Славко Штимац: Сви смо ми иста врста створа, али морамо бити бољи људи

Сви смо ми исти, имамо мале културолошке разлике, али сви смо иста врста створа тако да је јако битно да се разумемо, међутим као да у овом свету неко не може да буде на миру. Ја мислим да морамо фокус да пребацимо на себе, да будемо бољи људи и тако можемо да допринесемо друштву у коме живимо, каже глумац Славко Штимац.

Штимац, који је 2019. године на „Кустендорфу“ добио награду „Дрво живота“ за будуће филмове, овога пута је у жирију фестивала на Мећавнику што му, како каже, више прија јер је „иза камере“.

Скроман, повучен, без жеље да се експонира, себе не доживљава ни као изузетног уметника, ни као рођеног глумца, како га често називају.

Нема глуме

Са 12 година је дебитовао главном улогом пастира Ранка у филму „Вук самотњак“ (1972) и од тада је одрастао и сазревао на филмском сету: „Сутјеска“, „Зимовање у Јакобсфелду“, „Салаш у малом риту“, „Гвоздени крст“, „Специјално васпитање“, „Ко то тамо пева“, „Варљиво лето ‘68“, „Сјећаш ли се Доли Бел“, „Подземље“, „Живот је чудо“, „Турнеја“, „Непријатељ“, „Топ је био врео“…

„Не знам шта значи сазревање. Право сазревање је емоционално. Мој живот у младости није био нормалан живот једног детета, ђака. Било је ту разних ствари, заиста. Када се осврнем на одрастање, било је лепих и занимљивих догађаја, сусрета са племенитим и паметним људима, који су фино утицали на мене, а било је и непријатних ствари, стресова. Све је то део живота. Нисам баш редован пример тако да је свашта било у мом животу, али ништа толико драстично и страшно“, каже Штимац у разговору за Спутњик.

Иако је било необично, из детињства носи лепа сећања.

„Одрастао сам на сету и старије и искусније колеге су ми јако пуно помогле својим саветима. Дословно су ме инсприсали својим добронамерним саветима. Увек се тога сетим“, са осмехом говори.

А први и најважнији савет који је добио јесте да „нема глуме“:

„Што сте убедљивији и што вам људи више верују, то сте бољи. То је циљ и прва лекција коју сам научио, а онда су следиле и све остале, зависно од пројекта, приче, сарадника. То ми је била незаменљива школа. Теорија је једно, пракса друго. Теорија је само припрема, али ништа док млади човек не усвоји знање у пракси“.

Себе, признаје, обично доживљава другачије него што то други чине:

„ Битно ми је да својим радом производим реакцију и да се људима то свиђа, а то да ли сам рођени глумац или изузетан, тога се клоним. Није добро тако мислити. Важно ми је да добро комуницирам са гледаоцима“.

Добрица у животу, добрица на филму

Током пола века каријере Штимац је играо доброћудне ликове па је чак Срђан Пенезић снимио филм „Име: Добрица, Презиме: Непознато“ као својеврстан омаж његовој филмографији.
Да ли је разлог томе што је личност глумца делом присутна у сваком лику који тумачи, како је једном изјавио?

„Што смо старији, то смо толерантнији према људима. Нису људи ни комплетно зли, ни комплетно добри. Сви смо ми мешавина једног и другог. Ти поларитети постоје у нама. Ми смо социјална бића и нагињемо ка томе да будемо добри, јер је боље, пријатније, поштеније комуницирати са средином на тај начин.

Много тога, наглашава, зависи од нас самих:

„Ако дођемо до извесног степене зрелости, да схватимо да смо и ми део овог света и да и ми свему овоме што се дешава доприносимо на неки начин, да нисмо пасивни посматрачи, шта год мислили, онда преузимамо и део одговорности. Има ствари које појединац не може да промени, али му увек остаје да промени себе. Ако из те основе крене, вероватно има много шанси да утиче на своју околину. Ако је добар и позитиван, има велике шансе да му се то врати“.

Човек је стално на ивици да греши

Након пет деценија играња позитивних ликова, прихватио је улоге негативаца у серијама „Црна свадба“ и „Подручје без сигнала“.

„То су добро написане улоге и условно речено негативци. У ‘Црној свадби’ мој лик је на машини, као зомби, не чини зло из убеђења, већ није ни свестан шта ради. Ни у ‘Подручју без сигнала’ није потпуно црн. Човек је стално на ивици да греши. Не постоји савршен човек, сви смо подложни грешкама. Треба да будемо толерантнији према људима и имамо разумевање за њихове поступке, наравно до одређене границе“, поручује Штимац.

Упечатљиву улогу је остварио у филму „Мрак“ Душана Милића, чија радња се дешава у време мартовског погрома на Косову и Метохији 2004, а обрађује тему живота у сталном страху српске девојчице Милице која, након што су јој отац и ујак нестали, остаје са мајком и дедом у сабласној кући.

„Душан Милић се одлучио за форму, условно речено, хорора, зато што је сматрао да се осећање страха и анксиозности тако може најбоље изразити. Страх, што му се више опиремо и што се више заграђујемо, хранимо га и постаје све већи док не прерасте у параноју када више нисмо свесни да ли је то стварно – колико је непријатељ напољу, а колико у нама. Душан је имао идеју да то буде прича која може да кореспондира са свим људима без обзира на локалитет и да је то јако битно, са чим се ја слажем. Сви смо ми исти, имамо мале културолошке разлике, али сви смо иста врста створа тако да је јако битно да се разумемо“.

Дешавају се и лепе ствари

Штимац сматра да морамо да радимо на себи да будемо бољи људи:

„Тако можемо да допринесемо друштву у коме живимо. Ми смо једна велика фамилија, што на микро, што на макро плану. Када бисмо почели мало другачије да мислимо, видели бисмо да није све тако црно као што нам се показује нарочити средствима масовног информисања. Ваљда се дешава нешто лепо, а не само лоше. Ја чак мислим да се већином дешавају лепе ствари, међутим као да нису довољно атрактивне да се о њима пише. Људи се најлакше каче на негативно – Да ли си видео шта се десило? Па онда креће прича. Као да нису занимљиве добре ствари, а требало би бити“.

А да ли би нешто променио у свом животу да крене испочетка, што је назив комада Ерика Емануела Шмита у коме игра у „Мадлениануму“, каже никада није о томе размишљао.

„Нема смисла размишљати о томе. Сви кажу – да ми је ово искуство, а оне године – али питање је шта би се десило да смо нешто другачије урадили. Можда бисмо завршили на првој кривини. Тако да не бих чачкао у то. Ко зна зашто је добро све што нам се дешава“, закључује Славко Штимац.