ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (3): Југославија се распада у комадиће а ја правим филм, од свих самоубистава изабрао сам најтежи облик
Фото: Милош Цветковић
… (11. март 1994.)
Док смо корачали ходником чија дубина је призвала безизлазност Кафкиног виђења људске егзистенције, лифтбој је трчкарао и смијуљио се све у намјери да поправи утисак. Све због оне приче о разлици између Совјета и Руса. Није био сигуран да ће зарадити напојницу.
– Господин зна да је соба у којој ће становати апартман у којем је редовно одсједао Брежњев?
– Није ми познато.
Када је видио да ме то није узбудило, приближио се:
– Господин није Чех?
– Не.
– Али како онда тако добро говорите чешки?
– Студирао сам у Прагу.
– И сада се враћате да направите филм?! Све ја знам.
– Баш све! – коначно је измамио од мене осмијех.
– Филм се зове Андерграунд – додао је трчкарaјући и теглећи тешки пртљаг. – Тај Брежњев је имао обичај да се љуби у уста! Замислите какав је то човјек био! Све док му Фидел Кастро није направио смицалицу. Дочекао га са „кубом“ у устима па су се само загрлили. Није било пољупца! – насмијао се и чекао осмјех. – Касније је и наш предсједник Свобода покушао са истим триком, али када је Брежњев стигао, прво му је извадио цигару и пољубио га.
– У уста?
– Директно! Не смијем ни да замислим, фуј!
Откључао је собу која је, за разлику од лифта, била очувана, пространа, са великим прозорима, али загушљива. Направљена од солидних материјала, будила је сјету и жал за седамдесетим годинама. Највише због фурнираног намјештаја и оних фотеља са дрвеном дршком. Архитекта овог хотела и ове собе предвиђао је атомски рат.
Када је лифтбој отишао срећан због напојнице коју је добио, није знао да је двјесто круна добио само зато што ми је личио на главног јунака романа Служио сам енглеског краља.
Држећи у рукама ручке кофера, сјео сам на кауч не пуштајући пртљаг, као моја мајка када се враћала са пијаце и у трамвају чврсто држала ташну у крилу страхујући да је хулигани не покраду. Необично је када човјек који је изгубио домовину сједи у соби тако солидно обезбјеђеној, окружен непробојним зидовима, док кроз његове вене тече крв и свуда се по савијеном тијелу шири осјећање слабости.
– Шта ја радим овдје? – мучило ме питање на које нема одговора. Југославија се распада у комадиће, а ја правим филм. Од свих самоубистава изабрао сам најтежи облик. Прављење филма је стварање слике свијета, лично виђење, а настајање овог филма има елементе поетског хорора.
(наставиће се…)
