметника?
— Својим ауторитетом, знањем и темпераментом, и свим стварима које ради. Својом брзином, начином живота. Ја сам научио много од њега. Током ових седам година које сам провео са њим, сваки дан ми је био вредан, није имао цену, заиста. Имао сам прилике да радим са великим диригентима, али има нешто посебно у Валерију. Без увреде, мислим да је јединствен. Има неку ауру, има неку енергију. Једном се рађа такав човек. Људи много раде, али ово није само дириговање. Он брине о свему. Ту је 1.500 људи у Маријинском о којима он брине.
Ви нисте учили само од Валерија, већ и од живота. Интересантан је Ваш животни пут, где сте похађали школу и академију… Украјина, Црна Гора, Русија… Како бисте повезали тај низ различитих искустава? Овде има много младих пред којима је тек музичка каријера, како видите њихове могућности овде, како у Русији, у неким другим земљама? Шта им овде фали?
— Овде им фали да наша власт схвати колико су посебна деца на овим просторима за земљу Србију или за Црну Гору, која је врло мала. Ја сам прошле године нашао петоро људи који невероватно свирају виолину. То није стандард добар за Србију, то је нешто што је добро и за Европу, и то је нешто на шта треба да будемо поносни. То се, нажалост, запоставља. Врло је битно да постоје овакви фестивали, јер ни клинци, нити њихови родитељи, не могу себи да приуште да оду на курс код познатих професора. Некоме је велики проблем да издвоји 1.500 евра. Било би дивно када би постојао фонд за праве таленте, с комисијом. Мислим да та деца заслужују то, али не добијају. Постоје разне стипендије у иностранству за посебну децу, то је врло тешко добити овде. Не знам да ли би наша влада, или влада Црне Горе, у потпуности стала иза неког правог талента. Мислим да је то много паметније, него имати целу музичку школу, у којој се 90 одсто деце на крају неће бавити овим послом. Иза многих великих уметника који имају каријеру стоји или држава или врло богати родитељи. Сами неће успети.
Ко је иза Вас стао?
— Ја не знам ко је стао иза мене. Ја сам борац и не предајем се тако лако. И даље нисам задовољан и хоћу још више. Већ десетак година сам у иностранству. Прво је био Бразил, па Салцбург, па Лондон… Ја сам схватио како систем функционише и покушавам деци да објасним које грешке не треба да праве. Ја сам ишао у бели свет и мучио сам се сâм. Ту врсту савета нисам добио ни од родитеља, јер нису ни они знали. Градили су каријеру у неко друго време, у Русији, у СССР-у. Сад су друга правила игре.
Као уметник који путује светом и има контакте у разним земљама, шта мислите, шта очекује младе људе у оваквом свету? Не мислим само на културу и уметност.
— Жестоко је и врло тешко. Пробати нешто у иностранству је врло тешко, сурово је. Ми немамо новца, али мислим да сваки млад човек мора да оде и да види како ствари функционишу у белом свету. Ја бих се вратио у Црну Гору и Србију. Мени овде одговара. Мени је криво што још нисам нашао начин да ту жељу остварим. Сви смо слични и разумемо се боље. Теже се разумемо с Енглезима, Американцима, али, они вам пруже много више. Довољно је бити у Лондонском симфонијском оркестру и већ је човек инспирисан великим уметницима и свиме оним што Лондон пружа. Све је на врло високом нивоу. Треба грабити! Треба деца да схвате да без мукотрпног рада и сати проведених са књигом, инструментом… Чиме год да одлуче да се баве, битно је бити добар у свом послу. Нема ништа горе од просечног музичара. Веома је тешко, јер нас има много. Морате да се борите, као и у сваком послу.
