ЕМИР КУСТУРИЦА: Умро ми је мој велики друг Паша

Како се вријеме игра са нама, односи нам пријатеље и као да сугерише – нека се спреми…

Ипак, све што створимо, на крају иде Богу на истину. Не треба заборавити да се људскост увијек пика. Када у Сарајеву умре мангуп, а паметан, породичан, за њим кукају дјеца више него за математичарима и научницима. Због тога што потоњи све израчунају, а код оваквих, као што је био мој Паша, све се зна и ништа се не зна. Једино је љубав сигурна, она на коју рачунају и осјећају његова дјеца и његова жена.

Није волио перверзне типове, манијаке је мрзио. Често би Цуној (његовој жени) наложио да обуче уске фармерке. Пуштао ју је да иде испред њега да манијаке препозна. Сваком који је покушао да учини било шта његовој жени, одвалио би шамарчину да му насиље никада више не падне наум!

Наши гријеси, домашаји истине и лажи све то иде Богу на Истину. То је за оне који су вјеровали да је човјек божији створ и да људски живот није оивичен нихилизмом.

Умро ми је мој велики друг Паша. Био је прави харамбаша, сила од човјека, а душа као код штиглића. На Бетанији смо хватали штиглиће који су слетали на гранчице са љепљивом гумом од ђонова старих ципела. На Маријин двору смо чували стражу сарајевским шибицарима. Тукли смо се са навијачима Динама, а случајни пролазник је хтио Паши да да хиљаду марака за нокаут плавца послије утакмице; љетовали смо и увијек, у чопору сарајевских мангупа са Горице, најважнији је био Паша, као отац фамилије ненарушивог ауторитета, оштроумности и брзих рјешења. Пошто је и Фахрудин Хаџиавдић Паша вјеровао у свог Бога, а ја у свог, нема друге него да се сретнемо рего…