ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: МАЕСТРО СРБОЉУБ ДИНИЋ: Једна ствар је причати, а друга урадити нешто конкретно, као што је Емир урадио!

-Први пут кад су ме информисали о идеји да се направи овако нешто попут Фестивала „Бољшој“, сада „Кустендорф класика“, не само да то буде фестивал музике него да чак и симфонијски оркестар свира овде на Мећавнику, идеја ме одушевила као и, наравно, многе ствари које је Емир урадио и то је стварно фантастично. Оно што он овде чини за културу и за младе људе пример је како би требало радити. Као што и он сам каже „азил културе“!
Ово у интервјуу „Искри“ каже маестро Србољуб Динић, светски познати диригент, родом из Србије, тренутно ангажован на више музичких сцена широм света. Маестро Динић ових дана је гост Мећавника, Емира Кустурице и Фестивала „Кустендорф класик“ где диригује фестивалским симфонијским оркестром.
-Не бих да коментаришем наше медије нити шта све народ мора да гледа, али сматрам да је прилика да ти млади људи који су студенти, ђаци који се такмиче, пуно њих који свирају у мом оркестру, или они који су управо завршили и кренули су да праве прва искуства, да уопште добију прилику да свирају са неким као што је Александар Маџар, Немања Радуловић – сјајна. Фантастичан је осећај свирати овде, напољу, међу овим брдима, на хелиодрому. То је, морамо признати, нешто што се ретко виђа и то је цела та идеја, да човек буде овде, у овом природном, прелепом амбијенту, где човек дође и осети тај мир а опет с друге стране озбиљно радимо, озбиљно се спремамо и то је јако важна ствар за нас.

Зашто онда нема више оваквих места у Србији?

-Па, можда зато што нема више људи као што је Емир Кустурица. Сматрам да је немогућа ситуација да култура увек мора да трпи, да стално причају како нема пара, како нема овог или оног, то је, једноставно, моје лично мишљење о томе. Не постоји жеља, многе ствари би морале да се мењају. Имамо један непресушни извор талената у овој земљи, то је невероватно благо, добре су и школе за таленте, имате музичке академије, имате пуно добрих школа, сјајних музичара. Међутим, имам осећај да сваки пут кад причам са њима, нису задовољни, да се не дешава много, и због тога је овде апсолутна гужва ко ће да свира на „Кустендорфу“. Људи желе да дођу и да се баве музиком на том нивоу и да озбиљно раде свој посао и сматрам да би култура морала да има једно много значајније место у Србији него што има данас.

Светски сте признат диригент, много сте света прошли и видели, постоји ли још негде овакво место на свету попут Мећавника и оног што се овде дешава?

– Морам да признам да нешто овако нисам нигде видео. Знате обично су људи кад се баве уметношћу на том нивоу на ком се Емир Кустурица бави, све те награде, сва та признања која је добио за свој изванредан рад и учинак, у неку руку једнострани, а онда овде нађете и ову, другу страну. Обично би сви ми који радимо одређени посао хтели да напредујемо што више у свом послу, а када дођете на ово место, схватите да је ово све једна визија, или је визија и кад одете у Андрићград и видите шта је тамо направљено. Оно што страшно волим код Емира Кустурице је та симоблика, симоблизам. Све има своје зашто, због чега, како, ко, с ким и наравно ту се преплићу и то феномално, књижевност, позориште, филм, архитектура, музика, историја. Историја је кад уђете у Андрићград, кад видите нашу историју кроз векове. Кад кажем нашу, мислим на све ове просторе, поготову на простору од Далмације све до јужне Србије и све то видите и уопште тако нешто смислити, урадити, морам да признам да нигде у свету нема.

Чули смо синоћ речи минстра културе о тамним облацима који се надвијају над светом, о култури као начину да се избавимо, спасимо, боримо. Видите ли ви те тамне облаке, како се са њима борити?

– Култура мора да се негује, не можете да кажете само – добро, ми хоћемо да се бавимо тиме. Како ћемо се бавити, како, шта ћемо радити са културом? Рецимо Министарство културе мора да има јасан концепт, да ли уопште они имају представу колико наших уметника живи у свету? Значи, да се питам, ја бих направио једну листу, и да кажете у Берлинској филхармонији свира Маја Аврамовић, у Минхенској свира Сретен Крстић, у Метрополитену пева Жељко Лучић, у Сиднеју пева Милијана Николић, ја диригујем овде, Александар Марковић… То је благо које, по мом скромном мишљењу, врло олако пуштамо, и култура је свуда у опасности а зашто? Зато што том брзином којом вести пролазе кроз медије, ја гледам по својој деци, фејсбук и све ове странице нису прављене случајно него да нам дају брзо те информације, поготово слике, видео… Ви кажете па добро ја сад ако седим и слушам два сата класичну музику то није довољно активно, у односу на то како се живи и сматрам да су то тамни облаци над културом, јер друштво конзума, брзог уживања, брзог живота нема никакве везе са културом, јер култура је нешто што се негује кроз векове. Због чега су најпознатија дела класичне музике старија од 200-250 година и опет су се одржала. Вероватно због невероватног квалитета, да ли су то слике, да ли је то Шекспир који је још увек актуелан, који се још увек изводи, да ли је то Кафка, или је то Бетовен. Једна ствар је причати а друго урадити нешто конкретно као што је Емир урадио. Он је урадио једну конкретну ствар, где долазе врхунски светски уметници и то је његова заслуга, његова познанства, његове везе, његови контакти, и све то је једна визија, једна идеја у глави и то је оно што би ми морали у Србији ако ништа не знамо друго да копирамо, да копирамо оно шта се овде дешава. А таленти нам не фале, јесмо ми мала земља али погледајте спорт, успехе у групним спортовима, погледајте Новака Ђоковића, шта све можемо да радимо… А, гледајте новине, те таблоиде, страшно шта нам се сервира…

Кад је министар синоћ говорио о тамним облацима, сви смо ми свесни шта се дешава по свету, час је рат овде, час је рат онде, час је претња одавде, час са друге стране, бојите ли се тога, бојите ли се за своју децу, за своју породицу?

– Ратова је било одувек, конфликта је било одувек а цивилизација је опстајала. Не знам да ли смем да назовем привилегијом то да моја деца живе у Швајцарској… То је једноставно, ако ништа друго, бар са те стране мало мирнији, опуштенији свакодневни живот, без много трзавица. Наравно да се много више бојим за своју децу него за себе. Ја сам већ са својих 50 година пуно видео, пуно доживео, пуно радио, али бих волео да и моја деца осете мало таквог живота. Сматрам да је највећи проблем глобална политика која се води у свету. Живим у Немачкој па видим – креће поново та расна мржња, има свега, али ја увек верујем у добро, да ће добро победити, мислим да ће бити тако.

Деца из Србије одлазе, млади инжињери, млади стручњаци, музичари, оно најбоље што имамо одлази. Шта урадити, да ли мислите да власт, они који су најпозванији, чине довољно да се ту нешто преокрене, измени?

-Не могу са сигурношћу да тврдим, оно што се види јесте да овде постоји група привилегованих, што код људи изазива проблем. Млади су схватили да много дуго траје све ово, од фамозног распада Југославије до сада. Ја лично мислим да је Србија прошла најгори период, да је то било крајем 90-их година. Оно што мене мало плаши у Србији јесте невероватна централизација државе, да се све стално врти око Београда. Ја сам пореклом из Ниша, са југа, и ви кад видите те мале градиће у околини Ниша, у Нишу се још нешто дешава, а кад погледате те мале градиће – ту се ништа не дешава. Пошто конкретно живим у Швајцарској, Немачкој, идите у било које село – тамо имате све. Значи, имате амбуланту, имате пошту, имате банку, супермаркете, имате све да ви на селу осећате комфорност, да можете да живите. Швајцарска је још пре 100 година направила децентрализацију, да се све не дешава само у Цириху или само у Женеви. Берн је главни град, Берн нема никакву тежину али су направили да Берн буде административни центар управо да не би све ишло у Цирих и Женеву, можда би тако нешто могло да се уради и овде по том принципу. Цене су јако високе у Швајцарској, али, кад питате људе како је могуће, банално, да парадајз кад увезеш кошта један евро а ми га плаћамо пет, они кажу – да, али ова 4 евра иду за сељака у Швајцарској који производе сир, који производе воће, кромпир, шаргарепу који живе на планинама, да им обезбедиш услове да живе. Да људи не би долазили у градове, да би живели на селу, и због тога што живе на селу да би могли лепо да живе, а да би лепо живели мора да постоји асфалт, морају да постоје школе, мора да постоји спортски центри. Рецимо, постоји чувена спортска школа за врхунске спортисте која није ни у Цириху ни у Женеви него на једном брду у једном селу између Берна и Женеве и самим тим цело то село, цела та околина добија на важности јер сте ви ставили спортски центар из ког излазе швајцарски репрезентативци. То су ствари које мени овде конкретно сметају, пролазили смо пре пар дана кроз Војводину, идемо из Шида, неке земље би платиле милијарде да имају шта Србија има, та плодна земља, та Фрушка гора. Само погледајте ову храну коју ми овде једемо… С једне стране је нормално да модернизујемо земљу, желимо да идемо у Европу, а опет, с друге стране, не можемо да заборавимо нашу традицију. Морамо да узмемо најбоље из свега што имамо. Неко је рекао да ће се трећи светски рат водити око воде, највећи концерни као што је „Нестле“ из Швајцарске, купују свуда воду. Купили су у Мексику, случајно знам, живео сам тамо шест година, 50 посто пијаће воде.

Скоро је био податак, страни инвеститори контролишу 75 посто извора пијаће воде у Србији…

-Шта мислите, зашто је то тако? Зато што је вода скупа? Не, то ће то једног дана бити нешто што ће одлучивати о животу и смрти, због пренасељености планете, логично… И, наравно, када се гледа мало глобалније, кажу – ма, добро култура… Ратови су, по мом мишљењу, поготово верски, управо настајали због културе, због тог популаризма, где се један председник Америке тако понаша, али је опет добио на изборима, није украо. Зашто је добио на изборима? Јер очигледно тај народ није био задовољан

Или можда зато што су они који гласају за њега слични њему?

-Управо зато, а где је добио, добио је нижи и средњи слој белаца, тачно је знао где ће да добије. Треба бити искрен, кад слушам наше вести, па каже – просечна плата оволика, па авиони, камиони…

Незапосленост 10 посто…

– То звучи као… Је ли ви верујете у Деда мраза? Знате то су те приче… И онда, наравно, где да дођете, где да се вратите него у овај „азил“, да причате о музици, причате о уметности. Седите са људима који су светски глумци, режисери, који имају једну потпуно другу визију, другу идеју света и то је за мене нешто што је овде важније од свега.