ЕМИР КУСТУРИЦА: Драги Чвако, мили друже…

(Станоје Богићевић, 1966 – 2021)

Када помислим да ћу се сутра пробудити и нећу моћи да назовем мог друга Чваку, не мили ми се живот. Како да се човјеку, уопште, живот у овим невременима чини подношљивим. Тешко, али када знаш да у овим брдима имаш друга који те назове па од тог разговора барем пола дана у мени траје његов ефекат снаге, све друго се лакше подноси.

     Иако се борио са великим животним проблемима, као уосталом и већина осјетљивих људи данас, када угледаш Чваку, све што слиједи послије постаје подношљивије.

     Израстао у Лучанима, убрзо је на европским асфалтима стицао кондицију и као малољетник провео бурна времена. На крају се скрасио на Златибору и био угоститељ код кога су, због његове ведре људске природе, навраћали сви људи које знам. И још више је било оних које нисам познавао, али су посјећивали пицерију „Фама“.

     Мој долазак у ужички крај био је повезан са покушајем шиптарско-енглеске фирме да се копа никл. Био је спреман да скочи и организује екипу која би лако одвратила насртљивце од намјере да нам загаде живот. Тако је и било у другом наврату када је неки црногорски „инжењер“ стигао да се обогати, а нас отрује, да ископа никл испод мокрогорске земље у Вардишту. Довео је Чвака момке који су предавање о никлу, у вишеградском позоришту, прекинули.

     Сретали смо се углавном на Мећавнику и као ниједан други човјек, остављао је на мене утисак здравља и снаге. Када су почеле да га стижу једна за другом несреће, није знао како да их савлада. Као прави мангуп са улице, подносио је све стојички. Никада није губио наду нити му је фалило духовитости. Овако, када знам да га више нећу видјети на земљи, остаје ми да вјерујем како ћемо се срести рего.

     Знајући Чваку, ако буде могао да бира између пакла и раја, иако има мјеста за њега у рају, он ће бирати пакао, јер је тамо боља екипа за дружење.

     Драги Чвако, мили друже…

     Твој Мишел.