ЧИЈЕ ХИЈАКАВА, ГОШЋА „КУСТЕНДОРФА“: „План 75“ може постати реалност – Све долази из система који људска осећања поставља испод економије

РОЂЕНА је и живи у Токију, Школу визуелних уметности завршила је у Њујорку, а њен први дугометражни филм „План 75“, донео јој је европску славу и поштовање уметничког света. Редитељка Чије Хајакава (47), публици је понудила дубоко и промишљено виђење Јапана, али и развијеног света у блиској будућности и то кроз причу о владином програму који старе људе мотивише да се добровољно пријаве за еутаназију, како не би били терет ближњима и претња економији.

– Пре четири године снимила сам кратки филм о овој теми, о пунуди добровољне еутаназије за старе, а публика у Јапану, сматрала је тада да овај сценарио није реалистичан. Затим се догодила пандемија ковида. Тада се скоро цео свет нашао у измењеним околностима. На основу кратког филма, снимила сам дугометражни који се појавио после пандемије. Овај пут публика је поверовала у мрачнију слику друштва, које нажалост градимо, а да немамо свест о томе шта чинимо. Држава се тада суочила са великим финансијским тешкоћама а стари којима треба исплатити пензије, о којима би ближњи требало да брину, постали су трошак и терет. Појединци су се суочили са губитком посла, друштвеног статуса и са немањем новца, са сиромаштвом. „План 75“ је нешто што човечанству може бити понуђено у сваком, а нарочито у погодном тренутку. Та помисао се потврдила, када је током ковида влада поручила грађанима да су сами у невољи. Да пробају да преживе и да буду стрпљиви. Да се сами сналазе. Да држава не може помоћи појединцу у решавању проблема. То је многима отворило очи. У Јапану постоји јака традиција жртвовања за добробит заједнице: ми не желимо да будемо на терету никоме, ни породици, ни држави. То је врста друштвеног притиска која чини да „План 75“ може постати реалност. Све то долази из друштвеног система који људска осећања поставља испод економије.

* Главна јунакиња Мићи (78) који игра сјајна Ћиеко Баишо, спремачица је у хотелу, бива одбачена од државе, систем је не препознаје, без упоришта у некоме ближњем, она бира добровољну смрт…

– Ако се обистини „План 75“, многи би одлучили исто. Нисам могла судити о људским одлукама, на који начин желе да напусте овај свет, али сам могла испричати какав је унутрашњи живот одбачене личности. Када друштво, систем, добије могућност да нуди еутаназију чак и на добровољној основи појединца, неким људима ће такав крај бити једина могућност, ако немају ближње, ако немају новца за живот. Скривена порука система је да људи који су престали да буду од користи, нису вредни живљења и то је дубоко нехумано, а може се видети у многим аспектима свакодневног живота, са или без „Плана 75“.
* За Европљане сваки детаљ филма слика је Јапана каквог не познају, далеко од „хај – тек“ свакодневице и благостања. То су зграде и станови које подсећају на европски источни блок, а јунаци припадају социјално и економски угроженој касти…

– Филм је сниман у близини Токија. Простори које видите, изгледају као да су напуштени. Такви простори за социјално становање постоје у Јапану, чак и у центру Токија. Све је то било предвиђено сценаријом који сам писала заједно са Џејсоном Грејем, који је и један од продуцената филма. Четири године смо писали и тражили правац: шта желимо да поручимо свету у коме живимо? Иако је ова прича сурова, целим њеним током, испод свега, налази се топлина људскости. Она је важнија од система који је поништава, јер систем је ту да се мења, а људскост је вечна. Тако се догодио и срећан крај: главна јунакиња ће у последњем тренутку одустати од еутаназије иако на свету она више нема никога свог. Има себе и проналази љубав за свој живот. А нада је и у томе, што двоје младих људи који у филму раде за систем, мотивишу старе да нестану и да уђу у „План 75“, мењају своје погледе на свет. На крају, они крше правила која је држава успоставила и схватају да је вредност људских емоција изнад лоших околности.

* Филм је награђиван на европским фестивалима, како га је публика примила?

– Европљани су добро примили филм, оно што је њима занимљиво је помиреност јунака са правилима која им нису од користи и воде их у смрт. У Француској, неко би изашао на улицу, били би протести. Међутим, то безусловно прихватање одлука државе, веома је јапанска ствар. Жртвовање за систем је одлика Јапанаца, али требало би мислити и о жртвовању лошег у систему, зарад људских живота.

* Усамљеност је универзална категорија. Чини се да у Јапану отуђеност има још драматичнији карактер?

Ово је и дубоко лична прича, али и универзална као што сте рекли, о усамљености. Губљење веза међу људима је веома изражено у друштву, али је јасно да велики степен индивидуалности, отуђеност, није добар избор. Ја не знам ко живи у стану поред мог, комуникација је површна. Веома је тешко чак и затражити помоћ када је потребна. Живот појединца тако постаје тежак.

* Очи филмског света сада су на Вама и сви се питају, шта ће Чија Хајакава снимити следеће?

– Пишем нови сценарио и радујем се снимању новог филма. Овај пут, биће то лична и породична драма заснована на мојим искуствима из детињства.

* Како изгледа Ваша свакодневица у Токију где живите?