БАКА ЈЕЛА КОЛАКОВИЋ ИЗ МОКРЕ ГОРЕ: Мој живот је чудо, што би рекао Кустурица!

Док су предузетници, факултетски професори и стручњаци из разних области у Дрвенграду на Мокрој Гори расправљали о важности личне иницијативе за пословни успех, нису ни слутили да је најбољи пример за њихове теорије ту крај њих. Сваког дана пролазили су поред ње док је стајала за пијачном тезгом. Бака Јела Колаковић (76) из мокрогорског засеока Колаковићи прави је борац, најбољи пример личне иницијативе и спремности да се ухвати укоштац са животним проблемима.

С осмехом каже: „Мој живот је чудо, што би рекао професор Кустурица.” Јела је, као и све њене комшије, гледала овај филм, пратила његово снимање и, како каже, схватила поруку коју је покушао да пошаље славни редитељ. Већ десетак година ради на пијаци у Дрвенграду. Продаје капе, шалове, рукавице, џемпере, привеске, магнете, мед, ракију… Сваког јутра устаје у шест сати, одради неколико кућних послова, кћерки преда домаћинство и упути се ка радном месту. Не може да ради око стоке и баште, па то препушта млађима. Емира Кустурицу бака Јела ословљава искључиво са професоре и захвално каже „Нека га Бог поживи!”. Оживео је овај крај, а на брду на којем су пасла говеда подигнут је прави мали град. Тако је наша саговорница коначно добила прилику да прехрани породицу, и то, како каже, надомак кућног прага. Раније је своје рукотворине неколико пута годишње паковала у торбу, па је ишла на море, у Суботицу или у Чачак и Краљево. Једно време је брала лековито биље.

– Морала сам да радим и нисам размишљала о томе да ли ми је тешко. Колико год да продам, задовољна сам. Уколико не добијем новац, ја замолим неког с пијаце да заменимо ствари, па за своју робу узмем кафу, уље или шећер. Оно што нам највише треба. Сада на Мећавнику успевам да зарадим једну плату. Долазе деца на екскурзије, радници на семинаре и туристи. Продам магнет по магнет и боље се осећам. Издржавам кћерку и зета који не раде, унуцима помогнем уколико им нешто затреба и то је то – каже најстарија продавачица на Мећавнику.

Јела је удовица чак 31 годину. За то време унуци су порасли, кћерке су стигле до зрелих година. Уместо да уживају у најбољим годинама, како то бива у Србији, остале су без посла. Тако се, још једном, терет свалио на плећа баба Јеле. Уместо да је деца издржавају, она покушава да прехрани њих. Али, док прича, не жали се. Захвална је, како каже, што су сви живи и здрави. Имају своју кућу, малу башту и нешто живине, а остало ће доћи, оптимистична је. Док вешто врти игле, шеретски осмех јој титра на лицу, а из очију избија животни сјај. Каже да је задовољна јер ради међу својим комшијама и познаницима. Кад се умори, може да седне, плете, поразговара са пролазницима.

– Супруг је радио као помоћни радник у школи 25 година. Остала ми је породична пензија од само 9.300 динара. Највише ми жао што нисам срела Кркобабића када је био овде. Показала бих му мој пензиони чек, па нека ми каже како да преживим месец – одсечна је наша саговорница. Ипак, додаје да не може да схвати жалбе и сталне протесте радника у Србији.

– Мој супруг и ја смо цео живот одвајали од плате за изградњу канала Дунав–Тиса–Дунав, за штету од земљотреса у Скопљу, за изградњу железничких пруга. Нико се тада није жалио. Спремна сам да поклоним држави целу моју пензију уколико ће нас то извући из кризе. Од штрајкова нам никада неће бити боље – поручује ова храбра старица.

Срећна је што унуци успевају да се изборе за свој динар. Један од њих ради при парку природе „Мокра Гора”, други је конобар, а супруга му ради на рецепцији хотела „Мећевник”. Срећна је јер не желе да напусте родни крај. Нада се да ће тако и остати.

И пролеће доноси додатну наду у овај крај. Свуда по разбацаним дрвеним кућицама размилели су се радници. Поправљају кровове, фарбају дрвенарију, постављају клупе и столице, сређују спортске терене… Чим ветар накратко престане да завија, запослени у посластичарници „Код Ћоркана” избацују столове и столице напоље. Срећу се улице Новака Ђоковића, Иве Андрића, Дијега Марадоне, Достојевског… Гледају се „Кућа писаца” и спортски центар „Проклета авлија”. Из сваког детаља избија префињени уметнички дух, који обележава ово јединствено место. Док се Сунце пробија кроз облаке, крупне снежне пахуљице проналазе пут до тла. У току дана сврати понека ђачка екскурзија. Ускоро ће их бити много више. Почиње сезона. На брду изнад железничке станице „Јатаре” чује се писак локомотиве воза „Носталгија”. Шарганском осмицом, јединственим уским колосеком, у току прошле летње сезоне превезло се чак 68.000 путника (од почетка априла до краја новембра).

Да ли ће ова сезона довести довољно туриста? Да ли ће овај крај поново заживети, а млади почети да се враћају кући?

Да ли ће бака Јела коначно добити прилику да ужива у плодовима рада?

Тагови: Јела Колаковић, Мокра Гора