ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“, РУБЕН ОСТЛУНД: Оскар је одувек служио за пласирање политичких ставова

Велики шведски редитељ Рубен Остлунд, спрецијални гост Кустендорфа, добитник Златне палме на филмском фестивалу у Кану за филм „Квадрат“ и лауреат преко 50 награда за кратке и дугометражне филмове, за „Искру“ је говорио о својим филмовима и поимању кинематографије, о самом Кустендорф филм фестивалу, Мећавнику, Емиру Кустурици, свом наредном филму, модној и филмској индустрији.

С обзиром на то да сте по први пут на Кустендорфу, како вам се свиђа овај град који је измаштао Емир Кустурица и да ли је ово ваше прво гостовање у Србији?

Долазак на ово место је био потпуно нереалан. Град се налази на брду које је смештено у долини, али је сунце сијало баш на ово брдо, и то је прва ствар коју сам видео. Фантастично је! Након тога, налетео сам на зид новинара. Свако кога овде сретнете је у неком смислу ту због филмског фестивала, што оставља утисак великодушности и пријатељства. Такође, обожавам да упознајем људе који долазе из Источне Европе, јер проводим доста времена у Америци, а тамошњи људи су навикли на тај англосаксонски поглед на уметност. Овде се на уметност гледа другачије и то делује ослобађајуће.

Гледајући ваш нови филм „Квадрат“, интересује ме шта ће, из овог нашег времена, историја моћи да постави у свој музеј као главну одлику почетка 21. века?

Нисам сигуран, али верујем да би то морало бити нешто што је у вези са медијима, јер заиста верујем да смо у медијској кризи. Некада, у време када су новинари били самокритични, постојала су нека етичка правила у новинарству. Данашњи новинари никако да се окупе са поруком да не прихватају овакву врсту новинарства. Дошло се до нивоа да се све своди на клик економију и уопште се више не тиче садржаја. Сматрам да је то застрашујући развој догађаја и плашим се да ће моје ћерке бити одгојене у тој медијској клими где нико више не прихвата одговорност за садржај, већ се правдају да постоји економски притисак због којег се мора нешто произвести или урадити, јер ће у супротном изгубити посао. Велике медијске компаније које имају могућности да допру то широких народних маса уопште не прихватају одговорност. Стога, то би морало бити нешто повезано са тим (медијима). Нисам сигуран на који би начин могло да се представи, али је свакако ово најстрашнија ствар тог времена.

Да ли оно што напишете остаје у филму у својој интегралној верзији, или ипак то морате прилагођавати филму као потпуно другом медију? Тачније, да ли морате вршити измене када прелазите у другу уметност, из писане у филм?

Што се тиче снимања, мислим да је изузетак од правила уколико сценарио остане сто одсто онакав како је првобитно написан. Морате стално мењати ствари. Током припреме сцене схватите да нешто не функционише, па морате поново то проценити и покушати да нађете ново решење. То се дешава све време. Најважнија ствар је знати на шта тачно циљате са својим радом, шта је срж сцене, шта је оно за шта сте заинтересовани. Уколико не знате ове ствари, бићете изгубљени, али ако знате, онда ћете бити у могућности да све процените и промените оно што желите, јер знате шта вам је циљ. Циљате на то да нагласите одређени део на најбољи могући начин, и то је нешто што је доста важно за мене будући да сам пишем сценарије за своје филмове. Не морам да бринем да ли сам фин према некоме ко седи и пише, јер знам да ако сам груб, груб сам према самом себи. Исто то се дешава и приликом монтаже.

Ваш филм „Туристи“ је од стране ваше државе послат као предлог за кандидата за Оскара. Након одлуке Академије да ваш филм не уврсти на списак номинованих, направили сте поспрдни видео о том догађају. Да ли можемо сазнати име тог филма и шта је у њему приказано?

То је Јутјуб клип који се зове „Шведски режисер луди кад је сазнао да није номинован за Оскара“ (Swedish director freaks out when he misses out on Oscar nomination). Филм је сниман фотобот камером и у њему продуцент и ја гледамо најаву која иде уживо, приликом које они листу скраћују са девет на пет филмова међу којима смо се надали да ће се наћи и наш. Прилично смо сигурни, слушајући најаву, да ћемо бити међу тих пет. Они читају листу и убрзо схватамо да би она морала ићи абецедним редом и „Туристи“ нису најављени. Тада схватамо да нисмо на листи и филм показује наше реакције на то да нисмо номиновани за Оскара. Први део филма, када пратимо најаву, је документарни део, јер је снимљен када се то заиста дешавало. Онда, када напустим кадар, почињем да вриштим, плачем и сличне ствари. Тај део је домишљен и снимљен касније. Филм је задобио велику пажњу и било је веома забавно.

Шта ви мислите о Оскару као награди? Да ли Оскар има исти утицај на филмску индустрију који је имао пре 40 година или постаје само политичко оружје, тачније политизована награда? Поједини редитељи тврде да је додела Оскара само начин за пласирање политичких ставова.

Мислим да је увек било тако. Одувек је та награда нешто што има везе са политичким ставом. Уколико тврде да Оскар треба да се додели за квалитет филма, онда ми дефинишите квалитет! Међутим, исто тако мислим да иза филмова који су номиновани за Оскара стоји мајсторство чије учење захтева доста рада и ја то сматрам квалитетом. То да људи знају како да користе своја знања, алате. Оскари су идеја о филмској индустрији на коју се гледа из перспективе гламура. Сви ти црвени теписи, хаљине и сличне ствари. Добри су јер скрећу пажњу на филмове, али то је шарада, фикција створена да одговара том поимању Оскара. Занимљиво је да је, за људе који нису део филмске индустрије, значајније добити Оскара него Нобелову награду.

Најављено је снимање вашег новог филма „Троугао туге“. Реците нам шта ви уопште мислите о целој тој моделинг индустрији и да ли је она више штетна или корисна за друштво?

Моја супруга је модни фотограф и ми имамо различите ставове према тој теми. Што се тиче модне индустрије, а она је део капиталистичког система. Она покушава да нас натера да купимо одећу коју рекламира. У том покушају је веома ефикасна уколико убеди купца да се осећа несигурно, јер уколико се ја осећам несигурно, купићу тај џемпер како бих се уклопио у ту групу. У питању је менталитет крда. Интересантно је и у исто време и иронично гледати на који начин маркетинг ради за модну индустрију. Ако је у питању јефтинија мода, онда се на реклами модели смеше. Што је бренд скупљи, модели озбиљно и са висине гледају на конзументе. Покушавају да наметну осећај да је у питању ексклузивна група. То је дестилација капиталистичког система где изглед добија економску вредност и покушавају да направе хијерархију како би људе учинили несигурним и натерали нас да постанемо бољи конзуметни. Међутим, једну ствар сматрам важном када је у питању индустрија као ова, а то је да не морају људи да се носе са том циничном индустријом, већ је сам систем тај који је циничан. Систем је тај са којим морају да се носе, јер он генерише њихово понашање. Један од циљева новог филма јесте да приступи овој индустрији без представљања људи као неког ко је циничан.

У вашим филмовима се кроз хумор бавите социологијом. Да ли је хумор, у вашем случају, алат или одбрамбени механизам?

Можда је и одбрамбени механизам. Никада нисам о томе размишљао на тај начин, али сцене из мојих филмова заиста сматрам урнебесним, али су у исто време и страшне. Скоро увек са собом носе тај осећај амбивалентности. У једном тренутку могу бити смешне, а у следећем могу бити ужасне. Разлог зашто волим такве сцене лежи у томе што се тако прави активна публика која реагује на оно што гледа. То није обичан продукт индустрије забаве где само седите и не морате уопште да размишљате гледајући филм, већ се опуштате. У питању је сасвим супротно. Хумор је, по мом мишљењу, веома важан, јер ако правите строго уметнички филм који је веома сив и спор, онда он не изазива толико мисли, али ако имате огроман спектар експресије, онда је искуство постаје много богатије.

Да ли је уметност лако сатиризовати?

Уметност је веома лако сатиризовати. Ево примера… Није битно да ли сам у МСУ или у Милану или у Београду, иако никад нисам био у београдском Музеју савремене уметности, али је често у питању иста ствар и публика иде около покушавајући да сагледа те уметнине и увиђате да између њих не постоји никаква веза. Исто тако, ти експонати нису повезани ни са спољашњим светом који је ван зидова. Уметнички свет, односно уметничка индустрија, наравно, има доста добрих страна, али исто тако постаје нешто попут дизајна ентеријера за богаташе. Сматрам да се против тога треба борити.

Да ли сте гледали неки српски филм? Ако јесте, које бисте филмове издвојили?

Иако смо на фестивалу Емира Кустурице, морам рећи да сам гледао само његове филмове. Заиста су оставили утисак на мене када сам их као млад гледао. Још увек су ми у глави јер имају јединствен темперамент и јединствен поглед на ствари. Гледајући их, био сам шокиран колико је хаотично, дивље и лудо успео да представи свет. Заиста бих желео да одгледам више српских филмова како бих проширио тај спектар.

Последње питање је шта мислите колика је улога Емира Кустурице у историји европске и светске кинематографије?

Ако размишљате о томе и уклоните филмове које је он направио, па затим покушате да замислите историју европског филма, она би била много сиромашнија. Имали бисте осећај да нешто недостаје. Исто тако, ако бисте уклонили рад Михаела Ханекеа, било би као да нешто недостаје. Филмска експресивност не би била довољно богата. Наравно, он као неко ко је успешан толико дуго, скоро да постаје део институције. Мислим да је тешко причати о томе шта би се десило када бисте то избрисали, али свакако би све било далеко сиромашније.

Тагови: Рубен Остлунд