„Није то дошло ни из жеље да будем писац, него је настало практично као замена за нешто што је много композитније и теже а то су филмови. Дакле, да би постао књижевник човек мора да пише, односно мора да вежба рукопис, а ја сам то доживео као кад правим кадрове. А кад правите кадар и секвенцу, било да је један или их је много, то се увек ради изнова, све док човек не дође до неке врсте перфекције“.

— Кад сам први пут рекао нешто позитивно о Путину, онда је одмах кренула рестрикција на Западу која је била сулуда. То је било још време кад је он био кооперативан са Западом, не ово сад у коме ствара нову валуту и где се заправо један читан свет ломи и добијамо нови оквир нове цивилизације која је на други начин постављена од ове колонијалне.

— Тако је, то је најтачније.

— Јесте. Ту сам одмах на почетку уочио шта значи целина. И кроз шта јунак све прође, направи ужасну грешку јер жели да помогне, а у ствари исече те носеве, који су наводно код припадника Јевреја већи и сече их, а онда из страха кад види шта је урадио – као и човечанство из хаоса у коју уведе историја – онда се све поправља и враћа се у почетну фазу и тако у круговима.

— Свет се самоисхрањује и он у тој самоисхрани проживи разне фазе. Шта је добро са овом новом цивилизацијом? Она је створена и она ће да се развија као једна врста евроазијства – јер без Европе ипак не може – али азијство, односно азијска сила у колективизму. Тај колективизам су ови изгубили изузев у фудбалу или у тако неким споредним активностима, али нема га у производњи нити у ономе што је есенцијално за те западне народе. На другој страни се појављује нова цивилизација или идеја о будућности као више цивилизација које прате једна другу.

— Наравно. Ја мислим да је БРИКС један нови оквир у којег ће стати све оно што не жели да буде под неоколонијалном, односно постколонијалном шапом која је држала практично читаву планету два, три века. Сад је дошло време разрачунавања које не мора да буде ратно, иако ће ту бити ратова. Уосталом, Индија и Кина имају спорове око граница, па су у истој тој групи. Уједињене нације и међународно право је тако поклекло, изгубило је ону силу коју је имало и у таком нереду јако је добро да се ствара нови поредак. То је нови поредак на старим искуствима царевина, поклекнутих царевина, поништених Кине и Индије који су заправо били највеће жртве колонијализма британско-француског, односно америчког а сад се јављају и сами као хегемони.

― Петер Хандке је човек који по свему заслужује једну књигу и много пажње. То је човек који је у време бомбардовања Београда, Србије и Републике Српске стигао ту да живи с нама под бомбама. Такву ствар може да изведе само велики херој, односно човек код кога нема граница између животописа, онога што живи, и писања које долази из његове неухватљиве природе, које има жанр који никад на планети није постојао, нити ће постојати, који је дубоко људски. Све што је Хандке радио, мање-више је на крају поклонио нама. И ја мислим да је због тога и добио Нобелову награду.

— Професор читав живот хода на жици. Без жице нема оног што Мило Ломпар пише о мојој првој књизи, о идеји о инсајдеру у аутсајдеру. Када аутсајдер постаје инсајдер, а не жели то да буде, него се враћа аутсајдеру, а ипак је на путу где се инсајдерски стичу различити услови. На који начин? На тај начин што постајеш руски пријатељ у тренутку каду им је најтеже. Кад постајеш српски највећи пријатељ у тренутку кад је том народу најтеже. Значи, високи задаци жртвовања и идеје да човек ако се не жртвује – не постоји. Он може само да буде жртва неког аутоконформизма који влада и који људе поништава. Човек који остварује смисао кроз жртвовање за друге је човек. Побуњени човек је то исто. Шта је Хандке рецимо без Србије? Био би успавани писац који би успевао у формалном смислу да дотакне небо, али то искуство у којем се жртвовао за један мали праведни народ, потуривши практично леђа под све те медијске бичеве који владају Западном Европом – стварно је вредно пажње. Није он играо на ту карту, он је само желео да помогне.

— Кад се распадала Југославија, моја идеја о тражењу порекла била је управо због тога што је српски идентитет постојао у мојој кући. И он је истражен. То је проблем који се појављује заправо у мом родном граду, али не и код мене, тако да ја не делим тај проблем. Ја делим актуелне проблеме кроз које пролази српски народ, покушавам да будем од користи за његово преживљавање у овим тешким условима. Изгледало је као да сам на страни јачег, али зашто је то тако замишљено? Зато што је то провинцијални утисак. Свака провинција има утисак да је она спремна да направи светозадор. А није тако у светским померањима, испало је да су Срби награбусили највише и да су били увек, рекло би се, на некој клацкалици где је правда измицала, непрестано. И утолико је моје самопотврђивање у оквиру тог национа и те културе било најнормалнија појава за мене и за моју породицу.

— То је занимљив филм. Јер како без икаквог одблеска човек да ћути на оно што се дешава са Печерском лавром у Кијеву, дакле, у срцу руске духовности, односно православља, с којим ми делимо практично све, укључујући и блиске језике и на неки начин никад остварену љубав која је, ваљда због те физичке удаљености, тако била постављена. Веома је важно да се у једном таком филму солидаришемо са браћом која су угњетена у Кијеву. То су православна браћа, то је иста култура, то је култура на којој сам ја одгајан, без обзира што су имена другачија, то је оно што сам понео из куће. Да је мој отац жив, урадио би исто.

— Имам. Мислим да сила бога не моли и да ће то на крају да заврши управо на онај начин на који очекујемо да све дође на своје место и да оно што је руско буде руско. Зашто? Зато што је тај мултикултурни рецепт пропао на испиту, управо на оном на чему је независна Украјина угњетавала у том делу, забрањивала језик. Гледао сам један документ у коме украјински председник обећава пензионерима Русима да неће имати пензију, да неће моћи унуке да шаљу у обданишта и да неће моћи да живе на тој територији. И то се сад види по утврдама које су градили од 2014. до практично почетка овог сукоба. Ту се још појављује и феномен биолошких лабораторија, та прича заслужује свој епилог.

— На површини то јесте везано за те изборе, то је још увек најјача светска сила, формално и до увођења валуте која ће да парира, а не да буде жртва америчког долара. А доштампавали су их колико год им је требало, јер су знали да у завршници неког коцкања у Дубаију или било где у Индонезији, добитнику жетоне исплаћују у доларима. Док ове земље које су се среле сад у Казању, не створе свој монетарни финансијски систем, дотле ће они бити први. А мислим да нам за ово о чему говоримо треба још година две, да ћемо имати један паралелни финансијски систем и економију која неће зависити од федералних резерви, односно колико има долара или колико ће се доштампавати. Кад се смањи оквир унутар којег је долар валута која влада, онда ће Америка изаћи на чистац сама са собом. А тај чистац не знамо шта ће да буде.

— Нисам, зато што се данас не може рећи да је у ћутању сигурност. Данас можеш да се правиш луд да се ништа око тебе не дешава и да будеш слободно жртва тога што ћутиш. Данас се човек брани вербалним рафалима боље него ћутњом. Хоћу да кажем, различита времена – различите идеје и идеали. Андрићев је било идеал да буде миран и да ствара. А мој идеал је да у своју друштвену заједницу унесем што више могу. И утолико је мој дискурс, у ствари, јак да би све оно што код мене вреди било пренесено на људе с којима живим.

— Јесте. Али ја немам путера на глави. Дуго је постојала и још увек постоји једна сулуда идеја да ми је држава дала брдо, да ми је држава дала Андрићград. Одем доле у Требиње где имам неки стан и први комшија каже – општина му дала стан.

– Биће, биће. А биће и књига идуће године.