БОГДАН МУРЕШАНУ, ГОСТ КУСТЕНДОРФА: СТРАХ ЈЕ НАЈЈАЧЕ ОРУЖЈЕ ДИКТАТУРЕ И ЗЛА

Сви се сећамо тог дана, 21. је децембар је 1989. године, Николае Чаушеску излази на терасу, говори пред масом људи аутобусума доведеним на Трг републике, уверен да ће тог дана угушити побуну и наставити да влада „гвозденом песницом“. Филм „Нова година која није дошла“ сценаристе, редитеља и продуцента Богдана Мурешануа, госта „Кустендорфа“, публику води у Букурешт на поприште преврата, ово узбудљиво остварење настало протекле године већ је сврстано међу најбоље филмове у историји румунске кинематографије.

У неколико дана преплиће се шест прича, исто толико ликова и паралалних радњи, све то аутор је објединио, како каже, да би тему којом се скоро целог живота опсесивно бави напокон- „евакуисао“ из својих мисли.

– Ми смо у Румунији, током диктатуре били усмерени ка Југославији као бастиону слободе. Имали далеко тврђу власт, а Југославија је за нас представљала „запад“. Један од поменутих сегмената филма приказује двојицу студената који покушавају да побегну из Румуније, тако што ће препливати Дунав. То је истинита прича: неки су успели, неки су нажалост страдали јер су војска и служба безбедности стражарили на обали. На тој обали Дунава чак постоји и гробље где почивају неки од пребега који су убијени или их је Дунав прогутао. Усуд мојих јунака је био да, док су гледали у правцу слободе и Југославије, буду ухапшени на румунској обали. На срећу, у наредним дданима Чаушеску је пао, па су студенти избегли најгоре.

* У вашем филму, иако би то могло бити очекивано, нема парола, ни великих политичких речи. Историјска драма има људски лик. Да ли се може рећи, да гајите наклоност према свим актерима, на обе, супротстваљене стране?

– Ја нисам осућивао своје ликове, чак ни оне људе који су ишли на Чаушескуов митинг како не би остали без посла или се нашли на мети службе. Важније ми је било да разумем њихове страхове, колико год да презирем такву врсту подаништва. Нисам се бавио ни осуђивањем Чаушескуа, он је због својих несумњивих злодела и несреће коју је сејао, са својом супругом убијен на Божић. Било би превише лако, али и погрешно, парафразирати и узвикивати политичке флоскуле. Ја сам се бавио људском страном свих учесника, а имају је сви – народ као жртва, противници режима, такозвани „сендвичари“, али и припадници тајне службе Секуритатеа. Сви они и сви ми, увек смо део неке историјске ироније која се са нама поиграва. Тако је било и са запосленима на државној телевизији, они су под присмотром службе, свој посао морали радити, али су истовремено проживљавали велике личне драме и патили. Није тешко схватити, под ужасним политичким системом, сви су затвореници у истом затвору и свако настоји да га „не поједе мрак“. Сви су део истог апсурда. Дакле, пуно је нијанси у сваком друштву, људи се не могу поделити по принципу црно – бело.

* Жанровски, филм је трагикомедија са срећним крајем. Временска дистанца је, претпостављам, омогућила да приступ буде растерећенији…

– Тон филма јесте трагикомичан. Имали смо стање у коме су људи бежали из Румуније, све своје су остављали иза себе, одлазећи у неку другу неизвесност. Они који су остали, били су изложени свакодневном притиску, без наде у промене, у зацементираном стању, у немаштини. Али, хумор неподношљиво претвара у подношљиво, а немогуће у могуће: када се чини да наде нема, током Чаушескуовог митинга, а реч је о данима уочи новогодишњих празника, у тој непрегледној маси један од радника баца најобичнију петарду. И сав тај свет доведен на трг да подржи владара, настојећи да издржи и тај, још један дан па да иде кући и да настави по старом – одједном се ускомешао. На звук најобичније петарде, а реч је о стимулансу који никако није довољан да се крене на владара и Секуритатеу, комешање се претвара у силу народа који креће на владара… Народ је изненађен својом сопственом акцијом. Сви који смо то гледали на талевизији, широм света, сећамо се како Чаушеску прекида свој говор и сећамо се његовог забезекнутог израза лица на оној тераси, када схвата, из секунде у секунду, заједно са пробуђеним народом, да је дошао крај… Разуме се, за преврат, ако бисмо га анализирали историјски прецизно, била је потребна далеко већа организација од оне коју сам описао у филму, али ја сам желео да се држим људске приче, људског окидача за револуцију.

* Ваш кратки, широм света награђивани филм „Божићни поклон“ (2018) године постао је сегмент дугометражног првенца „Нова Година која није дошла“ (2024.), а који је означен као један од најбољих у историји румунске кинематоргафије. Видимо ту дечака који пише писмо Деда Мразу: „Моја тата жели да ујка Ник умре.“

– Тај дечак сам ја, он осликава стварно стање нас, деце, у диктатури. Рођен сам и одрастао сам у Букурешту где и данас живим. Био сам тинејџер у времену револуције, али сам јасно видео да комунистички поредак, диктатура, има велики утицај на моју породицу. Водило се рачуна, шта се сме рећи и пред ким. Једном сам добио батине од родитеља, због шале на рачун Чаушескуа. Скоро свако дете је имало проблем: деца су искрена и говоре оно што мисле и осећају, па се то морало кориговати, морало се пазити. Кроз моја два филма, ја сам ову опсесивну тему напокон, после свих тих година колико ме је опседала, до краја обрадио и напокон сам завршио са њом.

* Из прве руке, какво је ваше мишљење о Лаури Ковеши, румунској тужитељки која је успела да пред суд изведе велики број политичара умешаних у криминал?

– Она више није део румунског правосудног система, она сада исти посао обавља за Европску унију као први тужилац у њеној историји. Ја се искрено надам да ће наставити борбу против корупције успешно, на интернационалном нивоу, јер је елементарно поштење оних који држе нашу касу – предуслов за макар мало бољи свет. Улазак у унију је Румунији донео велики бољитак. Проблем и даље постоји у европској бирократији и корумпираним политичарима. Ми у Румунији, а тако је широм источне Европе, имамо тај став да су мито и муљање „испод жита“ прихватљиви. Зато имам позитиван став према Лаури Ковеши и велику наду да она неће поклећи пред притисцима који су сигурно велики.

* Ваш филм истиче важност познавања историје, како се велике грешке не би понављале, потенцира погубност „кокошијег памћења“ …

– Пуно сам о томе размишљао. Оног момента када се страх од властодршца успостави у једном друштву, а то се дешава превише лако, процес његовог искорењивања је тежак, дуготрајан, мукотрпан. Против зла се мора ићи пре него што се страх успостави. Страх је погубнији од било какве пандемије, он уназађује сваког појединца и цело друштво, а владару отвара врата за пљачку.

* Деценије су прошле од пада источног блока и комунизма, сви живимо у неком облику демократије. Увиђате ли и парадокс, да је могућа и диктатура демократије, од стране људи који су комунистичка конфекцијска одела заменили „Арманијем“, од олигарха, тајкуна?

– Могућа је и реална таква опасност. Људска слобода је увек угрожена. Посебно је сада угрожава могућност дигиталне диктатуре. Морали бисмо се запитати кога слушамо и коме верујемо? Да ли верујемо људима из академске заједнице, колико је њихов глас јак у односу на друге? Недавно, Си Ен Ен је отпустио око 200 новинара. На њихова места довео је исто толико такозваних „инфлуенсера“. Уместо новинара који трагају за најрелевантнијим саговорницима за сваку тему, који теже истини, сада нас информишу „инфлуенсери“, али ми не знамо чији и какви интереси стоје иза њихових наступа. Диктатура увек вреба иза угла.

* После успеха филма, како Ваш живот, свакодневица, изгледају?

– Мој живот у Букурешту је динамичан. Састоји се од рада на филмовима у оквиру моје продуцентске куће, од борбе да обезбедим новац за рад у великој конкуренцији, да зарадим за нормалан живот, као и од путовања на фестивале и пре свега у Лондон где живи моја двадесетпетогодишња ћерка. Сада завршавам анимирани филм, у суштини љубавни, реч је о коопродукцији са Француском и Хрватском. Зато верујем да ћемо се поново видети на овом месту, ускоро.

КОПРОДУКЦИЈА НА ОСНОВУ ПРЕПОЗНАВАЊА

– Мало је познато да је овај филм заправо румунско – српска коопродукција. Верујем да ће се ускоро наћи и у овдашњим биоскопима када се његов фестивалски живот оконча. Монтажа је такође рађена у Србији и то је маестрално урадио Вања Ковачевић, а ја сам током тог процеса скоро шест месеци боравио у Београду. Међутим, прва особа из Србије која се укључила у стварање била је Јона Флора, глумица рођена у Панчеву, а која је одрастала у Новом Саду. Од свих земаља на свету, људи из Србије су постали део овог филма на спонтан и необјашњив начин, вероватно је то део неког источноевропског усуда и сличног менталитета, разумевања и препознавања сличних историјских околности.

НАГРАДА У ВЕНЕЦИЈИ

Богдан Марешану је рођен 1974. године у Букурешту где и данас живи. Ствара кратке и дугометражне игране, као и анимиране филмове који су освајали награде на фестивалима у Монтреалу, Клермон Ферану, па и на Кустендорфу. Филм „Нова година која није дошла“ победник је у селекцији „Хоризонти“ на Филмском фестивалу у Венецији.

Никола Јанковић, Вечерње новости