ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (25): Неће ту бити Андрића да посматра пролазнике, стајаће Сидран и елита скројена по мјери Бошњака.
Фото: rs.sputniknews.com
У тренуцима слабости, Сидран је негдје рекао да ћу ја бити највећи губитник у овом рату. Како су у међувремену створене лингвистичке разлике, не знам тачно шта то на његовом језику значи. Надам се да не мисли на богатство у кућама и становима које смо моја породица и ја оставили као бабине Муслиманско-хрватској федерацији. Пошто види да је мени доста да будем литерарни јунак, мислим да он говори о властитим добицима. Његова, сада већ стварно бивша жена, Шахбаза, у Загребу се повјерила својој пријатељици како су јој Срби одузели град а Муслимани мужа. То је било на почетку рата. Срби су јој на крају вратили град, али Муслимани нису мужа. Рат га је гурнуо у загрљај дјевојке из Источне Босне. Жена је млада и родила му је сина Ирфана. Зато када псује Караџићу мајку четничку вјерујем да оном факинском страном Сидрана, у себи, да га нико не чује, каже бившем пријатељу: „Хвала ти, Рашо“. Не због тога што његова бивша жена тврди како се никад не би домогао младице да му није било рата. То је мјера његове и њене простоте. Из те простоте он је бјежао у поезију док је за њу имао муницију. Колико год је овај рат био неправедан према Муслиманима, према њему је био праведан. Оженио се младом женом, добио сина и постао национални јунак. Све је то постао без да је написао један озбиљан роман.
Када се подвуче црта испод свих Сидранових слабости, на крају остаје страх као његова најјача реакција на овај свијет. То је онај страх преко кога је овај дивљи рат могао да га или дефинитивно докрајчи или ослободи. Код њега се десило ово друго. Рат је њему скинуо са врата сву тежину интернационалних задатака. Све противрјечности произведене у мирна времена рат је разријешио. Према том човјеку рат је био праведан.
У подјели између добитника и губитника, у парку крај економског факултета, гдје су некада стајале бронзане бисте југословенских писаца, изливају се бронзане главе нових идола. Неће ту бити Андрића да посматра пролазнике. Стајаће ту Сидран и остала елита скројена по мјери и потребама Бошњака. Ако ствари буду текле новом брзином, појавиће се Сидранова глава прије него што умре. Све су прилике да ће се исто десити и Ибришимовићу. Тада ће, са прозора мог несуђеног стана у улици Петра Прерадовића 1 у којем живи Неџад Ибришимовић, моћи да уживају ова два пријатеља у својим бронзаним главама. Гледаће како се понашају мангупи пијанице и голубови. Ако се не деси неко срање, нешто непредвиђено, заједно ће великани уживати у својим споменицима. Врхунац задовољства ће ипак бити када Сидран пијан крене кући. Тада ће мало већи мангупи, несташна сарајевска дјеца, из трбуха говорити:
– Хало, пјесник, академик, попије ли се шта?
Они мало млађи ће га посматрати како не зна у који хаустор да уђе и стигне до свога стана. Шапатом ће се дјечурлија домунђавати:
– Ево чика Авде, нашег највећег живог умјетника!
Пјесник ће нешто неразумљиво мрмљати, али док га дјечурлија буду вукла за панталоне, он ће вјеровати да је бог. Прави правцати провинцијски гигант.
