КУСТУРИЦА: Има неки квар у српској елити!

Разочаран у западни свет Емир Кустурица се окренуо Далеком истоку у којем налази инспирацију за сагледавање питања моралности у модерном свету. Радња романа који тренутно пише одвија се у Кини и централна личност је човек који на почетку делује као кнез Мишкин, а завршава као Раскољников. „Дакле, оно што је за Достојевског била подељена тема доброте и безазлености, у савременом свету постаје заправо фузија та два јунака која можда некоме неће бити сасвим јасна, али се развој те приче заправо одвија у једној неодрживој моралној рецептури савременог света. Мислим да је Азија плодно тле за такву поставку и увођење моралне дилеме, много више него Европа данас“, рекао је Кустурица.

Мултиетничност и мултикултуралност су две ствари које се у модерном свету стављају на пиједестал. Како гледате на то, посебно у односу на наш регион за који се у најмању руку може рећи да је турбулентан?

Рођен сам не у зеленилу ливада него сивилу градских улица и под лампама које су најчешће биле разбијене каменицама. Живео сам на периферији Сарајева где је једна од основних регула био мултикултурни живот. Тако да ја као неко ко је рођен и одрастао у таквој околини могу бити последњи који би се заправо залагао да тако не буде. Међутим, онда се показало да је мултикултурни живот пожељна форма која је код сиромашних малих, у старој Југославији обједињених, а после разједињених, народа постала немогућа мисија, немогућа форма. После великог животног искуства и посете на пример острву Реунион, схватио сам о чему се ради. Све су мултикултурне средине заправо генерисане из срца империја и све су империје остале мултикултурне у мери у којој је то могуће. С тим везивним народима, народима који су свуда код куће. За разлику од Мадагаскара на којем је империјалиста стигао на острво, побио све домаће становништво и онда га населио да ли црнцима, робовима, робовласницима, па су се те територије углавном претвориле у жаришта која никада нису постала жељена форма, Реунион је био пуст и насељен је спонтано, и због тога је то ваљда једино острво на којем сам видео да живе хришћани са будистима, а будисти са хиндуистима и они с муслиманима. Свуда у Европи, а најчешће по обронцима Европе, мултикултурни живот је, рекао бих, мислена именица.

Пошто сам у Вишеграду засновао једно од тих станишта мултикултурног живота и покушавам управо да пацификујем простор, схватио сам да у нашем случају, где се тако помно гаји љубав према мржњи, није неопходно да имамо супротстављеност две етничке или верске групе. Данашњи Вишеград има две партијске организације од којих се једна скоро до буне диже против семинара или дизања споменика Мехмед-паши Соколовићу. О чему се ту ради? Ради се о парапримитивизму и о нечему што јесте језгро из којег се генерише та љубав према мржњи коју је Андрић врло добро описао у писму из 1920. Елите које стоје на врху, посебно ове које су преузеле власт после пада бивше Југославије, оне су мање-више биле генератори те љубави према мржњи. Или ако већ нису гајиле ту љубав, нису имале снаге да направе рез у примитивизму и убризгају му неко знање које би омогућило разумевање друге стране. Мора се, овде, међутим, признати да постоји и контрадикција. Да има људи који нису затровани том идејом до краја и који ће се активно жртвовати, који ће притећи у помоћ по сваку цену, али у лошим временима они не могу да остваре своју улогу.

Дакле, ако унутар српског етничког корпуса у Вишеграду постоје људи који најозбиљније мисле да је Мехмед-паша Соколовић Турчин који је клао Србе, људи који не знају да је обнова Пећке патријаршије унутар Османске империје заправо нешто што је заветнички удахнуло живот српском народу и обезбедило његов опстанак (отац Макарије је захваљујући Мехмед-паши Соколовићу обезбедио опстанак српског народа и његове културе), ако у Вишеграду нема више Муслимана који би слепо веровали у то да је био Турчин, јер то се подразумева, ако део српског корпуса, који нашу стварност чини драматичнијом, ту љубав према мржњи обнавља кроз незнање, задртост и све што иде уз то – онда ми знамо да је та територија проблематична чак и кад је присутна само једна етничка група, а камоли када их је више. Данас присуствујемо реконструкцији деведесетих где се заправо показује још једна страна несреће тог мултикултурног живота. Како рече Милорад Екмечић, нису масони и завереници стварали ту Југославију, односно утицали на ток историје балканских народа, посебно српског, него највише обавештајне службе.

Треба ли одустати од идеје мултикултуралности?

Борба за мултикултурни живот је заправо једна, рекао бих, идеалистичка борба од које не треба, наравно, одустати, али је не треба слепо примењивати тамо где није могућа. Она је у Босни још компликованија јер представници фамилије Изетбеговић нису склони секуларним традицијама. Када се завири у Исламску декларацију, не због тога што је она исламска, може се видети како су идеје оца Бакира Изетбеговића биле далекосежне и како досежу и до те англосаксонско-исламске уније која је још седамдесетих година започета у Саудијској Арабији, када је Америка повукла своје златне полуге и када је нафта заправо постала основица долару. Рекао бих чак да проблем није у томе што је Изетбеговић Муслиман него је проблем у томе што је он Клинтонов, а не Ердоганов Муслиман. Постављен је овде да узнемирава Европу и све што ту цивилизацију чини посебном. Његов ислам није аутохтон овим просторима. Они убацују салафизам у БиХ. Главни манекен овог екстремизма је управо Изетбеговић, човек који највише говори о мултикултурном животу, а за њега заправо не важе ни појмови асимилације и интеграције. Он једноставно не препознаје другу веру као нешто што његовој може да буде компатибилно. Дакле, имамо ужасан проблем што најгласнији заговорник мултикултурног живота то говори због своје доминације, а не због потребе да живи у БиХ која је мултикултурна. Она је мултикултурна што у њој живе три народа, а не по томе што би они требало да се помешају и да опет имамо другове Ивицу, Милоша и Енеса, као што је било за време Тита. Данас то није могуће јер је сада идеја капитала доминантна ствар, која одређује колико богатства има становништво и колико се образује да не гаји ту љубав према мржњи. То би у извесној мери могло бити могуће, али у потпуности – никако.

Ако је мултикултуралност тешко остварива код нас, где сва три народа практично имају исти корен, исту традицију, исти језик, како ју је онда могуће остварити на глобалном нивоу? Како у Европи с мигрантима који долазе из потпуно другачијег света са другачијим вредностима, погледима, обичајима?

То је рђава нарав капитала. Капитал врти зачарани троугао рат–капитал–профит и доводи те људе зато што започиње ратове. Пре Клинтонових, а посебно пре но што је госпођа Клинтон узвикнула „дошли смо, видели, он је убијен“, мислећи на Гадафија, није било избеглица. Да ли је циљ насилног успостављања демократије и скидања диктатура пука пљачка уз изговор демократије и мултикултурног живота који видимо сада? Доводе се милиони и милиони избеглица, а у томе асистирају многи, укључујући и Џорџа Сороша, познатог филантропа који између блискоисточних муслимана и Немаца изгледа много више воли ове прве, а питање је колико и њих воли. Они желе да стару Европу, Европу нација регионализују и да њом управљају из даљине. Ако одемо у Њујорк, тамо јесте мултикултурни живот, само је питање ко држи новац. Ако су на Волстриту слободне акције, зашто се онда стратешка акционарска друштва не налазе у „џепу“, рецимо, руског милијардера? Због тога што је демократија врло условна ствар. Условна је и по томе ко се налази на другој страни те демократије.

Зашто мислите да се мултикултурни живот, у оној мери у којој је могућ, рекло би се, спречава?

Опет ћу говорити о простору са којег сам, јер ме се он тиче, бојим се да се нигде као овде није тако добро примила она тактика „завади па владај“, јер је у суштини управо на рубовима Европе функционисало оно што је некада радио Бењамин Калај који је учинио све да завади православне и муслимане. Писао је надзорнику Мостара: „Примећено је да православне и муслиманске породице често долазе у додир, чак постају пријатељи. Треба радити на томе да се они разједињују.“ Дакле, ако имамо Инцка који данас у Републици Српској, односно БиХ, чини све како би свету у лепом светлу приказао једног несекуларног представника као што је Бакир Изетбеговић, а бори се против друге двојице, то је исто безумно завађање народа као што је било и сто година раније.

Еме Сезер, један од највећих бораца против колонизације и за равноправност, а не једнакост, народа још је седамдесетих година оценио да је замена становништва најгора врста геноцида. Ту тему смо већ поменули, али сада бих вас питао да ли се у овом контексту може говорити и о ономе што се сада дешава у Европи?

Притисак који западњаци врше на Блиски исток је, мислим, срачунат да уништи стару Европу. Зашто? Зато што су стара Европа и Француска буржоаска револуција генерисале настанак „Храброг новог света“ и САД. Наравно, уз огромну популацију Ирске и Немачке. Надмоћ мултинационалних компанија над светом могућа је само разбијањем Европе и њених истинских вредности, стварањем безличних региона.

С друге стране, Евроазија је гигант који неће мирно гледати рушење својих начела, јер стара Европа лежи на две тачке – хришћанству и хеленизму. Већ је покушано да се укину та два, од Ирака па до Сирије. Да се није појавио Путин, трагови хришћанске културе би били збрисани. Када су током другог америчког налета на Ирак америчког генерала питали како су могли да само гледају пљачку трагова месопотамске цивилизације која је извориште и хеленске и старозаветне, он је рекао да то није био њихов приоритет. Ако му није био приоритет спасавање трагова старе цивилизације, онда се може закључити да је брисање идентитета једино похвално, и онда хришћанство постаје највећи проблем, јер је оно најснажнија идеја. Зашто је то тако? Јер Христос није само Бог који ће васкрснути, он је и револуционар. Ако не у вођењу револуције, онда у давању до знања колико је важна сиротиња. Његову популарност не би могао да изгради ниједан „црквени конгломерат“ да он није проповедао блискост са сиротињом. После тога су створене категорије које су од Европе учиниле то што она јесте.

Те вредности се данас најчешће називају ретроградним и везују за „мрачни средњи век“. Слажете ли се с тим?

Србија је опет у парадоксалној ситуацији. Нама средњи век није био мрак. Ми смо тада имали светлост, што историја уметности потврђује и за Запад. Готика није била толико мрачна, људи су живели много боље и много лепше него што претпостављамо. Али из разних историјских разлога то се тако не представља. За Србију је мрак настао када је укинут средњи век, доласком Турака. Када су ренесанса, хуманизам и просветитељство од 15. века мењали лице Европе и када је почео да шушка тај новац који је данас доживео свој врхунац, ми смо живели „нигде“.

Људи који не прихватају улогу Мехмед-паше Соколовића, или Баје који је као осамнаестогодишњак одведен из Милешеве, а волео је да буде окружен својим земљацима, а био је један од најмоћнијих људи на свету и успео да нам врати оно што је био генератор нашег постојања, а то је Пећка патријаршија, ако то не региструјемо и не уведемо у свој ДНК, онда ћемо тешко схватити шта се дешава са неким другим, шта се дешава са данашњом Европом.

Да ли је онда претварање средњег века у нешто мрачно био покушај да се избришу тадашње вредности и да ли смо данас сведоци да европске вредности бришу оне које су веће од живота и живот претварају у највећу вредност? Да ли је то један исти ток?

Ради се о поништавању вредности јер је ренесанса уводила нове теме и стварала оно по чему се ми данас разликујемо од ислама који није имао своју ренесансу и отуд та разлика од триста година. Ренесанса је донела и најбоље и најгоре ствари, као и Америка, уосталом. Америка је увела и најлепше и најузвишеније, али истовремено и најгоре ствари. Ми данас живимо у преломном времену које је толико преломно, да ми тога нисмо ни свесни. Шта нас све чека са вештачком интелигенцијом и које је све отуђење човек у стању да учини и шта ће све да се деси ступањем на сцену робота и сличног. У таквом свету ће нестанак старе Европе бити једва приметан. Као што се мало кад спомиње да су у Сијени певали византијске и српске песме. Да је заправо добар део онога што видимо као споменике ренесансне Италије било у ствари исцрпљено из Византије која је била много сложенија конструкција него што замишљамо. Може политички и идеолошки да се занемари чињеница шта је претходило свему што вреди данас и то се масовно ради да би што мање људи знало да би профитни део државног система могао добро да функционише.

Шта је, поред промене система вредности, највећа мана модерне цивилизације?

Слабљење највећег достигнућа модерне западне цивилизације, слабљење средње класе је његова највећа мана. Имам утисак да се ствара свет који ће се делити на богате и сиромашне. Подсећа ме то на робовласништво фараонског Египта и данас имамо стварање нових фараона који захваљујући војним системима и војноиндустријском комплексу држе свет у шаци. Сада се мало искомпликовало то што никада до сада свет није имао само једну силу. Америка је једина суперсила у правом смислу те речи, а с друге стране се јављају силе које показују да могу јефтиније, више и боље. Већ је деведесетих година постојала теорија да ће Америка и Западна Европа саму себе ослабити зато што њихови најбогатији људи иду тамо где је јефтинија радна снага, па је тако и нарасла Кина, а ослабио Масачусетс. Превага у корист Азије и Кине се дешава управо због тога, никако због неке историјске идеје која прати само технологију. Зато што је богатство које се концентрише у тих два-три посто заправо жртвовало читаве народе у име глобалне реконструкције света, која се нуди опет због профита.

Очекујете ли да ће и институције финансијске силе, попут Међународног монетарног фонда, којем у статуту пише да му је седиште у најјачој светској економији, следити ту миграцију и отићи на Исток?

ММФ је окупаторска полуга владајућег светског система. Светска банка и ММФ у историји нису донели добро никоме, само су држали народе и државе у зависности. Утерују своје овце у тор и држе их у стању константне зависности. Чаушескуа су, верујем, убили јер је исплатио све дугове, слично је и са Гадафијем. Њега су и опљачкали.

Мислите ли да се обичан народ на свету не супротставља довољно овим негативним трендовима?

Највећи је проблем што народи којих се то највише тиче немају заједничку свест о томе шта их чека кад неку побуну изведу. Постоји једна теорија по којој нација, као и језик, није наследна, а постоји и друга, којој сам склонији, да је нација свест о људској заједници у којој живиш и којој припадаш. Тако да је то највећи проблем и Срба, и Украјинаца, и свих других који су изводили те преврате, те Сорошеве револуције које на крају крајева нису донеле никакав драматичан обрт, него су нас увеле нову фазу онога што називам робовласничким друштвом. Срећна је околност што после Сирије то више неће ићи лако, јер сада има ко да их заштити. Та свест о промени, или обрту је као нека страст, као и та љубав према мржњи, страст да се нешто промени без обзира што та промена већ десетинама година показује да не служи ничему. Хоћу да кажем да идеја промене по сваку цену и револуционисање друштва које су у овој држави правили Отпор и други је умногоме уназадила друштвене системе и људске заједнице.

Познати сте као присталица бројних великих светских револуционара, а сада говорите против револуције. Да ли се овде, у ствари, мисли пре на државне преврате, него праве револуције?

Ја сам за аутентичне револуције. Увек сам био за нешто попут револуције Панча Виље, револуције у земљи у којој стотине и стотине хиљада људи живи обесправљено. Онда олигархија из Немачке пошаље специјалисте да те поразе јер, на крају, та револуција није била добродошла.

Код нас, 5. октобар је у ствари био обавештајни преврат. Јунаци тог преврата су испоручили свог председника страном суду и практично и симболички довели до урушавања државе, јер оног тренутка када се испоручи председник државе туђем суду, ваша немоћ је изражена до крајњих граница. Преврат у Србији који се зове Петооктобарска револуција је обавештајна револуција која није успела да уради ни део онога што је Слободан Милошевић успео током своје владавине. Не можемо да улазимо у негацију онога што је Милошевић учинио онако спонтано као што то чине припадници друге Србије. Њима шта год се нареди, они то слушају, то не произлази из суштине народа.

На шта мислите?

Узмимо за пример привреду. Овде је суштински проблем остао, а био је изражен и у време Тита, оним што се каже да је Смедерево за производњу гвожђа, а не грожђа. Никако не могу да разумем зашто Србија нема у свом главном привредном програму, поред страних инвестиција од којих има можда унеколико повећане плате, али нема вишкова, озбиљан план за развој пољопривреде. Ту се можда ради о питању ограниченог суверенитета. За мене је главно економско питање како се у троуглу привреда–инвестиције–буџет врти новац и оно, за шта не треба бити паметан, председник или премијер, где су вишкови. Од чега ми стварамо вишкове? Да ли је то као за време Тита муниција, или јабуке? Ми смо се одлучили за извоз одређене количине пољопривредних производа и увоз оних који би овде да производе свињско месо. Главни је привредни проблем Србије што се није поставила као Уругвај који има три милиона становника и дванаест милиона крава. Зашто Србија нема пет милиона оваца и 35 милиона крава? То је одговор на питање зашто Србији није добро, а не да ли ћемо ми ући у ЕУ или не. Одговор је где су стратешки циљеви и на који начин Србија може да оствари вишак, а не да се живи у систему у којем се неки људи богате преко сваке мере, а да се богатство не распоређује. Нема вишка, али има политике. А вишак би, по ономе што сам видео, могао да буде створен на сваком педљу српске земље. Пола Златибора би могло да прими пола милиона крава. Зашто тих крава нема? Мислим да ту настаје тај лимитирани суверенитет. Србија данас постаје држава чија се духовност креће између цркве, што је природно, Академије и њене политике. Ми у спорту, на пример, остварујемо боље резултате захваљујући генетици коју смо наследили, а не ономе што се у школама учи. Тај словенско-келтски ген нас је учинио таквима да имамо најскупље играче у фудбалу, кошарци, да имамо чуда. Али у друштвено-политичком смислу или економском систему, ми смо остали горе него вазали јер ми залуђујемо свој народ идејом да ће у ЕУ имати боље плате и боље живети, а суштински не стварамо привреду која ће остварити вишкове. Важно је напоменути и да је Србија једна од 13 земаља које нису дозволиле увоз генетички модификоване хране. Један од начина да се ограничи сувереност државе јесте да јој се наметне шта да једе, да јој се наметне обавезна куповина семена. Политички је потпуно јасно да пут у Европу подразумева лимитирање суверености до крајње тачке. А ми треба да производимо квалитетну и скупоцену храну.

Поменули сте Академију и интелектуалце, како данас видите њихову улогу у Србији? Дошли смо до тога да је Академија некада радила на Меморандуму, а данас нам њен председник поручује да се са Косова треба повући с елементима дигнитета.

На Меморандум се упире због те комбинације сугласника. Могу да замислим тамо неког Муслимана, Хрвата или Србина из Оџака који када чује реч Меморандум, одмах има утисак да се ради о некој скривеној завери. Када се прочита, види се да је то једно бенигно штиво окренуто питању како да се изађе из времена титоизма и како да се нађе нови пут. Дакле, много бенигније ствари од онога што се мисли су стављене на стуб срама. А развлашћење једног народа, то се види кроз дискурс добро чуваних другосрбијанаца и заговорника НАТО-а кроз развлашћење кључних центара и личности које би требало да упућују на то шта би евентуално могло да се ради. Они просто лажу за плату и то је њихова функција. Ја као редитељ када их видим, ја видим да они потпуно неуверљиво, али елоквентно, изговарају лажи које немају никакве везе са есенцијом нашег човека, посебно са оним ко генерише уметност, науку и ко завршава у тој Академији.

Видите ли своје место у САНУ?

Та Академија има један мали проблем. Увек сам навијао за њу и подржавао то да се не примају филмаџије, јер када бисмо кренули с тим, онда би се лако довело у питање све оно што нас везује за прошлост у којој су архетипови људи попут Пупина и Тесле, Миланковића. Онда сам схватио да тамо има и људи који добро оперишу кук и који захваљујући томе постају академици. А у међувремену је и свет доживео огромну промену, па је вероватно настојање садашњег председника да доведе нове људе та идеја да се некако ухвати корак са временом у којем филм и престаје да бива уметност. Мислим да ће се за неких двадесетак година то третирати више као неки медијски импулс, него као уметност. Једноставно, свет се променио. Као неко ко цени Академију био бих срећан када бих постао њен члан, али не бих био ни тужан када ме не би изабрали. Ја сам тамо већ постао случај. Толико су ме често помињали, да то може да се назове и „случај Кустурица“.

Ви сте случај и у неким другим круговима наше елите. Стављају вас на стуб срама и с другим људима који воле и помажу Србију, било да су одавде или из иностранства, као што је то некада био Хандке, а данас је Арно Гујон. С друге стране, величају се неки који нас не воле. Одакле то потиче?

Има неки квар у српској елити. То немање консензуса око елементарних ствари није лако уочљиво код, на пример, Хрвата. Код Муслимана већ јесте. Тамо има беса који ми личи на, рецимо, Весну Пешић која ме истерује из Србије. Никада ми то неће бити јасно. Један човек је правио филмове, његову земљу је задесио рат и он је одлучио да се скраси у Србији. И дошао на Мокру Гору да се обогати, а онда је направио село и довео Џонија Депа да му продаје сендвиче. То би могло тако да се опише. Као да човека не носе неке идеје. У тим нападима учествују и кругови које чине генералска деца, највећи кочничари српске интелектуалне јавности. Е, сад када неко донесе у мираз једној републици све оно што сам ја донео, а могао сам да бирам где ћу живети, то је више питање моје склоности ка страдању, а не ономе за шта су ме оптуживали. Те све оптужбе долазе из оне дезоријентисаности која се што смишљено, што спонтано у Србији одиграва. Оно што мене одушевљава и што чини да се осећам добро је то што ми сви живимо своје обичне животе. Земља има нас, а не ми њу, јер ћемо на крају сви ми лећи у њу. Једног дана ће бити направљен салдо. Обични људи ме и данас поздрављају и подржавају. Оптужбе ће на испиту историје пасти јер оне немају своју тежину.

Не мислимо само на проблеме с којим се ви суочавате, него уопште просрпска интелектуална елита, било да је домаћа, било да је из иностранства. Као да се овде љубе само непријатељи који би да нас бомбардују, а пријатељи одбацују.

Ту постоје две димензије. Београд стално показује своју великодушност, што ми се свиђа. Људи су се питали зашто долази Дино Мерлин да пева. Или што Београд жали што неће да му дође Оливер Драгојевић. Мислим да је то некако добра страна Београда. Његова великодушност нема краја. Али постоји и дефект самопонижења и осећања безвредности, који немају основу, јер нема града у бившој Југославији који има толико позоришта, спортиста, института и толико памети. Када све набројимо, одакле иде то самопонижење, где се оно формира и како се оно деси, мислим да је то све обавештајни рад. Ако не лажу за плату, онда ћуте, али раде за плату. Београд је жариште обавештајних служби које се укрштају и не дају мира овом народу. Ако Београд на ногама дочека Дина Мерлина, мајстора кичерице, Београд је једна велика арена која може да апсорбује свашта, па и мене. Љубав према мени је, што је чудно, била већа када сам долазио из Сарајева. Говорим о официјелном делу, а не о народу. Народ осетим по погледу. То је највеће признање које можеш да добијеш. Исто је и са осталима. Та елита је и у прошлости била слична. Та елита никада није имала довољно везе са својим народом.

Може ли један народ преживети с таквом елитом?

Стално говоримо о елити која нам је пред очима, а мислим да Србија има елиту која је скривена и која се не истиче. Србија има невиђено много паметних људи. Када кажемо елита, треба се оградити од тих неколико салона који се напајају струјом из страних амбасада и онда по телевизијама употпуњавају тај циркус својим задртим прозападним ставом. Има код Уелбека идеја о антихришћанској коалицији у коју сам веома склон да верујем. Није проблем када се они туку с идејом Бога, па га поништавају у својој пракси. Проблем је што се тиме потире нешто што носимо у својој души, идеју трпљења, чак и страдања. Шта је човек без способности да страда за неког другог? Паганска послушна робовласничка играчка. Човек који не зна да се жртвује није човек, он је машина. То такозвана елита жели.

Како гледате на гест Слободана Праљка у Хашком трибуналу?

То је индивидуални акт вредан поштовања. Када издвојимо све што је учинио, чиме се бавио, из које идеологије потиче, то је потпуно неважно. Он је човек попио отров и чиме год да је то мотивисано, то је вредно помена. То је био људски акт. Није хтео да живи са хипотеком ратног злочинца и ја то поштујем. Самоубити се на месец-два пре изласка из затвора, кад би било само на нивоу доследности, било би вредно појединачног помена.